29.01.2014.

Zabava na moru






Radničke sportske igre, Čanj, 2004. godina



Četrdesetak Novosađana, što iz Direkcije, što iz Filijale Novi Sad idu busom na igre. Bobi je sa njima...

A nas petnaestak, slagaću tačnu cifru ide vozom do Bara, pa će nas tamo neki bus sačekati i dovesti do Čanja. 

Bobi nam, kao deci,  kupio karte za spavaća kola, po nas šestoro u jednom, a bilo je 2 ili 3 kupea... 

Zoran, Jovan, Nada, Maja i ja u jednom kupeu. 

Tu je i Zdravko, smeta mu promaja jer mi pušimo pa luftiramo...
Teramo ga da drugo mesto sebi nađe...

Tu su i Miša, onaj što ga uvek gubimo, Sloba, Mijo, Cole... 
Ne mogu više da se setim likova... 
Put do dole, standardno... 
Pijana i polupana mešavina Almodovara, Tarantina i Fellinija, tako nekako...  Svi ludi, veseli, nasmejani, pod manje ili više jakim dejstvom alkohola, ali energija vrca od pozitive.

Zoki kaže Nadi dok ona sa Mijom priča... Pomenuti je za ruku hvata, objašnjava joj nešto

"Nado, pazi! Čuvaj se, njega je mama pajserom od sise odbila!"

Muzika, pevanje... 
Mi ponovo na đačkoj ekskurziji.

 Sloba se dobio pa kada je voz stao i po starom srpskom običaju, vekovnom, stajao jedno 3 sata, on razvaljuje vrata i viče "Majstoreeeeee, puštaj voz!!!"
Ukratko takva jedna atmosfera koja ni ne sluti na bilo šta gore i smešnije od toga. 
Ja, naravno usta ne zatvaram, dehidrirala već od priče, dobacivanja, komentarisanja. Od mog, nadaleko, dužeg jezika nema!!

Uostalom, znate mene!
Ja to svakodnevno praktikujem... U restoranu ili  u našoj Maloj sali, gde šverceri uvek nešto prikladno prodaju!

Koleginice razgledaju, biraju, probaju...
Ja komentarišem i dobacijem...
Jovana, primera radi, proba džemper a ja!

"Draga moja, u tom modelu za babe te sigurno nijedan hteti neće, pa ti vidi!!"


Znači, lajava sam do zla Boga! 

Sve mogu da opričam, ali sebe ne umem da citiram, jer moja nadahnuća samo u trenu nailaze i preko mog poganog jezika, u reči zajedljive silaze!!

Stižemo u Čanj...

Sećate se, to je ona godina kada je sve vreme kiša padala!! 
Jedno ili dva popodneva na plaži smo bili!! 
Vešti septembarski, morski gost, samo ja imam dva, tri duksa pa ih na smenu nosimo, jer se svi smrzavamo...

To je ona godina kada se gomila njih potrovala, jer smo bili poslednji gosti u sezoni pa su nas hranili čorbicama od smrznutih, tri puta pa odmrznutih, Čanjskih kerova kojih i dan danas nema po ono malo ulica dragog nam Čanja...

Ja jedem samo hleb i kupus salatu... To miris ima na bezbedno! Moji me uglavnom, poslušno prate...

U sobama se kuva i pije kafa, po kiši i smornim danima se teferiči...

Plastičnu spravu u kojoj voda za sekund, pojma nemam zašto, vri , koja je tokom godina sa mnom na sva putovanja išla, mnogo toga videla i doživela, odnesu Jovan, Cole i Zoran kod sebe u sobu.

Kažem da ga odmah vrate, jer ja ujutro kada ustanem, žmureći pristavljam... 

To je prvo i najvažnije!!! Ok, kažu oni, vratiće... 

Naravno, uveče smo kojekude u društvu nekih "Vranaca", crnogorskih! Ples, smeh, muzika... 

Ujutro se budim, čupava, krmeljiva i vidim nema "Kuvala"?!


E, mamicu vam vašu!! 

