Sujevera

Rešila sam, ovih zadnjih dana, da postanem sujeverna.

Verovatno sam to oduvek i bila, samo o tome nisam mislila. Čak nisam ni sigurna šta bi se od svih mojih rabota, premišljanja ili nasumičnih pokreta, dalo podvesti pod taj pojam. Sujevera.

Naizgled je, kada pogledate reč, u pitanju sujeta i vera.

Sujetna jesam, što jeste-jeste! Jako držim do sebe kada je u pitanju nešto u šta sam potpuno sigurna jer je potkovano radom, znanjem, učenjem ili iskustvom. /Zato vrlo često u svojim tekstovima, nepristojno, koristim reč "znam" koju svi pisci izbegavaju. Uvek je lakše dodvoriti se čitaocu nekim mekšim izrazom tipa: mislim, osećam, slutim.../

Kurva

Juče je ponovo na to pomislila. 

Sa svojih šezdeset, uvek je uspešno izbegavala tu misao. Kada joj naiđe, poterala bi je nekim drugim mislima. Nego juče pogleda taj film! Inače je brzo smenjivanje ljubavnih slika izbegavala, ali praznici nas uvek načine otvorenijim i prijemčivijim za razne boli. Uvek nas načine popustljivijima.

„Prokleta Nova godina!“, ogorčenost joj je poput suza kapala u testo za štrudlu. Sa orasima, kako oba zeta vole. Ima još par sati vremena za svoje misli, pre nego se cela kuća, poremećena cikom unuka, ne pretvori u igraonicu.

Nedelja

Probudio se umoran.

Sam pogled na oguljene, masno-sivom bojom omalane zidove izazivao je gađenje u njemu. Nije znao na koji bok da se okrene. Ako legne desno, video bi ludaka na susednom krevetu kako, iskeženog lica spava, slineći u snu po prljavom, zgužvanom jastuku. Okretanje na levo nametalo je sliku zamašćenog lavaboa iznad koga je visilo polupano ogledalo, a ispod je stajala korpa prepuna đubreta što je i naokolo ležalo razbacano po iskrzanim keramičkim pločicama. Slinave maramice, opušci, prazni tetrapakovi... Za sve vreme njegovog boravka ovde, samo jednom je spremačica u plavom mantilu, pušeći cigaretu zalepljenu za donju usnu, škiljeći na levo oko, pokupila sav taj strv trpajući ga u crnu kesu i partvišom umočenim u tamno sivu vodu, obrisala pločice. Lavabo prepun pepela i dlaka, samo je polila vodom.

Knedla

Koje bre, ovo crno vreme došlo da inspiracije imam na sve strane?!

Čak sam počela da nosim notes i olovku sa sobom, da u toku dana, gde god se zadesim, kada čujem nešto zanimljivo, ja zapisujem, šiframa i skraćeno, neke glavne odrednice buduće priče. /Postom zovem samo one kratke zapise, napisane u dahu i na brzinu, koje odmah delim./ Više mi se sviđa da pišem priče, u kojima se lepo, ko čovek, možeš rasplinuti, svega bitnog i važnog se setiti i priču skuvati! Jer, priče su vam isto što i paprikaši!

Drugarica

On ne bi priznao, ni da ga kolju il’ razapinju, da nju voli?! Ni mrtav!

Jer on je nadrkana „Crnogorčina sa zlatnom kajlom oko vrata“, kada je u pitanju držanje glave i nosa visoko pod oblacima, povrh masivnog vrata usađenog među četvrtastim i pozamašnim ramenima, a „jebozovni Bokelj“ dok te po svaku cenu u krevet ne ugura ili ti se pod suknju ne zavuče?! A, u stvari, nije ni jedno ni drugo, nego neka potpuno obična, južno-srbijansko-bosanska mešavina. Svakako ništa toliko opozitno da bi krvlju izrodilo jedno takvo arogantno i umišljeno muško pašče?!

Tetka

Jebo mamu?! Kakav dan?!

