02.02.2014.

Mali smo (3)








17.12.2013 u 22.45







5.

Taj Toma, što ga pomenuh,  moj stariji kolega iz Filijale Novi Sad je davno bio u jednom od oblika ljubavnih veza koje je praktikovao , sa jednom našom koleginicom iz tadašnjeg SIZ-a za zdravstvo Natašom Paripović, koja je posle veze sa njime bila udata i venčana za našeg kolegu Radeta Kornjaču, a neposredno pre toga beše u vezi sa ložačem kotlarnice u istoj Filijali, čija ćerka radi danas u jednoj od naših Filijala u okolini.
Tek pre neki dan saznam da je pomenuta Nataša, skoro rođena, valjda po ocu sestra brata moje strine Anđe iz Čuruga, Obrena Julića koji je istovremeno stric onom pevaču iz “Pekinške patke”, čuvenog novosadskog pank benda,  koji vodi poreklo, čini mi se, iz pomenute Mesne zajednice “Blok”! Znate tamo gde piju pivo pod drvetom...
Naime, taj Obren je imao dva braka u inostranstvu, gde je ceo radni vek proveo. Kada je sve te penzije razne podobijo, vratio  se zauvek u Novi Sad, jedno vreme sam živeo. Jedan dan, slučajno, baš u tom parku, koji se godišnje jednom na Svetog Đorđa u Vudstok pretvori, na klupi upoznao našu koleginicu iz Pokrajinskog Fonda Mirjanu Mandić i ubrzo posle toga joj i svoje prezime dao. Lepo i srećno u braku žive...
Međutim, tata te naše koleginice Mirjane,  nekada je pomoćnik Sekretara SIZ-a bio i kako kod nas uz funkciju uvek i neki problem ide, imao ljubavnu,  skoro skandaloznu aferu sa mojom nekom daljom rođakom po trećem kolenu, Srđanom! Nije ona meni, u stvari, nikakav rod na koji vi sada mislite, nego je Srđanina ćerka nekada, mnogo mene pre bila riba moga budućeg muža! Dok je on još mlad momak bio!
Kada njega pomenuh, nikako ne smem da zaboravim činjenicu da Medanove tri školske drugarice, još iz  „Petefi Šandor“ škole, rade u Fondu!? Poznajući njega, moguće da sam i sa njima u rodu, jačem od svake veze krvne!

Nema jače veze među ženama, nego jednoga muškarca deliti?!
I uopšte ne shvatam zašto se one vazda među sobom glože?! Za šta se vijaju, proganjaju, optužuju?! Grde, kunu i proklinju?!  Jedna drugoj oči da izvade?! Aman žene, ne treba oko toga vreme niti  živci trošiti!?
Svi su oni naši momci, sve nas isti interesi i ljubav prema njima vežu i tako, ljubavlju vezane u rodbinu se, u sestre pretvaramo!! Treba da se među sobom pazimo i pomažemo, a ne oko njih, muškaraca naših, otimamo?!
Ako nas dve jednoga volimo, obe mu dobro i lepo mislimo, podjednako u njegovom telu ili umu, uživamo, ne vidim problem u tome da ga lepo, dogovorom podelimo?!

Tebi sestro, za Novu godinu ali meni za Valentin day! Može meni katolički Božić, tebi važniji pravoslavni poklanjam! Tebi skijanje i zimovanje, meni jedno lepo, na moru letovanje?!
Ne mora tako! Može i obrnuto, nisam kicoš!  Dobro bi meni sa njime i na Marsu, a ne na zimovanju, odakle se lako nogama napred mogu kući vratiti, bilo! A tebi ga eto za more! Ako njemu nije problem da oko dve žene cinculira i opet sve stiže i postiže, ne vidim zašto to u korisne svrhe ne upotrebiti?!
Ti utorkom sa drugaricama na jogu ideš ili na kurs štrikanja krećeš. Super, taman da kod mene gumice na slavinima što danima kaplju, promeni! Ništa ne brini, večeru ću mu ja napraviti, sitog ću ti ga vratiti! A i teglu pekmeza od ribizle, krasan je, letos sam ga pravila, po njemu ću ti poslati!
Meni samo malo relaksacije, jedna masaža uz muzikicu, malo druženja...  Vraćam ga do jedan ujutro, sigurno!
Ti pet dana na službeni put ideš? Nije problem, ja ću se za hranu i peglanje pobrinuti.  Nemaj brige, svako jutro će besprekorno obučen na posao ići!

