07.08.2014.

Buvlje godine









Za ovu današnju priču, verovatno, mogu prekršajno ili krivično da odgovaram! Po nekom već  Zakonu o povredi bilo čega ili prikladnom Pravilniku Fonda Pio, koji je za mene, kmeta u tom Gazdinstvu, Sveto Pismo! Samo tako i nikako drugačije, biti mora!








Svakako me mogu optužiti za klevetu, iznošenje polu-istinitih i na nepošten način, stečenih informacija i narušavanje ugleda Fonda za penzijsko!

Koji je već dobrano, naravno ne mojom krivicom, narušen i poljuljan!

Ima godinu dana kako iz novina, medija i sa web-strana, ne silazimo! Gde god krenete, na Fond PIO se spotaknete i zapnete!!  Svi koji nikada za nas nisu čuli i pojma nisu imali o pravima iz PIO, sada sve o nama znaju!!
I kako smo protivzakonito dobijali stambene kredite; Kako političari na vlasti koriste imovinu Fonda u svoje privatne svrhe; Kako smo dužni Poreskoj neke grdne milione; Protiv svih pravila života i smrti, isplaćivali pogrebne troškove, kojekakvima; Plaćali školarine za privatne faklutete rukovodiocima (Izvinjavam se, menadžerima!); Potkradali penzionere za neke zakupe; I na kraju svega, neopravdano, na opšte-narodno ogorčenje, sramno i bezobrazno, štrajkovali! I to protiv smanjenja plata?!
Nedela tušta i tma imamo?!
Od nekada ugledne i poštovane kuće, u koju sam ja, svečano i ponosno zakoračila pre tačno trideset godina, srozasmo se na žute strane, pljuvački-histerične polupismene komentare naših sunarodnika, koji potpuno zdravo i logično, mrze sve nas koji imamo kakve-takve mesečne prihode... I još se nešto, bunimo?!
Što se mene lično tiče i mojih pragova dobrog ukusa, došli smo do dna! Toliko smo se zagovnali, da dublje ne možemo da potonemo...

Taman mislim:
„Na dnu smo već! Valjda ćemo sada početi da se „dižemo!? Da izranjamo, do čistog vazduha dolazimo!?“

Kad ono?! Ni blizu nismo bili početku kraja!? Tek smo od pre neki dan, na njemu!

Jer mi, u Direkciji Pokrajinskog fonda za PIO u Novom Sadu, danas čujem, od skora buve imamo?!

Da! Ništa se nemojte čuditi?! Dobro ste čuli! Ne šugu k'o mala deca! Ne, ni vaške koje na pare slute!

Buve smo zapatili, ne mačije ili pseće, nego one prave, ljudske, „Pulex irritans“,vrstu koja u retkim slučajevima, (?) na našu sreću,  prenosi tifus i kugu!

Davno zaboravljene stanovnike ovih prostora... Kada ste poslednji put za buve čuli? Osim o ovima što žive na našim kućnim ljubimcima i vrlo retko napadaju ljude! Te su druga sorta!
Nemam pojma ni ko je ove prve, ni kako i kada iskorenio, ali davno beše, to je sigurno. Čim moje kolege, obrazovani ekonomisti ili pravnici od tridesetak godina starosti, nikada u životu za „ljudsku buvu“ nisu čuli.

Ja, lično, nikada  te buve nisam videla! Nije ih bilo već kada sam se ja rodila! Možda su negde i obitavale, ali ih nikada nisam srela. Znači, još Tile im je nekako jeb'o kevu i rešio nas te pogani i napasti!?

Ali, ja o njima sve znam!
Iz Orlova, Hajduka i drugih raznoraznih dečijih ili odraslih romana, koji  govore o ratnim i poratnim vremenima.  Čula sam o njima u bakinim pričama o vremenu rata u Hercegovini. O vremenu klanja i jama.
Moja majka ih je pominjala, kako u slamaricama putuju u Vojvodinu, zajedno sa doseljenicima iz Bosne, kolonizacijom dovedenih!
(Mislim da je ova reč upravo i nastala tako što je njihov dolazak bio jedna beskrajna kolona onih sirotinjskih, rasklimatanih konjskih kola... Ne može se reći „natovarenih“, jer na njima je samo nekoliko većih i manjih zavežljaja, par odraslih i troje, četvoro ili više musave i zaplašene dece, koja šćućureno sede, ne shvatajući šta ih je snašlo i u kakav oni to sada, novi svet idu?! Otuda „kolonizacija!“)
Tada su buve još ujedale, ostavljajući krvave tragove za sobom. Pod kolenima, na podlakticama... Buve vole sva ta mesta gde se koža nežno ugiba.
Kažu da ujed i svrbi i boli. I osobeno izgleda, tvrde oni koji su ga videli!