Počelo je sve još juče ujutro. Ničim izazvana sam celo jutro plakala. Mislim, za nekog normalnog, prosto, suzama nije bilo ni jednog jedinog razloga?! Stanje je uobičajeno, status quo.  BO... Redovna sranja, koja se više ni ne računaju u ozbiljne poremećaje života – Nemam momka; Nemam love; Pekmez, lanjski, počeo da mi se kvari; Pala sam, /Do juče dva, a od danas, tri kolokvijuma./ što je nezamislivo u mojoj dosadašnjoj studentskoj karijeri; Ovi na poslu neće da mi „priznaju“ inženjersku diplomu, nego me i dalje drže na srednjoškolskom koeficijentu zarade a očekuju od mene da visokoobrazovano razmišljam i mislim; /Mame im se najebem! Prim.aut./; Imam, ravno pola miliona bankarskog kredita, što za moje specijalističke studije, što za sinovljevu Bečku akademiju nekih lepih umetnosti;/Ljubi ga majka!/ Još i švercerka od koje kupujem cigare, ima paranoidnu maniju gonjenja, pa se brinem da mi se, ne daj Bože, gore ne razboli! Jer šta ću onda pušiti?

Kockarka

Nezainteresovano je ušla u kafanu koja je bila skoro puna. Za jednim velikim stolom je društvo, sudeći po torti i gomilama buketa, slavilo rođendan, a za ostalim stolovima su sedeli uglavnom muškarci. Po trojica, četvorica... Pili, pevali i plaćali muziku da im svira neku iz rodnoga kraja!

I njenu ekipu su čekala dva spojena stola. Izabrala je mesto na samom ćošku tog pravougla za desetoro, tik do ulaznih vrata, jer se uvek plašila da će, nekim povodom, u jednom trenu ostati bez vazduha. Znala je da u kafanama kiseonik troše cigarete, piće, duboki uzdasi ili suze izazvane nekom narodnom, što nas u dušu dira... Zato je uvek pazila. Čist vazduh je jedina stvar bez koje nikada ne sme ostati. Morala je, uvek, disati punim plućima!

U raljama bloga

Zaista se nekada zapitam šta mi je sve ovo trebalo?! Mislim, ovo blogovanje i pisanje!

Sve je to super i lepo, jer pisanje je moja velika ljubav i u njemu istinski, i od srca, uživam! Pričanje tih mojih, svakojakih pričica, donosi mi rasterećenje od problema, čini dane zanimljivijim i ispunjenijim, i uopšte, ovom mom, već uveliko praznom socijalnom životu, daje svrhu, obogaćuje ga i boji nekim lepšim, vedrijim bojama.

Uvek sam bila stroga pri odabiru ljudi sa kojima provodim vreme. Ne zato što sam arogantna ili umišljena kučka, nego prosto, svaki sekund mog života previše mi je dragocen da bih ga zalud, na pogrešne ljude, trošila! Istinski sam čovekoljubac i baš zato sa ne-čovecima ne volim posla da imam. Kada volim ljude, maksimalno se dajem, očekujući da za uzvrat dobijem bar delić toga što nudim. Pošteno?

Udavača

Celo selo je odahnulo kad se pročulo da se ona udala!

„Hvala Bogu da smo je se rešili!“, kamen im sa srca pao. „Vazda je naopaka bila! Po svome terala! Nikog nije fermala!? Nego sve uz očin!“

Mnogo godina kasnije, kada su joj sve njene mladalačke grehe već oprostili i zaboravili, zabavljeni nečijim novim, gorim i strašnijim nedelima, put ju je naneo u rodno selo.

Namernu da ne skine nogu sa gasa. Da samo prođe bez zastajanja, kao što je to već godinama unazad činila. Igrom slučaja, retko njenom voljom, često je kroz svoje selo prolazila. Vozeći se polako, uz glasnu muziku, samo je razgledala:

„Eno ga! Poraslo ono drvo na kome se Zoki obesio! Onda je bilo mladica! A vidi stepenice što vode u kancelariju mesne zajednice!?“, sa osmehom se prisećala, paleći cigaretu laktom oslonjena na volan.

Seljanka

Nije neko čudo da sam na početku svoje starosti, završila živeći na selu. Na selu sam se i rodila, i verovatno je neki Božiji red, da u njemu i skončam?!

