Maroko: Cenkanje

Ovde uvek nešto žubori...

U vezirskoj bašti, posađenoj pre više od stotinu godina, koja je sada ukras hotela skrojenog od bivše palate, prepuno je vode. Hodate među stoletnim palmama, jukama i „drvima života“, koja u našim dnevnim sobama, samo na unučiće ovih stabala liče, zadivljeni mirisima i cvetovima, a u uhu vam je stalno žubor vode.

„Ovi što su ovo sadili i među gustim rastinjem mermerne fontane skrivali, su uživanje znali sebi namestiti!“

Jer, u koji god deo bašte zakoračite, u skrivene ćoškove zavirite, šum vode što se preko kamena preliva vas umiruje, hladi kožu do malo pre izloženu nemilom suncu, uspavljujući vas u bajku iz koje ne želite da odete.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Sećate li se moje priče o cipelama? One "Šaptač cipelama"?

Još tada vam pomenuh moje navike vezane za šoping.  Ja za to, jednostavno, nemam živaca. Retko kupujem, jer čekam da stvari pronađu mene, a ne da ih ja vijam po gradu i po prodavnicama.  Ili se sretnem sa mojim cipelama i tašnama, ili ne! To vam je isto kao sa muškarcima – džaba nama što mi njih vijamo, ako oni nama nisu suđeni! Samo svoje, a i njihovo, dragoceno vreme trošimo. Vreme koje nam, u ovim godinama, bezočno i drsko kroz prste curi. Viška ga nemamo!

Ono što je za vaš taban, vašu ruku, rame il’ guzu, stvoreno, čuči u nekom ćošku i čeka samo na vas! Za svake moje ljubljene cipele, znam tačno da su mene čekale. Sve ribe „39“ ih pregledale, po rukama prevrtale, premišljale... I odlazile, ostavivši ove moje, meni! Moje su, samo mene čekaju. I ja mogu mirno spavati, znajući da ćemo se kad-tad sresti! Čemu onda šoping groznica i besomučno kupovanje?! To samo otežava naše ormane stvarima koje nikada nećemo nositi, jer ih nikada nećemo osećati kao svoje! Vučete se od butika do butika, kartice provlačite, u kese plen trpate... Ne prepoznavši ga kao svoje blago, samo drugome, njegovom pravom paru, priliku za ljubav i istinsko pripadanje, oduzimate. Tako kupljene stvari, često lepe i vredne, trunu po nekim ćoškovima, u mraku napuštenih dečijih ili spavaćih soba, po kineskim, bezvazdušnim kesama, nagurane... Em nemaju trun vazduha, em su u mračno pod-krevet-lje, nabijene?!  I zaboravljene...

Zato ja volim retke, slučajne kupovine. I ne shvatam onu:

„Ovih dana moram do grada da pronađem čizme za ovu zimu!“

Kako da od miliona pari koje se skladište po svim gradskim obućarnicama, nađete baš te! Te za vas šivene? Te koje će vas grejati, na igranke ili u bioskope, udobno i komotno, bez žuljeva, voditi!

Ja volim da cunjam. Ništa ja ne tražim. Samo razgledam. I čekam da te moje čizme, možda krojene od crne i bele kože, sa zlatnom kopčom ili ukrasom na dnu pete, mene, već jednom pronađu!

Godinama unazad ih ne kupujem. To je obuća koju najmanje volim. Sputavaju me i ometaju, podsećaju na hladnoću, blato i kišu. Imala sam par pokušaja nekih kupovina po ovim bofl-prodavnicama obuće koje se masovno otvaraju, ali to se u pravi, ljubavlju vođen šoping, ne računa i ne broji!

Jeftine su. Kupim ih radi reda. Obujem par puta i shvatim da one nisu moje, da ih ja na svetlo dana ne mogu izneti. Ne mogu ih prošetati, u park izvesti... Zamislite, kao da u tuđim cipelama hodate?! Jesu one vaš broj, ali džaba! Za drugog su krojene.

Zato zime provodim u cipelama. Kad baš zagudi, imam neke „Boreli“ kaljače za vanredne situacije i jedne crne, od prevrnute kože (Drugarici bile velike!). Kaubojke stare 15-ak godina, ručno rađene po meri moje noge, služe samo za paradu i duvanje! Glavu ne čuvaju!