Onako u spavaćici i papučama zapucam u njihovu sobu, treskom otvaram vrata, psujem ih!!
Zgranuto me gledaju, tek probuđeni... Svud po sobi, rojevi onih sitnih, kao tačke u oku koje od umora imate, vinskih mušica!

Vazduh  na to neko hemijsko jedinjenje koje se dobija kada cugu ostavite dugo da stoji, podseća...

Za nost štipa!!

"E sad ste dobili kuvalo i nikada više, mamu vam jebem!!
Da vas jeb'o ko mi vas je dao, da se ja tu sa vama drndam, lažljivci, pederi!"
Sipam ja uvrede, jer kafu prvu još popila nisam a na nogama svojim sam!!

Uzimam besno kuvalo sa stola! Gledam, skoreno od crnog taloga jer ga naravno nisu oprali, skotovi!!
Izlazim u hodnik,  kroz sve vreme moje tirade širom otvorena vrata, da bi ceo hodnik čuo šta ja imam važno da kažem!!

Iza leđa, već zamičem za dovratak... Čujem Zoranov glas kako govori

"Ljudi, jel' ovo bila mama Ljilja?!"

Naša mila, draga, na žalost sada pokojna, Ljiki koja te godine prvi put posle nebrojenih, nije bila sa nama na igrama... 

Već umorna od svega, pred penziju... Naša drugarica koja nas je uvek pazila, mazila, nosila nam slatko od trešanja na igre, da imamo uz kafu, jutarnju... 
Al' samo po jednu kašikicu! Tako običaj nalaže, uvek kaže!!

Ugađala nam, davala mi praznu gajbu kada mi treba, budila me ujutro sa skuvanom kafom da idem na stoni-tenis a ja sat pre legla, posle celonoćnog igranja, skakanja, đuskanja, cuge... 
Ili neke u delićima slične tome, druge zabave!!

Vučem se slomljeno hodnikom do sale za pomenuti mi dragi sport, a Ljiki ide preda mnom!! Vojnički tempo hoda diktira,  kao trener i lični lekar, bodri me, navija!!

Pred svako takmičenje u plivanju, ona ide da me "meri", nosi štopericu, peškir... 
Meri da vidi da li ću ikada prebaciti ispod 21 sekundu na 25 metara, što mogu da otplivaju samo Nuna i naša Vladica... 

Duša od žene, šila mi haljine, krojila ih za mene, trpela me, učila me poslu, kuvanju...

Tada još nije ni slutila da će joj sin jednog dana biti VD Predsednika Sindikata, a ona je to moj Sin govorila sa velikim "S"!

Ali, brate, uvek nadrkana, uvek nešto popuje!! Grdi nas, Bogoradi, drnda nam živce, ucenjuje nas nešto na sitno... Što je mi više tovarimo i smejemo se, ona sve bešnja! Frkće!!

Ali voleli smo se zapravo, pravi drugari, sve jedni za druge činimo, nema pitanja ili podpitanja... 
Do koske!

Zoki to izgovori, ne da bi mene, pogotovo ne nju uvredio, već da bi sebi i nama do znanja dao,  koliko nam ona fali i nedostaje!

I da mene opomene da polako, ali sigurno, starim!! 

Retki su ljudi u mom životu koji znaju da me "spuste"?!

Zoki ume i to žestoko!! 
Ćuti, ne govori on mnogo... Ali kada me odvali, onda je to u živac!!

Jednom me je smehom naterao, da tek kupljene, nove cipele sa punjenom, debljom petom, u prodavnicu vratim jer su model "Rudo"??!! 
Ortopedsko preduzeće u našem komšiluku!!

Obično najbolje fazone na moj račun, izbacujem ja, sama!!

Tako tih četiri, pet dana... Malo muke sa kišom, malo sunčanja na škrtom, skoro oktobarskom suncu... 

Uglavnom sedimo po sobama, kunjamo i gluvarimo...

Dobrih priča je toliko da se sve stope u jednu, dve... Ostale se nepravedno zaboravljaju!