Da se nešto odmah, na početku razumemo! Seljak je uvek seljak, ma gde ga život odveo! Nema tog novca, raskoši ni sjaja iza koga se seljak može sakriti! Ma obuci ga u Armanija ili Dolčea?! Nauči ga sve strane jezike?! Obrazuj ga i napravi gospodina čoveka što ljubi damske ruke, pridržava vrata, recituje poeziju... Sve manire ima i zna?!

Zapeta vremena

Čujem, pre neki dan, novi trač...

A nisam vam ja neka tračara! Te se zanimacije uglavnom gnušam. Gadim je se i prezirem ljude koji se njome bave, jer svaki trač je u osnovi obična životna priča koja bilo kome od nas može da se desi, ali obojena zlobom ili zavišću pakosnika što je slušaocima prenosi, postaje ružna, neprijatna i zlurada vest! Od poučne basne iz koje bi se nešto dalo naučiti, tračare naprave sočnu bljuvotinu – Tek da bi imali o čemu da pričaju, jer bez tračarenja su samo praznoglavi i šuplji sagovornici. Oni što o sebi ni jednu ne umeju da progovore, samo druge vide i samo o njima umeju da trućaju. Pa još na tuđu muku i nevolju očima prevrću, sablažnjavaju se i, tobože, zgražavaju, kao da u svoja četiri zida nikakva govna ne kusaju?! Njih muževi ne varaju, deca ne lažu i majmunišu već žive u svili i kadifi! Bez ikakvih problema?!

Logika

Nešto se mislim... Dokona.

Zašto je starosnim penzionerima dozvoljeno da se zapošljavaju u preduzećima koja se finansiraju iz budžeta?!

Nemamo mladih i školovanih kadrova na birou za zapošljavanje kojima bi bilo sevap dati koji, ovaj, kažu slatki i lako zarađeni, državni dinar?

Kad smo kod toga, moram još nešto da dodam - Državni dinar nikada nije bio gorči i krvaviji no što je danas! Svaki vam presedne i na nos izađe!

Posejana

Podelim, malo pre, neke moje stare postove...

O muškarcima, ženama, ljubavi, usamljenosti...

Neke priče od prošle zime koje nisu imale imena, nego su rednim brojevima krštene. Cifre njihovih imena često su mi služile kao inspiracija i uvod u priču, potvrđujući moju celoživotnu opsednutost brojevima. I ne samo njima!

Robija

Ta moja infekcija mozga, krenula je poodavno. Ima tu godina... Dugo ona mene tišti.

Ako bih pokušala da napravim njenu anamnezu, sam početak mog bolovanja od nje bio bi, sigurno, još ludih osamdesetih, kada su žene u predklimakteričnom dobu, masovno obožavale Slobu praveći od njega seksualnu ikonu, što je mom, tada još celom i zdravom, seoskom mozgu, bilo potpuno neshvatljivo:

„Ako nešto znam, znam šta je dobar frajer?!“, sa čuđenjem sam ih zagledala, dok su krišom, ispod kancelarijskog stola, jedna drugoj dodavale u novinske listove umotanu knjigu u kojoj je pomenuti objavio svoju srceparajuću i očito, ženama tek oslobođenim od jarma komunizma, jebozovnu biografiju.

Pesma III

Nema sam

Slepa i gluva

Prazna vreća izgubljenih

i usahlih nadanja

Odsanjanih snova i potrošenih maštanja

Suvih poljubaca i izlizanih dodira

Pun džak ustajalog mesa

i oglodanih kostiju

Izleglih jaja i mrtvoga semena

Sečena pa krpljena!

Nema me

Svuda je tmina

Mona Lisa Sjevera

Kaže mi sinoć, da mi je, kao ljubitelju slikarstva, spremila jednu priču. Za mene ju je pisala, o meni je mislila dok ju je plela, zamišljajući me zabrinutu, sa glavom među rukama. Kao da me vidi i gleda...

Čim sam počela da je čitam, već negde kod reči „ljepota“, znala sam koju mi je namenila! Znala sam da je pogodila!

I bi ljubavna!

Rekoh, nedavno, u mom postu „Svi bi ljubavnu?!“ da ne umem da prozborim ni jednu o ljubavi.