Te moje čizme mene negde čekaju. Kada se sretnemo, sve će se brzo, kao u ukradenoj ljubavnoj avanturi desiti – opipati, pomaziti, prepoznati... Bez mnogo razmišljanja i kalkulacije. Cena koju plaćate ne igra ulogu, o njoj ne dumate. Ljubav između vas i kože za vas samo krojene, vredi u bescenje.“

Fez, Maroko, 25.10.2014

 ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Sr. Karlovci, 08.11.2014

Mislila sam da ću pisati tokom svog boravka u Maroku. Ali, iznedrih samo par gornjih pasusa, koji su možda samo dobar uvod za „Priče sa letećeg ćilima“, koje nameravam sa vama podeliti. Vi, verovatno, mislite da moja antipatija prema šopingu, kao omiljenoj ženskoj disciplini, baš nikakve veze nema sa tom dalekom pustinjskom zemljom i ljudima obojenim užarenim suncem, ali varate se! 

Šoping u Medini, netaknutom delu grada Feza, starom stotinama godina u kojoj smrad golubijeg izmeta, kojim se štavi i u svilu pretvara obična i neugledna jagnjeća koža pokušava da vam pokvari užitak, je nešto sasvim drugo?!
Smrad koji obojen bojama šafrana, miris postaje! Par grančica nane pod nosom, žamor ljudi... 

Eto vas u bajci! Bajci u kojoj se čak i kupovina obične kožne jakne ili crnog, do zemlje, dugačkog „Matrix“ mantila, kojim će se moj sin ponositi, pretvara u, reči vrednu, pripovetku Možda ovog imena...

„Cenkanje“

Medina, Fez, Maroko

U normalnim, običnim zemljama gde vlada potrošačka groznica, tako primerena ovom savremenom dobu, koje se vazda poziva na „kupovinu iz fotelje“, kao vrhunski delikates šoping života, novac trošite ko sav svet! Vidite, odmerite, procenite da li vam to treba?! Naručite preko fona ili neta, donesu vam, vi platite! Ili na netu skontate marku i model, pa odete do prvog velikog tržnog centra, ponesete kartice... Uđete, izaberete, platite! Ili opet naručite preko neta... I uvek isto. Isti krug.

Ekran – vaši izbori – novac! Prezirem svaki šablon i rutinu, zato sam i prestala da volim kupovinu.

U Maroku vi ne kupujete, nego vas ondašnji ljudi i sve njihovom rukom načinjeno, magnetski privuku sebi, ostavljajući vas bez daha! Ushićene i zapanjene, potpuno nesvesne ispražnjenih novčanika!

U Maroku je kupovina uživanje! Žurka, čajanka, parti, druženje... Na sve, samo ne na šoping, liči! Jer ide potpuno drugim i neobičnim tokom. Kome samo treba da se pustite.

Prvo vodiču, rođenom i odraslom u tom starom gradu, sačinjenom od lavirinta hodnika, ulica, prolaza koje pomenuti poznaje kao svoj džep, sa kojim ste pogodili cenu za tri posete Medini, kažete šta želite da vidite i kupite.

Dvorište kožare

U Fezu ste, gradu koga ne celom webu samo po koži predstavljaju. Znači, kožara je prva na redu!

Sa širokih i prostranih gradskih bulevara, odjednom se podno zidina tvrđave nađete! Jer kožara je upravo to – tvrđava u tvrđavi! Četvorougaona građevina, koja u svojim hodnicima skriva mnoštvo  prostorija u kojima vrvi kao u košnicama, okružujući svojim žamorom i zidovima, veliko dvorište ispunjeno udubljenjima i ispupčenjima! Nalik Marskovskim kraterima ispunjenih tečnošću. Sve počinje golubijim izmetom, a završava potapanjem u nepoznate esencije sačinjene od cveća ili začina, kojima kože dobijaju svoju konačnu boju!

A smrdi kao u paklu! Samo ako na tren nanu ispod nosa maknete, ophrve vas miris koji prvi put osećate! Bilo je smrada i govana u mom životu, ali ovako ništa nije bazdelo?! Amonijak koji štipa za očne kapke i štavi kožu na nogama radnika, što ga bosonogi gaze.