Mijo se recimo, navadio pa ide po sobama na kafe i časicu razgovora...
Gde god dođe čim vidi prazan krevet, legne... U naviku mu to prešlo!
Sedimo mi u jedno popodne u "muškoj sobi"...
Nas petoro, šestoro...

Sećam se teme... 
Seks je bio, opet, na redu što je uvek najbolji šlagvort za dobar vic, osmeh, opasku... 

Svi se poređali u turske sedove, na dva spojena kreveta u krug sedimo, između nas posluženje, pepeljare... 
Da,  to su ona sretna vremena kada je pušenje bilo dozvoljeno svugde i svakome!! 

Kao u svakom normalnom svetu?!

Mi petsto godina pod Turcima dane, uz kafu i duvan jer bez toga razgovora pravog nema, provodili! A sada na silu hoće u Evropljane da nas pretvore, zdravom životu bez duvana, napokon pouče!! 
Bože, kakav su luda vremena došla?! Bolje zdrav no bolestan živeti i mreti?!

Elem, sedimo mi tako, opušteno...
Odjednom otvaraju se vrata i pojavljuje se Mijo! 

Nije čestito ni brave se dovatio, Zoki skače iz turskog seda i jednim vratolomnim saltom baca se na svoj prazan krevet, raširi se preko njega, obgrli ga kao da je žena i vikne "Pu, moja kuća!!!"

Mijo gleda zbunjeno, ta mu vijuga malko slabije vuče u levo...
A mi od smeha umiremo, ali bukvalno! Za stomake se držimo!! 

I sada se rado smejem kada se toga setim!!

Ili... Vozimo se pedalinom...

Jovan, Zoki, Nada, Maja, Vera, Beba, ja... 

Sedamo i odlazimo u susednu uvalu, tamo se kupamo, momci skaču sa stene na glavu, žurka na pustoj kamenoj hridi...

Vraćamo se polako prema plaži, pristajemo na kopno, bauljamo napolje umorni od sunca i mora...

Opet on...
Mijo leži na plaži, pridiže se ...
"A, jel' bi mogo ja malo da se vozim na tome?!" 

Zoki prvi odgovara:
- Može, može... Što se ne bi moglo?!

Mijo, jer je veliki, preko dva metra visok čovek, teško i polako, tromo ustaje... 
Kreće prema vodi...

Ovaj ga pušta da skoro do plovila stigne... Čeka ga da nogom već u vodu zagazi!!
 - Ej Mijo, al' to se plaća!! 5 eura košta! Mnogo za tebe!!

Šta će čovek, zatečen i zbunjen?! Vrati se, nanovo polako i tromo na peškir sedne...


Subota, poslednje, završno veče...
Kasnimo akademskih dvadeset minuta...Naravno, po običaju, mesta nema dovoljno?!
Bobi po običaju nije znao matematiku, sa  stolicama se zabrojao.

Ljuti i povređeni, otišli u neku piceriju na večeru!
Napili se ko majke! Do 4 ujutro...


Ide se kući... 
Ovi što idu busom kreću u nedelju ujutro a mi, deca iz voza ceo dan imamo slobodno!
Uveče tek na voz.
Opet problem... 
"Busovci" imaju uz put plaćen ručak a mi ništa!!

Pansion se doručkom završava. 
Dobrom voljom osoblja dozvoljavaju nam da stvari u jednoj sobi do popodne ostavimo, jer hotel se zatvara do iduće sezone,  čim mi odemo... 


To je tako tužno videti... 

Tu ogromnu zgradu do juče punu kao košnica, a sad šapat odjekuje! Majstori se lenjo vuku da sve porade, zatvore vodu, struju... 
Kao napušteni Alkatraz... 

Bobi i ja se dogovorimo da će nam on refundirati ručak koji platimo, ali tek kada se kući vratimo! Niko, ni on novca više nema. 
Pogađamo se on i ja; Nađemo cenu... 

Svakom od nas 5 eura dođe! Za ručak i  kartu do Bara. U ponedeljak nam odmah pare daje!!

