22.11.2014.

Cvičke




Kada sam završila prvi razred osnovne, kupili su mi pravi bicikl.

Za razliku od onog plavog, bez lanca, koga sam vozila po belome svetu ne mrdajući nigde iz hlada oraha u bakinom prvom dvorištu, ovaj je bio ganc-nov, marke „Mini“, rama obojenog u narandžasto, svako malo na trotoaru pred zgradom, okretan naglavačke, podmazivan i glancan. Otac nas je, Bogu hvala neuspešno, uvek učio da su stvari vrednije od ljudi! I da se o imovini koju imate morate pažljivo i neumorno brinuti?! Kako god, morala sam ga čuvati, jer znala sam da drugi, nikada i nikako, neću dobiti!

Ali, kuda njime putovati?

Svega nas dvoje, troje dece posedujemo tu magičnu spravu na dva točka. Bazamo mi oko kanala, vozikamo se do tvrđave, cunjamo oko škole...

Bili smo deca drugačija nego danas – oko škole smo se uvek, mimo nastave, čak i vikendima muvali. Voleli smo školu. Počev od naše divne učiteljice Gine, naše druge mame, do nove školske zgrade okružene ogromnim dvorištem, u kojoj smo mi, generacija ’65-e bili prvi stanari! Prvi koji su na tim, novim, lakovanim, stolicama sedeli! Prvi koji smo na tim, danas davno u prah pretvorenim, tablama pisali. (Napomena: Ja sam godinu dana mlađa, ali su me, pre vremena, u školu primili!)

Nova školska zgrada je za ono vreme bila aritektonsko čudo. Prostrana i nepravilno raštrkana velika ploha, negde podebljana spratom, pa onda nastavljena krakovima sačinjenim samo od prizemlja, sa svetlim, osunčanim učionicama koja svaka ima svoju sopstvenu terasu! U sred škole, azbuke i sabiranja, vi možete provesti odmor na balkonu, natkrivenom samo betonskim, paralelno složenim rebrima koja puštaju Suncu da vas greje i da njegovi zraci neometano dopru čak do prve kolone klupa, uza zid, pored ulaznih vrata.

Na nogama imate cvičke. Čujem da ta obuća i danas postoji, ali je ne viđam u gradu?! Ili su te crne i meke, nalik baletskima, pačnice sa kožnim đonom i gumenim umecima kojim se drže za vaš ris, samo kod nas to ime imale?! Kao što smo mi, za razliku od gradskih devojčica i „lastiša“, već tada imale drugi vokabular, pa smo samo obične „gume“, nalik onoj za gaće, igrale!

Verovatno su se u gradu zvale „baletanke“?! Ne znam...






Cvičke su sjajna obuća za klizanje! Već posle dan-dva nošenja, kožni đon ostane bez dlačica, usija se i najobičnije hodanje, pretvara u letenje!

Parketi u učionicama su novi. Bledo žute boje jasena, izlakirani toliko sjajno da se u njima možeš ogledati! Skoro podjednako su klizavi i novi, teraco glazirani hodnici sa visokim zidovima sačinjenim od stakla, oslonjenim na niske zidove na koje su nanizani radijatori. Cela zgrada, to jest svi njeni bezbrojni bokovi, ozidana je od ,iste bledo žute boje, fasadne cigle. A sve prednjice i zadnjice su od staklenih okana, oivičenim, opet žutim, drvetom, koje je do mog završetka osnovne škole, postalo narandžasto. Zato je cela zgrada prepuna blještave svetlosti, bez ijednog mračnog kutka u koji se možeš skriti! Mračna je jedino biblioteka. Zatvorena celom svojom dužinom, kožnim, braon, harmonika vratima i tako odvojena od glavnog školskog hola, iz koga se otvorenim stepeništem, koga često viđam i danas u svojim snovima, penje prema kancelariji direktora, zbornici i ostalim, nama tada tajnim i nedokučivim, prostorijama.

Prozore u biblioteci zaklanjaju police prepune knjiga. Zid preko puta tih velikih vrata je ceo od fasadne cigle. Iza njega je trpezarija za užinu. Bočni zid, prema uzanom hodniku koji vodi na klopu, pa korak dalje do stola za stoni-tenis i na kraju do svlačionica i sale za fizičko, istovetno je zazidan.