E, taj posao je robija! Nema mu ravnog!

Sestre u šopingu

Hteli ili ne, kasnije ih se, tokom tog rituala nalik kupovini, setite!

„Grbavim se tu i cenjkam oko 50 eura, a oni robovi dole, od tog dinara žive?!“

Ali, ne možete da odolite! Prosto vas ponese! E, baš hoćete da se nadmudrujete, da vidite ko je veštiji i čija će prevagnuti!

Čim ste ušli u zemlju rekli su vam jednu bitnu:

„Ne svađaj se sa Marokancem , jer on se uvek bolje od tebe svađa! Ne možeš ga u tome pobediti! Samo osmeh na lice! I lepa reč... Pa, gde te odvede?!“

Reči su našeg, možemo slobodno reći „domaćina“( iako smo gosti u hotelu bili) o kome će sigurno jedne prilike biti više reči. Reči pohvalnih, lepih, možda i setnih... Jer, „M-sje Bane“, kako ga zovu u velikoj, beloj, prostranoj Kazablanci, gde je njegov nadimak jedinstven među pet miliona* njenih stanovnika, moj je drug iz mladosti. Odrastali smo zajedno. Slušali iste ploče, čitali iste knjige... Smejali se, pravili žurke, učili jedni od drugih...  Otišao je iz Srbije tačno na vreme, pre ludih devedesetih i tako svoju otadžbinu sačuvao u lepoj uspomeni, zapamtivši je kao jednu lepu i srećnu, zemlju. Zato je danas mnogo boljom no što ona jeste, vidi!

Uvek je bio „Dečko koji obećava“, a sada je „Čovek koji je uspeo“! O njemu ću vam jednom pričati, a slutite i sami da Msje mnogo, mnogo više reči zaslužuje od jednog ovog, nevelikog, pasusa?! Msje mora dobiti svoju sopstvenu priču. Računajte da vam je dugujem!

*Onih pet miliona stanovnika su upitna informacija. Dešavaće se da vam u mojim pričama kažem neku cifru koja nije tačna i zato se odmah ograđujem. Maroko me je toliko opčinio, da sam sve te geografsko-sociološke podatke, pomešala i zaboravila. A znate da ja pričam iz glave. Sve samo iz moje mašte. Brojevi tu nemaju nikakav značaj, niti ulogu.*

Kazablanka, rano ujutro

Sleteli smo u Kazablanku po mrklom mraku,  preumorni od puta da bi išta osećali. Već sutradan rano jutrom, kada sam se , po običaju prva, u Branišinom (Tako smo Msjeu tepali kada smo bili mali!) ogromnom stanu, probudila i na prstima se odšunjala u njihovu udobnu kuhinju, počela sam da osećam magiju te zemlje!

Kuvam kafu... Leđima, u spavaćici, oslonjena na, od prelepog kamena načinjenu radnu kuhinjsku ploču, gledam začine u staklenim bočicama, poređane unaokolo... Tandžine različitih veličina, sa keramičkim kupolama pod kojima se ukusna jela pripremaju, složene između plafona i visećih ormarića.

Mirišem kafu iz tegle, ne bih li je upoznala!

„Lepi mirisi. Ovde bi se dalo živeti. Raditi, sunčati se, voditi ljubav, smejati se, plakati, pisati... I naravno, kuvati!“

Rižoto od morskih plodova sa šafranom/Jagnjeća ćutfa u harisa sosu

Sve moje velike ljubavi uvek veze sa kuvanjem moraju imati! Tako i ova poslednja, moja ljubav prema Maroku, tog jutra, krišom od njenih vlasnika a u njihovoj rođenoj kujni, počinje!

„Znala sam da će mi se Maroko dopasti!“, bila je moja jutarnja misao koja će nedugo kasnije postati samo slutnja.

Jer, već nakon par sati, na auto-putu prema Rabatu i Fezu, moj Braniša, naš domaćin, vozeći nas u svom udobnom autu je, ne otškrinuo, nego širom otvorio vrata Maroka, dajući nam tada, nama neshvatljive, a kasnije vrlo korisne informacije o svemu što nas u narednih desetak dana, očekuje. 