Ima nas pametnih žena, poprilično... I nikako mi jasno nije zašto se u vremenu kada je kvalitetan muškarac mnogo ređi od belog medveda, pande  ili belog tigra, malo ne solidarišemo i to što je kvalitetno, ko sestre podelimo! Vi udate,  sve što je valjalo prigrabile, ljubomorno stisnule i nikome ni malo ne date!
A znate i same da ima dana kada očima ne možete da ga gledate! Na živce vam što hrče ili supu srče, neviđeno ide, dlake za sobom po kupatilu ostavlja kada se brije! 
Onda ga danima kažnjavate tako što sa njime, gadom jednim i skotom, ljubav ne vodite!? Eto! 

Umesto da ga tada kada ti baš na nerve ide, meni lepo na par dana pošalješ! A ja mu se baš radujem, jer ručam i pijem kafu sama pa će mi društvo par dana dobro doći! A i dlake za toliko otrpeti mogu.

Nego krizu neslogom još više raspirujemo, tim retkim primercima samo u sujetu duvamo i još većom je pravimo?! Važne se pravimo kako smo od njih pametnije, samostalnije, sve bolje znamo...
A oko jednog muškarca ne možemo da se dogovorimo?
Očito među rodbinom po krvnim linijama ili njegovom krilu, nikada sloge biti ne može! A rod smo svi, svakako i na razne načine! Svi smo od jednog nam pretka postali, milenijumima se množili, delili, rodbinu širili i tako svi jedno postali! Onda se oko bilo čega gložimo, svađamo i razmirice podvlačimo?!

A lepo je to što sam ja sa gomilom žena iz moga grada preko moje ljubavi, Medana,  povezana! Mnoge od njih iz njegovih priča ili adresara, neke lično a neke ne, poznajem! 
Decu im ili muževe znam! Volim kada ih po gradu sretnem, lepo se ko sestre pozdravimo, izljubimo...   Na kafu odemo, ispričamo se ili izjadamo... Gledam je a znam da ju je moj Medan nekada ljubio, sigurno bar malo, koliko za dodire treba, voleo... 
I milo mi bude što je znam i što sa njom o njemu mogu da popričam!  I dok je živ bio u kuću nam je dolazila jer prijatelj mu je uvek i podrška bila. U mom Svemiru svima čudan raspored vlada, a meni je sasvim matematički precizno složen i svaki deo se u naredni uklapa.
Ona ne zna da ja znam?! Neću ni da zna jer bi se odmah svega uplašila i mene kao neprijatelja videla! Zato ćutim, samo neka opuštena bude... 
Samo tada mogu iz njegih usta njegovo ime čuti i način na koji ga je ona imenom zvala, saznati!
A ako je i ona njega bar malo volela, pa sa kime nego sa njom mogu priču o njemu podeliti?!
Kada o rodbini priču počnete, nikada joj kraja ni konca nema?! Sve se to nekako, ni jednom vezu ni nalik, upliće, zapliće  i sve manjim i usamljenijim jedinkama nas pravi i po svetu razbacuje...
Tomin sin Milan je, kao što vam rekoh, kum moga muža bio.  Milan je, na svoga oca sigurno nalik,  jedan zgodan i atraktivan muškarac sa nasleđenim manirima, pa ga žene vole! Bojim se da se preko toga kumstva i sa drugom polovinom žena moga grada, rodim!
Davno jednom, kada je moj sin još bebica bio, kum Milan u goste nam dođe i devojku svoju, novu dovede! Milica živi i radi u Nemačkoj!
“Bože, gde se ti ljudi samo i kako pronađu?! Ja, doduše jako retko autobusom idem ali i da ga svaki dan koristim, ni tamo nikoga zglavnoga srela ne bi?!”
Ajde, na stranu kako su se sreli i pronašli, nego još tu ima. Naime, uz kafu, piće i kolače se ispostavlja da su njene prve komšije u velikom nemačkom gradu,  Raiblovi, porodica u čiju kuću su u Bačkom Novom Selu, još davne ’46-e, u bolji život doseljeni moji baba Ana, Anka i deda Božo Milošević.
Sa kolima koje konji vuku, pretrpani stvarima i decom ne njima, moji pred, tuđu a svoju,  kuću dolaze. Raiblovi još uvek u kući!? Bračni par sa troje dece... Svi plaču, stvari im spakovane, za putom su...
Baka moja sa njima nemački razgovara:
“ Kuća je vaša, zauvek. Ja nisam kao ni vi kriva što sam dovedena i došla! Kada god hoćete, dok sam ja živa, u svoju kuću doći možete! Da je vidite i obiđete!”
Tako i bi. Dolazili su svake druge godine, ostajali po nedelju dana u gostima, donosili mi poklone, meni tada fascinantne. I u svojoj kući bili.
Godinama smo se, u ona sretna i lepa vremena, papirnim čestitkama na kojima su našom rukom tkana slova bila, čestitali i puno zdravlja i sreće jedni drugima želeli!

