22.11.2014.

Miris Srbije



S’ kasne jeseni, u novembru, pogotovo uveče, ljudi počnu da mirišu... Mnogi i smrde.
U gradskom autobusu pretežno na domaće kobasice, na skoroj svinjokolji mešene i pečene. Sa dosta belog luka, pa još ovog kineskog, koji neviđeno bazdi. 
Ovaj naš, starinski, srpski beli lukac mirisao je na zimu, pahulje i prepečeni hleb!

Tanke kriške, sa dva prsta kao mačka šapama, brzo dizane sa usijane plotne pa istrljane jednim čenom luka, izgubljenim i otopljenim na toj vrelini. Već u ova doba, pre zime, takav hleb se, uveliko, u kujni moje majke služio uz jak čaj od nane! Nabrane letos!
Isključivo u antibiotske i antigripozne svrhe! Jer moja majka je tu namirnicu prezirala iz dna duše:

„Zašto ja moram znati šta je neko sinoć večerao?! Smrdeti na hranu je nepristojno!“

Mi ne jedemo beli luk i ne zapržavamo pasulj – pravilo je. Furali smo zdrav život i balansiranu prehranu, mnogo pre nego je to postalo popularno!

„Snežana, ne moraš pojesti dva parčeta torte! I jedno je sasvim dovoljno! Naučite se da budete umereni!“, vazda me je mama kritikovala i kilograme mi prebrojavala!

Ponekad pomislim da nas je, svojim savetima o umerenosti, na neimaštinu koja vas uvek iza ćoška vreba da vas nespremne zaskoči, učila i navikavala?! Život je vrlo promenjiva kategorija - Danas si gore, sutra dole! Samo to treba stoički prihvatiti. To što danas jedeš biftek, ne znači da ćeš ga ceo vek jesti?! A i mi odrasli na „leba i masti“ možda i do guščije džigerice, u parnoj rerni u paštetu pretvorene, jednom stignemo i na viljušku je nabodemo!

„Ovi Francuzi uopšte i ni malo nisu ludi?!“, prva je pomisao kad’ tu prefinjenu teksturu pod nepcem osetite. „Savršeno su dopunili rimska uživanja!“

No, danas ćemo o mojima. Sugrađanima sa kojima se mimoilazim na ulici.

Prolaze pored mene. Tren pre toga, dok smo još korak daleko, udahnem duboko i prekinem dah. Pustim ga tek kada me na tri koraka, bar, prođu. Namerno izbegavam miris njihovih, već zimski, obučenih tela. Jakne i kaputi na leđima im otežali od jesenjih kiša. Od jutarnje magle i pritisnutog na trotoar, gradskoga smoga.
Ali čim udahnem, vetar potpomognut žurbom naših stopala, taj neželjeni miris mi donese! Htela ili ne, u nozdrve mi se zavuče!

Bar da je naftalin kojim su babe čuvale astraganske bunde od pre rata, čiji me peckavi miris podseća na starost?! Bar da je duvan! Ili alkohol! Ili automehaničar što smrdi na mašinsko ulje, a kada ga okupate i oribate, savršenog frajera dobijete?! Ma, neka je i kobasica sa belim lukom!
Sve, samo ne ovaj tegobni smrad vlage i užeglog ulja na kome je više puta prženo... Smrad zapuštenosti i nemara. Miris negrejanih zidova, dletovanih parom od kuvanja! Miris predpraznične depresije sa primesama jedne opšte bede i sirotinje koja se malo čemu još raduje. Dah ljudi koji se nerado kupaju: „Šta ću se prat, kad’ ću se opet srat’?!“

Smrad bezvoljnosti, čemera i nemanja...
Miris Srbije.


photo credit: www.centarzdravlja.rs