Cenkanje nije pominjao, jer ga verovatno ni on sam, ne praktikuje. Msje je, kao što ćete vremenom saznati, čovek zapadnjačke orijentacije. Racionalan, promišljen i praktičan. Uostalom, arhitekta je. Znači, geometrijski normalan u odnosu na tlo po kome gazi!

Rabat, Maroko

Branišina priča o, sada, njegovoj zemlji, koja je tekla celom dužinom tog zanimljivog puta, pomogla mi je da mnogo bolje upoznam svog budućeg ljubavnika:

„Ah, to neće biti samo dopadanje?! Ja ću, izgleda mi, Maroko baš voleti!“

Maroko što miriše na usoljeni limun i morsku vodu...  Maroko preplanuo od pustinjskog sunca... Crvenkasto-žute kože i uvek nasmejanih, blještavo belih zuba! Namazan uljem od jasmina, zavodljiv i podatan.

Maroko je zemlja velikih mogućnosti! Ništa nije nemoguće, samo je pitanje da li ste vešti da se u njihov „film“ prebacite i igri „Sve što ti je inače znano kao neizvodljivo, pokušaj da uradiš ovde!“, ležerno i bez ustezanja, prepustite.

Kao što ne znate gde vas sve uličice Medine mogu zalutati, tako pojma nemate kako će cenjkanje teći?!

Probali ste gomilu odeće. Dodirivali rukama meke jakne, tašne, papučice, ogrtače... Oblačili se i svlačili u „kabinama“ tesnim od naslaganih gomila raznobojne, sada na jednu dimenziju svedene, zmijske kože. Sedeli i pijuckali čaj od sveže nane, ćaskajući sa prodavcem koji je toga dana, za tu kupovinu, samo vaš. On vas vodi u obilazak kožare, predstavlja vam njen istorijat, objašnjava proces proizvodnje. Ljubazan je i nasmejan. Nudi vam da, ako želite, jakna može biti šivena samo za vas, u drugoj boji, od druge vrste kože. Sve vam se na noge, u hotel, sutradan donosi.

Neumorno, odgovarajuću , crnu „rokericu“ koja mora biti i šik, po mojoj želji, traži! Jasno mu je šta hoću i šta želim! A to što želim, to će mi i stvoriti – kroz osmeh me teši.

Donosi, pridržava mi  da je obučem, zakopčava me! Pa me onda svlači, nudeći mi drugi model...

Sati prolaze. A vreme ne osetite. Kao da ste zakovani u samo jednom trenu, mirišljavom od šafrana koji boji u jarko žuto, pomešanog sa mirisom sveže štavljene, nekada jagnjeće a sada vaše, kože.

U jednom trenu, vaš ljubazni prodavac, marketing stručnjak i prefrigani trgovac, postaje! Daje vam ceduljicu sa ispisanim računom za tu, neveliku, gomilicu odabranih stvari, na koju oslonjeni, sada već treću turu čaja, srkućete.

Krećete od soma evra!

„Mnogo bre, Lalabi, za ove četiri stvari!“, rukom odmahujete! „Pa da te novce imam, udala bi se, a ne bih ovde kod tebe, u Fez dolazila?!“

Onda on vama o teškom životu, o sirotinji... O tome kako je on nekada davno, ista ona golubija govna, do bedara gazio! Kako je učio strane jezike, pa je polako u službi, do prodavca, napredovao!

„A ja udovica, sa malim detetom ostala?! Nemoj ti meni, molim te, o teškom životu!“, uz osmeh iznad čaše sa čajem, se prenemažem.

Lalabi ruke sklapa, Alahu se moli i čudom se čudi!

„To je sve ručni rad. Sve su vredne, sirotinjske ruke, od početka do kraja, napravile! Znam li ja koliko to vredi?! To nije moj željeni „Šanel“, ali je unikat! Imam li ja srca i duše?!“

Ali, cenu ne popušta, napominjući da on nije ovlašćen da priča o novcu. On je samo prodavac. Postoje viši od njega od kojih on zazire...

Shvatite da to ne ide. Ništa od vaše kupovine, jer ne možete džeparac za celo odmaranje već prvi dan oguliti. A i ovako nikada niste nešto naročito marili za kožu i njeno, ipak zasluženo mesto, na vrhu luksuznih stvari koje svaki pravi hedonista mora u životu bar jednom imati!