I da bih rado konkurisala kod Bobić - Mojsilovićeve za onu njenu primamljivu nagradu od soma evra, koja bi mi, ruku na srce, rešila mnoge finansijske probleme koje imam... Ali, ne ide! Na silu se, pogotovo o ljubavi, pisati ne može!

Višegodišnji me, dobar drugar, molio da o njegovoj ljubavi pišem. Onaj što ga rakijom od priče odvraćam...

Kuloarska

Čujem, pre neki dan, u ženskom we-ceu, da je još onomad, iz ulaznog hola moga preduzeća, dole u prizemlju, nestala „Knjiga utisaka“?! Velika, čini mi se, bledo plava sveska, debelih korica, sa našim logom!

Ne znam šta nam je ona, koji očin i trebala?!

Veresija

Grdim ja nju neki dan:

„Kako te bre, nije sramota, da veresijaš po trafikama? Zamisli da ti kolege na poslu saznaju? Misliš li ti o svojoj časti i ugledu?!“

I tog trena sam, isto kao i sada, zastala. Pokušala da svojim uhom zamislim izgovorene ove sopstvene, predhodne reči. Samoj su mi, tako ofucano zazvučale.  Možda jesu prave, ali ne u ovom vremenu, ne na ovom tlu, ne sa ovim ljudima.

„Bože, Snežana?! Stvarno si postala uvrnuti dinosaurus i galapagoska kornjača! Prestarela svoje sopstveno životno vreme. Mora da mi se ova omladina koju viđam, grohotom iza leđa smeje!“

Prvi išijas

Znate li vi, možda, kako starost počinje?

Kako prepoznajete da vam je, posle dugog čekanja, na vrata pokucala? Kako je razlikujete od stanja pređašnjeg, zvali ga vi kasna mladost ili srednje godine?

Srednje su vam one u kojima još žudite da se potvrdite! Da se dokažete! Da pokažete svetu i sebi da sve ono što ste u mladosti mogli,

ali niste umeli, sada umete! A još uvek i možete!

Saga o gurmanima

Slatko od smokava

Mene kuvanje, pravo da vam kažem, nikada nije nešto posebno zanimalo...

Bila sam vam od one, teško hranjive dece, što malo-malo nešto ne vole da jedu!

Ali, ne od one metiljave, što ih i danas viđam - One što za stolovima prevrću očima i krajnje ružno i nevaspitano, pred gomilom hrane, prave izobličene grimase i prezrivo, otegnuto, govore: „Fuj“?!

E, od toga mi ništa gore nije!

Svi bi ljubavnu!

Kaže on meni, neki dan, u priču da ga stavim.

Kaže, neka bude ljubavna... O njemu, što dve žene u isto vreme voli! 

Setna, dramatična, još nepoznatog svršetka. Ali puna engleskih ljubavnih stihova, skrivenih pogleda, ukradenih, u hodniku firme, poljubaca, leptirića u stomaku i šarenih laža! Krcata prevara i obmana!

Druga pesma

Osvrćem se

Zavirujem u tih 49 razbijenih komada

Tražim je

Pogubljenu u svim tugama

Udavljenu u svim suzama

Sahranjenu u svim smrtima

Ugašenu u svim mracima

Pipam je

Kao slepac jagodicama.

Ne bih li se njenog lika setila

Kako je ono i čime počinjala?

Je l’ osmehom beše?

Prisećam se

Imale smo znak prepoznavanja

Kada me u svim samoćama posećivala

Iskopavala me iz mrtvih i međ’ žive vadila

Ponovo me ženom pravila

Na maštu me navodila

Za šporet me terala

Do gola me, radosnu

svlačila il' skidala

Tražim je

Gde je nestala?

Zašto je navraćati prestala?

Da l’ sam joj se nešto zamerila

Ili ružnu reč joj rekla?

Molim je

Klečim joj bez srama

Bez ponosa, zgaženog još u drugom redu

ovog stihovanja

Jadom je preklinjem

Dođi mi, Ljubavi moja

Od 8 do 4

Dragi Momo,

Sigurno će ti biti jasno da me samo grdna muka naterala na ovaj korak – da sednem i tebi, moje mladosti miljeniku, pismo napišem!