U biblioteci je mrkli mrak. U njoj sedi, uvek natmuren i bezrazložno besan, nastavnik Đura. Vrlo neprijatan i zastrašujući lik, kome svetlost, očito nije ne trebala! Jer da je ima, on bi se sam sebe uplašio, kada bi se u bilo kojoj osvetljenoj površini, ogledao? Mnogo godina kasnije ju je profesor Babić prosvetleo i vedrom načinio! Naš, uvek mladićki nasmejani, uz Mariju Božović, omiljeni učitelj srpsko-hrvatskog jezika i književnosti!

Iako nas je Marija ubijala od gramatike! Živ ti od nje niko nije izašao iz škole, a da je nepismen ostao! Propišaćeš mamino mleko, ali ćeš pravopis naučiti?! Čita se kod nje i lektira! Nije da nije! Analiziraju se pripovetke i književna dela. Sve po redu. Ali ona jedva čeka da se opet na gramatiku vrati! Mala, oniža filigranska figura ženice sa zift-crnom, kuštravom kosom i nalik sjajnim dugmićima, veselim, garavim okicama a spartanskom i nepopustljivom voljom bul-terijera! Moliš je, kukaš... Ne vredi! Zato nas je sve, bilo inženjere, bilo mašinske tehničare, pismene u život poslala! Prepustila nas Braci Babiću, da nas on na recitale, poeziju i ležernost navodi! Da od nas kulturne, ali već pismene ljude pravi!

Mi ne hodamo, mi se klizamo po školi. Zatrčiš se i samo se pustiš da te glatki hodnik pod nogama, nosi i vodi! Kližemo se kroz hodnike na užinu i nazad do učionice. Čim prekoračimo prag, na povratku, klizamo po parketu do učiteljicine katedre, pa dalje niz prazan prostor među kolonama klupa. Dlanovima se dočekujući na zidove!

Naša učiteljica Gina je veoma stroga. Visoka, krupna gospođa, sa uvek urednom, prosedom, kratkom frizurom, negovanim noktima i velikim zlatnim prstenom na širokoj, već naboranoj nadlanici. Velike, pravilne usne, namazane ružom terakot boje i dubok glas. Oči sakrivene iza debelih stakala naočara sa četvrtastim, koštanim ramom, koja njeno lice čine mnogo strožim no što ono zapravo jeste. Retko sam je videla bez njih.

Samo ponekad... Levom ih skine, a sa dva prsta desne protrlja očne kapke i umorno stegne vrh nažuljanog nosa. Tada vidite njene smaragdno-zelene, bistre i jasne, oči. Blage i nikada prekorne.
Naša Gina je učiteljica starog kova. Ne znam da li još postoje takve? Ne galami, ne podiže ton. Mirnim glasom te pošalje u ćošak, ako si klizajući se, nešto srušio, pričao na času ili neku pometnju pravio! I svi je uvažavamo.

Došla sam u njen „Prvi-2“, na početku drugog polugodišta. Dobila sam žutu školsku torbu sa likom „Paje Patka“. Cvičke, za koje do tada nisam ni znala da postoje, su kupljene. Nove, uvezane zajedno dunst-gumicom, spremljene su u torbi. Još tupe i nenaoštrene za klizanje. Mama mi je rasplela kike, isčetkala mi kosu i ogrnutu crvenim, štrikanim pončom, odvela me prvi dan u moju novu školu. Zid pored vrata učionice je pretvoren u čiviluk. Obložen drvenom pločom, okićenom kukama za kapute. Niže je klupa, koja pod sobom ima policu za cipele. Prezuvam se i gledam ih. Ima ih raznih – od kaljavih do sjajnih. Dečaci in nabacaju jedne preko drugih, leva obrnuto od desne... Devojčice svoje uredno poređaju.

Sa cvičkama na stopalima, predata sam u ruke učiteljici. Predstavila me je celom razredu, rekla ko sam i odakle dolazim. Sve obično i ustaljeno... Stajala sam sama pred gomilom nepoznate dece, poređane u klupama, koja me ispitivački i radoznalo gledaju.

„Oni već svi znaju šta su cvičke, a ja nikada u životu za to nisam čula!“

Nisam uplašena. Više zbunjena i nestrpljiva, očekujući neko razrešenje te scene. Crveni pončo, ja crvena...