I taman kada pomislite da odustanete, da su sve te priče o skidanju cene na pola, ili na jednu trećinu od početne, samo izmišljene, turističke bajke, stvar se, mimo vaše volje, preokrene!

I u novu bajku upadate! Kao Ivica i Marica, vođeni samo mrvicama, u sada novoj, sprat niže, smeštenoj prostoriji, osvanete! Sedite na velikom, okruglom tabureu. Već novi čaj pijete, ne sećajući se uopšte kako vas je Lalabi, kojim rečima ili gestom, doveo ovde.

Laktom ste oslonjeni, sa cigaretom među prstima, kojom izgubljeni pazar  sada žalujete, na pisaći sto smešten u uglu ogromne prostorije prepune tašni.

Za tim stolom sedi Gihzlan. Ispred nje je ekran računara, fiskalna kasa, digitron, aparat za platne kartice,  rezbarena drvena kutijica sa vizit-kartama... Sve to složeno na podlozi od zlatno išarane, u mahagoni obojene, debele, sjajne, kože, kojom je cela ploča stola obložena.

Ona je jedina u celom tom mravinjaku od ljudi koji žive „od kože“, kompjuterski opismenjena, urbana i savremena mlada žena. Ona je glavni blagajnik. Kod nje je sav novac zarađen toga dana, koji je bezbedan u fioci pritisnutoj njenim stomakom. Ona „provlači“ kartice svih stranaca koji u grupama, sa vodičem, u jurišu i na trku, futrole za telefone i priveske, deci za uspomenu kupuju! 

Riđokosa Amerikanka koja jede picu sa bananom, donosi tri žuta, dečija novčanika. Stavlja ih na sto i saznavši cenu, pruža plastiku! Uzima papirni odsečak i žurno, jureći za vodičem koji već nestaje u dubokoj utrobi kožare, odlazi.

Pijem čaj, prekrštenih nogu. Obradovana novim bojama i oblicima, zaboravljam na tugu.

Ali ona, Gihzlan, je neko ko se o novcima, pita. A dok ste vi stepeništem, za prodavcem silazili, ona je već saznala sve o vama: Šta ste odabrali, odakle ste, koji jezik govorite...

Naginje se prema vama, svojim prelepim smeđim licem, sa maslino-uljnim, veselim, očima i belim osmehom, uokvirenim u crnu maramu, počinjući da vas teši:

„Ona razume. Mi smo žene, volimo lepe stvari. Volimo više nego što smemo i možemo. Trošimo više nego što imamo... Mi smo sa zapada, ali ona zna da su sve žene, u celom svetu, potpuno iste...“, objašnjava na savršenom, royal-engleskom. 

Ona će uraditi sve što je u njenoj moći da vam pomogne, da se tih prelepih i udobnih stvari, koje su se u međuvremenu potpuno neprimetno, iza vas, na drugom tabureu složene stvorile, domognete!

Krajičkom oka sada vidim tu gomilu - Savršen crni dugački mantil za moga jedinca! Moja rokerica. Pa moj crveni pončo! I na vrhu, moja miljenica – krv crvena jakna ukrašena kožnim karnerom! Zamislite toliko tanku i nežnu kožu koju možete cigovati?! A ona je i prva na koju sam ruku stavila. Nju sam prvu otkrila.

Gihzlan će videti vaš čežnjivi pogled.

„Eto, ona može da vam učini od srca. Za 700 evra sve je vaše!“

Osmehujete se, odmahujete rukom! To je za vas jako puno!

„Vi mislite da mi u Srbiji živimo kao na zapadu?! Pa mi smo veća beda i sirotinja od vas, samo što vi to ne znate?! Vi imate uređenu i normalnu državu u kojoj vlada kralj, koji pedeset generacija u genima duboko usađeno, zna kako se vlada, voli svoj narod i za njega se bori! Vi imate kralja, vi ste bogati! Mi, Srbi, smo ničiji! Nikome ne trebamo i niko za nas ne mari! Naš kralj ni naš jezik ne ume da govori! Veća je naša muka, od svih gaženja po ptičijem izmetu!“, zakukavate vi!

I ona se veselo osmehuje!