Kada je čika Jozef umro, niti su se zauvek pokidale! Ali mu unuk za Bačko Novo Selo, gde su mu preci živeli, zna. Samo za tu kuću ne mari.  Ne kao mi što smo u njoj rođeni!
Prošlo leto odem u Bačko Novo Selo! Parkiram auto  pred kućom  u kojoj sam odrasla. Izađem, cigaretu zapalim, gledam... 
Letnji dan popodne, nikoga nigde na ulici... Do kapije dođem, kroz pukotinu  virim.
Gledam dvorište. Nema bunara koje su moje sestre ocrtavale voštanim bojama, nema kaktusa na ivici ganka, posađenih u konzervama od marmelade.  Celo leto kao ludi, raznobojno cvetaju, jer kažu da ženama takvog jezika kao što je bakin bio, kaktusi uvek od ruke idu. Nema velikog oraha, samo je višnja koja je bila mala kada sam po dvorištu prve korake u životu pravila, sada ogromno stablo, sa krošnjom koja ga preko pola, senkom pokriva.
Sa ganka me vidi čovek, vlasnik kuće... Prepozna me.
“ Snežo ti si?! Uđi slobodno.”
Uđem u dvorište, gledam,knedla u grlu, suze mi cure. Oplakujem svoj detinjstvo i mladost svoju, ceo život tu plačem jer sam sa tog mesta u njega i krenula. Čovek me nudi da uđem na kafu, a ja samo odmahujem glavom, reči ne mogu da prozborim.
Ne mogu, srce bi mi puklo kada bih prešla taj prag.
Kako posle ovakve priče, ikada drsko pomisliti mogu da sam velika, da sam neko ko je bitan i koga treba pamtiti?! Kako kada shvatite koliko ste beznačajno mali?!

Ceo grad, ceo svet?! Sve je malo, nevidljivim nitima vezano a mi u svemu tome još manji!!
Često ih, ne vidim, samo osetim! Njih koji negde gore, nad nama ili pod nama, zavisno iz kog ugla Vasione gledate, savršenu virtualnu igru, nama još nepojmljivu, igraju.  Nalik na one što ih i mi po kompjuterima imamo, pa svoja naselja, vojske i ljude u njima pravimo!
Jezive igrice koje ne volim! Odmah se ovih, naprednijih mnogo od nas setim, koji gore nas kreiraju, likove i oblike nam daju, mišem i tastaturom nam sudbine kroje...  Igraju igru u kojoj se silno i dobro zabavljaju isto kao mi dok svoje igramo, samo za svoje ekrane koji su od vazduha napravljeni, prikovani i navučeni...

Insertuju, edituju, selektuju, apdejtuju... I konačno deletuju!



photo credit: http://www.reddit.com/