„Uvek bi ga mogli prepoznati!“




Izbegavam zadržavanje u hodnicima moje firme! Samo projurim, obavim gde sam i zašto pošla, i pravo se u svoju kancelariju, svoj još uvek zaštićeni deo slobodnog prostora, vratim! Bez nepotrebnog zastajkivanja!!

Ali, znate vi da mene ’oće taj maler!? Uvek ja sve što ne treba, čujem?! Jer zna Bog da na mom jeziku neispričano neće ostati!? Ni po cenu optužbe za klevetu?! I onda mi On namesti.

Ulazim danas u WC za dame.
Koji je već godinama unazad  gubio svoju „toaletnu“ namenu  i iz prijatne prostorije, u kojoj smo popravljali šminku, doterivali frizure vodom, prale zube ako na sudar posle posle idemo, parfemisale se i kikotale, u običnu  klonju se pretvorio!
Gužva je, kao i uvek... Čekićam nervozno i imam šta da čujem?!

Kolegu sa trećeg sprata je, još pre dve nedelje, nešto izujedalo?! 
Njegova majka, žena u penzionerskim godinama, koja očito nešto o buvama zna, ujede je prepoznala i ocenila kao buvlje!
Izvor zaraze još nije tačno utvrdjen ( Mislim na zaključke sa tog, veceovskog samita), ali se sumnja da su buve stigle iz podruma, zajedno sa nekim budjavim registratorima ili su donete na prašnjavim predmetima!
Jedan od navoda čak tvrdi da su ih prenele neke mačke koje žive u „zadnjem" dvorištu naše zgrade?!

Ne znam?! Već godinama se nešto sa mačkama petljam, ali još nisam buve dobila!

Sada se već tačno zna i u kojim kancelarijama vlada epidemija! Navodno je pozvana i deratizacija?!

Vratim se u kancelariju i nazovem prvu apoteku. Pitam da li imaju prašak protiv ljudskih buva? Da se ja lepo za tu napast pripremim...
Riba se zbunila sa druge strane slušalice!
„Kako mislite ljudske buve? Imamo ovaj...“ (I reče neko „bubi“ ime koje sam zaboravila, ali sam time prašila mog, pokojnog, mačka.)
„Ne, gospodjo!“ Uporna sam ja. „Taj je za životinjske buve! Meni treba protiv ovih što jedu ljude!“
„Ja, zaista ne znam ništa o tome! Ja ne znam da li je ovaj za te namene!“ Izvinjava se apotekarica...

Pa naravno da nema praška za čovečije buve jer niko nije očekivao da će se ikada više vratiti?!
Ko je mislio da će se ti glasnici i vesnici sve ljudske bede i sirotinje, ponovo javiti?!
Ko je mogao očekivati tako nešto, posle svih lepih godina koje smo, bez buva, imali?!

Još od rata rovitih ali romantičnih pedesetih, pa veselih, zaljubljenih šezdesetih! Ludih, otkačenih sedamdesetih i poslednjih srećnih, ali već zaplašenih, osamdesetih!
Ko bi posle sve te lepote, na pošast koja možda još gore od sebe najavljuje, nečemu se takvom nadao?! I praškove protiv toga pravio?! Buve su nas, kao i sve ostalo, zatekle potpuno nespremne!

I kud baš danas sve to da čujem?! Danas, kada sve vreme razmišljam o monstrumima koji zaslužuju smrtnu kaznu, a ne boravak u zatvoru o trošku mene i moga deteta.

I to najjeftiniju moguću smrt! Koja državu ne košta ni dinara! Samo ga lepo linčuješ na Terazijama! Ili nekom drugom prikladnom mestu, nebitno! Svaki putnik namernik i čovek dobre volje, ima pravo da mu sudi! Neka umire u Isusovim mukama! Lepo i polako...
Mislim da je to pošteno.

Jer, geometrijskom progresijom se zlo oko nas umnožava! Samo izvire i širi se... Niko mu se ne suprotstavlja?! Zlo prepušteno samo sebi. Razmahalo se jer nema dobrote da mu sudi... To malo dobra što još neki u sebi imaju,  čuvamo k’o ono malo, pomenute doseljeničke, sirotinje. Ne smemo da ga rasipamo...

Turobno jutro, tmurne misli...
I na sve to teskobno danas, još i ova kuloarska vest! O buvljim godinama koje nam kucaju na vrata. O godinama koje nas tek čekaju. Godine skakavaca, žabljih kiša...

Godine Sodome i Gomore.





photo credit: Mijo Kovačić, Sodoma i Gomora;
http://www.nationaltv.ro/