Znam da se ljutiš što sam te jako davno napustila, ali veruj mi, morala sam. Negde, već u ranim dvadesetim, sam shvatila da moram ići dalje! Da moram više učiti! Pa bih naterana da ispustim iz ruku sve tvoje lepršave priče i posvetim se ozbiljnijoj literaturi što se čitala kao obavezna lektira u školi i koja je, naime, imala svrhu da me za pravi život spremi i pripremi!

Druga smrt

Priča, koju sam, vidim sada po datumu, sebi za prošli rođendan poklonila.

25.01.2014 god. u  1.55

"O čekanju...

U životu sam se raznim mentalnim disciplinama bavila, neke bolje a neke lošije savladavala! Kako kada i gde, zavisilo je?! Želela, umela, davala, trpela, tugovala, radovala, na belo lagala, žalila, nametala, prezirala, čeznula... I u svemu tome nikada nisam blistala! Onako, osrednje...

Nešto mi ide bolje, nešto gore!

Prećutkivala?  Nikada! E, ne mogu ja da prećutim, pa to ti je! Na dupe bi, što bi naši rekli, prolajala! Malo je onih koji su u mom životu bili, kraće ili duže boravili,  a da nisu od mene svaku, al’ baš svaku istinu u lice dobili!

"Hello Betoven"

"Dirljiv susret Tiosava Blagojevića i Betovena"

 Fantastična proza Dušana Dojčinovića

*Ovo je podnaslov i najava koju je autor sam smislio. Jedva mi je dozvolio ovo malo jada od lekture što sam poradila. On ima svoj fazon pisanja, kaže, briga ga za pravila! Tako da se ja, kao vlasnik ovog, do sada bolesno urednog bloga pod krošnjom hrast-drveta, unapred ograđujem od svih mogućih nepravilnosti u tekstu.*

-Program!

-Program!?

-Kod devojčice Lune je.

-Ha, otkud ti Betovene!?

-Pa, dodjoh da poslušam džez koncert.

-Ali ti si klasičar?

-Kakve to veze ima, ako poštujem sve muzičke žanrove.

Ružna reč

Pitanje je da li bi ovaj post ikada bio objavljen, da večeras ne pročitah ovu priču o filmu:

http://www.medias.rs/isceljenje-pomirenje-i-oprostaj


22.02.2015.

Ne volim ni da mislim o mržnji. A već danima na tu reč nalećem. 

Ljubimci

9.12.2014.

Kada neko pomene kućne ljubimce, uvek se ja zapitam:

„Gde sam ja u svemu tome? Šta istinski o tome mislim?“

A pominju ih masovno, svaki dan! Gledam objave, fotografije... Čitam blogove i postove. Ljudi više o psima i mačkama, no o svojim bližnjima, misle i premišljaju?! Evo, na „Kreativnom pisanju“ je konkurs za priču o mezimcu! Nina sa sajta „Kofernjača“ je, zamislite, ježa, nabavila?! I već je i priču o njemu napisala?! Opšta je pomama za našim, uglavnom četvoronožnim, najboljim prijateljima!

Bez naslova

Budim se uz nju i na suvozačkom sedištu je gledam dok se, jezivo ravnomerno i monotono, svakodnevno, na posao vozim.

Ako stopera nekog, uz put pokupim, ona se samo na zadnje sedište bahato zavali i raširi se, dahćući mi za vrat neprekidno. Sve bi ja sa čovekom poneku o vremenu... O problemima, o deci... Nešto bi da progovorim... Šta bilo?! Ali ona me otpozadi za vrat stiska, pesnicu mi u zube nabija, usta mi zatvara. Ćutljivom me pravi.

Oglas na koji se niko neće javiti

Uopšte ne kontam kakav je problem istina?

Znam već da ona, de fakto, ne postoji, da je samo zamagljena, subjektivno obojena fikcija – svako svoju poseduje i ima. I svakome je njegova najbolja i najodanija drugarica. Svako kroz svoju svet propušta, vidi ga i proučava. Drži se nje, slepo vođen... Teško je menja i spram drugoga prilagođava. Svako svoju istinu voli i poštuje! Ne razumem zašto je onda prećutkuje? Ili je iskrivljuje, menjajući joj na silu oblik i formu koju je do sada imala, ne bi li je u neku, savršenu geometrijski oblikovanu laž, pretvorio?