Učiteljica je to maestralno izvela. Izgovorila je reči kojima je zauvek dobila moju ljubav i poštovanje! Odmah sam znala da ću tu školu, sa njom u njoj, uvek voleti!

„Izaberi sama sa kime bi želela da sediš! Možda nekoga već poznaješ? Ili ti se neko dopada?“

Često nam je čitala priče i bodrila nas da pišemo sastave. Ponekada bi nas stavljala u krilo, pomazila i poljubila. Brinula o nama i za lepih, toplih dana, otključavala nam vrata koja vode na terasu i na slobodu nas puštala.

Zato nismo bežali od škole. Naprotiv. Po cele dane smo se oko nje muvali. U detinjstvu na njenom igralištu „između dve vatre“ igrali i rolšue vozili. U mladosti se na njenim ulazima, zakriljenim mrakom, sa društvom skupljali i uz gitaru i smeh, noći provodili. Po žbunju se ljubakali.
Volim ja moju školu. I vožnje kanalom do pešačkog mosta. Preguramo bicikl preko njega, pa ga opet zajašemo, jureći do stare tvrđave. Ili ga u parku naslonimo na klupu, pa tu odmaramo. Nekada čak do Ristovače odlutamo.



Ali, ja bih da putujem negde!

Niko srećniji od mene nije bio kada su mi prvi put dozvolili da sama, biciklom, kod bake u selo idem. Mama je bila zabrinuta, ipak je to 15-ak kilometara vožnje! Ja sama?!

„Nećeš ti to dete moći! Umorićeš se, dug je to put!“

„Samo me pusti, ne brini ništa! Sutra popodne se vraćam!“

Subota. Toplo, letnje pre podne. Visina sedišta je nameštena da jedva nogom tlo dodirujem. Pozicija pedale koju okrećem, u svom donjem položaju, tačno odgovara dužini moje noge. Tako se najmanje zamaram.

Ali umor ja ni ne osećam. Vozim se, potpuno sama i slobodna. Kilometri njiva zelenih od žita, prošaranih crvenim makovima i plavim različcima, smenjuju se sa delovima posađenog, visokog i mračnog drveća. Uz njive vozim polako uživajući u bojama i suncu. Put je potpuno prazan.
Nekada nasut tucanikom, sada sveže asfaltiran, sa belom štraftom na sredini, nacrtanom iz meni tada neznanog razloga, negde isprekidanom a negde celom i neprekidnom. Ako je sezona odmora gastarbajtera, možda susretnete automobil. Uglavnom vam društvo prave ptice i poneki traktor. Ili zaprežna kola koja vuku konji.

Ja uživam u vožnji. Ponekad stanem, uberem neki cvet za herbarijum. Ili uhvatim leptira, pa ga surovo u teglu na čijem je dnu gaza natopljena etrom, ubacim. Kasnije će na parčetu stiropora završiti.

„Stisnućeš me, probošćeš me, onda zbogom svete!“ kaže pesma o leptiru, jer zna pesnik da je on deci neodoljiv i sudba mu je da završi čiodom naboden i izložen na pisaćem stolu, u dečijoj sobi.




Kada dođem do dela puta oivičenog šumom, uhvati me strah. Udahnem duboko, skupim svu snagu i bezglavo, ne dišući, zajurim se! Ne prestajem da okrećem pedale, ne puštam lanac ni trena na odmor! Izdahnem tek kada se ponovo dočepam beskrajnih njiva, sada žutih od cveta uljane repice.

Čim prođem „Trojku“ (Ekonomija br.3, koja predstavlja poljoprivredno naselje, tipično za vreme komunizma, kada je ova zemlja mogla da živi od obradive zemlje), znam da sam već blizu selu. Još da prođem pored „Utvaja“, velike, par metara niže od puta, ukopane livade prošarane barama na kojoj pase stoka svih vrsta, od gusaka, preko ovaca do krava, da ugledam crkveni toranj... 

Na kraju sam puta. 
Ponosno se vozim kroz selo do bakine kuće. Svima se javljam i pozdravljam ih. Sva sam bitna i važna!
Imam svoj bicikl a mogu i da putujem njime. Niko na svetu srećniji od mene!



photo credit: www.njuskalo.hr; www.rtv.rs; www.panoramio.com