*Moguće da su "evri" u pitanju ali tada još član grupe za pravopis, na Fejsu, nisam bila!!*



Krenem sama po cigare, svi u sobi... 

Na ulici nema žive duše, al nigde nikoga... 
Ni kerova besnih jer smo ih sve pojeli na početku priče! 

Oblačno, tmurno ali suvo.

Ja polako šetam, udišem miris mora, jer ga volim jako. I uvek se teško i bolno od njega rastajem.

Stignem do centra, kupim cigarete i vraćam se stazom uz plažu... 

Gledam gore prema magistrali, nigde žive duše, blizu je podne... 

Odjednom iz restorana, uz put,  izlazi neka žena, konobarica, zaustavlja me i pita:
 "Da l' ste vi možda iz Subotice?"

 "Da", lažem jer me zanima u čemu je fora?!
"Što pitate?" 

Kaže, traži neke ljude iz Subotice, njih petnaestak, koji rade u nekom saobraćajnom preduzeću, ne sećam se imena više... 

I? 
Puštam je da priča dalje... 

Oni treba da dođu na ručak, imaju plaćeno... Već su hranu na stolove postavili, hladi se, a njih nema?!

Brza sam ja...
"Ručak su nam platili? U koje vreme??  Svašta?! Nisu nam to ni rekli??!!"

" Pa, za 11.30! Odmah posle vam autobus za kući kreće?!"


Kalkulator u glavi usijano počinje da radi!!
Sabiram i oduzimam njihovo i realno vreme...Shvatajući da nema šanse da su tu negde...

"Ne brinite gospođo, to je nesporazum, mi malo kasnije idemo... To je pomereno! Odmah ću mojima javiti da dođu!! 
Bože, da nam niko ne kaže da imamo ručak?! Samo vi dajte, te Bečke završavajte! Stižemo za desetak minuta!! "


Ona obradovana što joj trud njen propasti neće!!

Ja trk što dalje od nje! Mobilnim Jovana zovem!

"Dolazite odmah svi u ovaj restoran na plaži, čekam vas ispred. Imamo ručak, sve spremljeno!" 

On ne veruje, ne kapira... 
"Ajde, bre ne davi, nego dolazite svi, trkom!!"

Stojim, čekam... Vidim ih kreću od hotela. 

Stižu, svi puni pitanja, svi bi da im kažem... 
"Mante, ajmo za sto, supa se ladi!"

Posedamo svi, k'o na svadbi... Dugačak sto, supa već u tanjirima.. Sve prazno, stolice uredno pod stolove podvučene...
Samo ta kuvarica, "Katica za sve",  jedan konobar koji kod kuhinjskih vrata stoji, čeka da supu završimo... 

I mi, Subotičani!!

Uz supu im sve pričam...
Moraju, obavezno svi, subotičkim akcentom da govore!! Može i mađarski jer ne smeju da nas provale!!

Opet se od smeha davimo rezancima!
Svi govore da jedemo brže, šta ako se pravi pojave?!. 

Odjednom, otvaraju se ulazna vrata... 
Mi premrli!! Zoki sedi preko puta mene, gledam ga... 
Pobeleo!!

Ulazi neki stariji čovek, klimne nam glavom i ode u kujnu... 

Uh, dobro je, odahnemo... 

Izborimo se sa bečkom veličine slonovog uveta, lepo se pozdravimo, zahvalimo na ručku... 

I ne odemo, nego glavom bez obzira bežimo!! A smeh sve vreme za nama praznim Čanjom odjekuje!!

U ponedeljak Bobi meni koverat, svakome po 5 eura!! 

U arhivi, dole,  novce delimo... 
I svečano se, opet kao deca,  zakunemo da nikada nećemo nikome pričati i priznati šta je bilo tog dana! 

Niko nikada ne sme saznati da smo jeli na račun nekog preduzeća iz Subotice, a uzeli mu novce da imamo za roštilj koji smo pravili odmah sledeće subote!!

Ja, izdajica?! Moram!!

Bobi, volim ja tebe!! I zato nije u redu da te lažem!!