„Pa koja je vaša zadnja cena?!“

Ćutite, preko odgovora prelazite, jer ne znate šta da kažete! Vi, u stvari, pojma nemate ni koliko to vredi. Zato i dalje, samo rukom odmahujete. Nova cigareta, novi čaj.

Ćaskamo o deci. Ona ima malog dečaka, muža koji radi u istoj kožari. Staru majku, braću i snaje sa decom... Svi žive zajedno, u velikoj, prastaroj kući u Medini. Moja sestra i ja joj se jako dopadamo. Zbog toga će sve što kupimo i odaberemo, ona lično, sutra u hotel doneti. Volela bi da popijemo zajedno kafu iako nikada pre to nije činila. Mi smo prvi kupci u njenom životu sa kojima je poželela da se zbliži.

Sada već svoj dlan držite preko njenog. Već ste drugarice. Kaže da ne ona dalje ne sme i ne može. Postoje viši od nje, koji razgovaraju o novcu. Možda još može nešto da se uradi, da mi izađemo zadovoljni, a oni ostanu neuskraćeni.

Pojavljuje se direktor. Jedan od braće koji su vlasnici kožare, nasleđene od dedova i pradedova. Kožara je porodični biznis, zato je iznad blagajničkog stola, smeštena i okačena velika fotografija cele porodice koja je vlasnik i rob celog ovog malog carstva!

Rukujete se. Nasmejan je. Čuo je da se pojavio neki problem sa kupovinom. Zato je on tu, da se to reši i nađe neki dogovor. On vidi da smo mi ozbiljni kupci i zato će i on biti vrlo korektan i ponuditi sve za 550 evra!

Tek tada vam sine! 

„Da. 100 evra po komadu je prava i normalna cena!“ , pa to i izgovarate!

„400 evra je sasvim ok!“ servirate mu uz osmeh.

Onda on priča o vašoj lepoti. Ili vam ljubi ruke. Ako nemate muža, ponudiće vam brak. Zove jednog od prodavaca i na mešavini francuskog i arapskog, naređuje da se lepoticama donese još čaja! Proverava da li udobno sedite, imate li pepeljaru i naslon iza leđa?! Raspituje se o vašim utiscima o zemlji, u kom ste hotelu odseli?

Ali, ispod 480 evra on ne ide! To je zaista, njegova poslednja cena! 

„Last price!“, uz osmeh izvikuje!

Pojavljuje se ponovo Lalabi. Došao je da vidi kako stvari teku.

Opet su prošli sati, da vi ništa niste osetili. Vreme i dalje stoji. Uštavljeno u toj silnoj koži.

Setite se, odjednom, svega što ste o njima, predhodno čuli. Marokanci vole ljubaznost i pažnju, jer su i sami takvi! Opasni trgovci koji rado poklanjaju. A vi u tašni imate „Soko Štark“-ove čokoladne banane, koje ste, ni ne znajući tačno zašto, vukli u ručnom prtljagu iz Srbije! Gomila bananica, od koje svako jutro, pri odlasku iz hotelske sobe u celodnevnu skitnju i tumaranje po Fezu,  oduzmete par komada. Mogu vam trebati u toku dana!

Taman imate tri. Za svakoga od njih po jednu. Sa oduševljenjem prihvataju poklon, oni takav slatkiš nemaju! Dopada im se! Direktor je svoju u slast pojeo, otr’o šaku o nogavicu pantalona, pružio je i rekao:

„Dogovoreno! 400 evra, može!“

Za taj dan se rastajete. Ljubite se sa svima, prate vas kružnim stepeništem na dole, do izlaznih vrata, gde vas strpljivo čeka vaš vodič, Abdula! Nasmejan od uva do uva, odmornih nogu, zadovoljan vašom kupovinom od koje on ima proviziju kojom će nahraniti svoje dve ćerke, kaže, ljubeći vas u čelo:

„Vi ste moje najbolje mušterije! Vi zapravo kupujete, ne kao ovi drugi beli ljudi sa Zapada! Oni su svi nervozni, ljuti i uvek žure! A moje noge su stare, treba da se odmore! Vi ste moje drugarice i moje sestre! Mašala, neka vas Bog poživi!“

Abdulah, najbolji vodič Feza i poznavalac Medine