03.05.2015.

Udavača


Celo selo je odahnulo kad se pročulo da se ona udala!

„Hvala Bogu da smo je se rešili!“, kamen im sa srca pao. „Vazda je naopaka bila! Po svome terala! Nikog nije fermala!? Nego sve uz očin!“

Mnogo godina kasnije, kada su joj sve njene mladalačke grehe već oprostili i zaboravili, zabavljeni nečijim novim, gorim i strašnijim nedelima, put ju je naneo u rodno selo.
Namernu da ne skine nogu sa gasa. Da samo prođe bez zastajanja, kao što je to već godinama unazad činila. Igrom slučaja, retko njenom voljom, često je kroz svoje selo prolazila. Vozeći se polako, uz glasnu muziku, samo je razgledala:

„Eno ga! Poraslo ono drvo na kome se Zoki obesio! Onda je bilo mladica! A vidi stepenice što vode u kancelariju mesne zajednice!?“, sa osmehom se prisećala, paleći cigaretu laktom oslonjena na volan.

Na tim, od julskog sunca još toplim stepenicima su se celu noć sa dušom rastajale kada im je njen momak srolao džojus od hašiša, navodno libijskog, belog, što im je jeb'o kevu! Ćurke naivne, tako su se ubile da nisu mogle da mrdnu! Sve četiri zavaljene jedna drugoj u krilo, kukale i uzdisale kako glavu ne smeju pomeriti, jer će se odmah, u trenu, ispovraćati!
A od muke bi crkle da su odbile velikodušnu ponudu skidanja njufera u „duvanju“!

„Uvek sam ih, nesretnice, na neke ludosti i gluposti navlačila! A tako su sve bile odlučne da ostanu čedne i da se bar do vereničkog prstena sačuvaju! A njuferi su padali ko snoplje! Na svim mogućim telesnim otvorima!“, sada se već razdragano, kroz retrovizor, smeškala.

*  * *

Kad god prolazi selom, ulice su uglavnom puste. Od vesele varošice njene mladosti, u depresivnu selendru je ostarelo. Po koji prolaznik bi u auto i nju, sakrivenu iza tamnih naočara, radoznalo zavirio, ali znala je da je bezbedna. Davno i potpuno zaboravljena od svih. Odrođena. Oslobođena.

Vidi staru pekaru na uglu, pretvorenu u kinesku prodavnicu plastike i drangulija. U tim vratima se jednom, ušuškana u njegovu „vijetnamku“, ljubila!

„Sa Milanom! Samo Bog zna koliko sam ga volela! Nikada ga nisam prebolela!“, oko joj zasuzi kao i uvek kada o njemu misli. I posle više od trideset godina živo se sećala ukusa njegovih usana.

Svaki put kada dođe u iskušenje da izbaci desni žmigavac i prikoči, pomisli:

„Nemam  gde ni da svratim?! Nema ovde više nikoga ko bi mi se obradovao!“

Zapravo, nikada se sa tim selom nije ni srodila.

Od malena su je gušili svim zamislivim i nezamislivim seoskim predrasudama – Žene treba da se druže samo sa ženama; Kada i gde se možeš i sa kim ljubiti; Kolika je dozvoljena i poželjna razlika u godinama između, obavezno, starijeg momka i mlade devojke; Anti-bebi pilule su samo za poštene, izrođene i već umorne, udate žene; Zna se kako se i kada nevinost gubi; Taman posla, sopstvenog momka za njegov rođendan, umesto poklona mu, sa drugaricom podeliti?! Sreća, ovo zadnje nikada nisu saznali i dokazima potkrepili, jer bi je još onomad, na sred centra, kod bunara, na komunističko-logorskoj vatri spalili!

Znala je i ona da je rođena sa greškom. Sa nekom urođenom srčanom manom koja je, mimo celog sveta sa kojim živi, naopakom i drugačijom pravi. Ali, nikada joj se nije opirala, nego se tim, selu tuđim navikama, prepuštala.

Uveče se namontira, na igranku ide. Njih tri, komšinice, sa skrštenim rukama pred kapijom stoje i ispraćaju je pogledom, nakon ljubaznog, dobro veče - laku noć:

„Pusta ova mala! Ko zna na šta će to sa njom izaći? Da je neka vrckava, i nije?! Niti je lepotica! Nego to besno žensko, ne da se krotiti?! Zlo i naopako!“, sa razumevanjem jedna drugoj klimaju i zabrinutu obrvu podižu.

Niže njene kuće, pred sam ćošak, živeo je Šone. Sa bledunjavom, večito uplakanom mu ženicom i dvoje, već školske, dece. Ocvali srednjogodišnjak, za nju „matorac“, što je večito za njom slinio! Besan što ga ona, gde god da ga sretne samo pogledom zaobiđe i pored njega prođe kao da je vazduh a ne bivše, pre braka i alkohola, muško stvorenje.

Šone joj je noću sačekuše pravio.
On se vraća kući iz kafane. Letnje je doba, pa divlji kesten prepun grozdasto, naopako okrenutih cvetova, ogromne, mračne sene duž trotoara pravi. Pripit baulja po mrklome mraku, pridržavajući se za bicikl koji gura pored sebe. Vidi je. Ona stoji na ćošku, par metara od usamljene bandere okićene škiljavom sijalicom, osvetljena i izložena njegovom pogledu: Kratka, letnja suknjiica, majica, nanule... Samo po visoko vezanom, oštrodlakom, konjskom nalik repu, uvek bi je poznao.

„Ždrebica! E, baš da vidim koga to čeka u ovo doba! Za koga je nije mrzelo da se u jedan noću šminka i montira?“, misli mu se od besnih u pohotne, a impotentne, pretvaraju. To mu daje volju da isto kao i ona, strpljivo stoji.

Duša mu već spava, ali čvrsto se ukopao u mraku, oslonjen na bicikl. Mora bar auto prepoznati, da bi sutra, uz pivo, drugarima prepričavao njenu noćašnju avanturu, kao da je u najmanju ruku, lično on te noći, uz sebe imao i milovao mladu i jogunastu komšinicu, a ne onaj visoki i preplanuli Dalmatinac što ga vojnička služba, u kasarnu blizu sela, dovela.

Šonetov veliki, ružni i kukasti nos zaboden u tuđa posla, tako postaje istovredan njenoj želji za nežnim šakama, koje će kao nagradu za bdenje (dok se ljubavniku ne završi smena), malo kasnije imati na svojim zategnutim i od višegodišnjeg igranja rukometa otvrdlim, zahuktalim bedrima.

„Sav je od same strasti i mesa sazdran! Čekala bi’ ga satima, ako se mora!“, jeza je podilazi, iako je noć vrela. Zar bi ona, pored takvog probranog, pedigriranog primerka muškog roda i tela, nekog nalik Šonetu pogledala?! Ona, prosto, zna šta valja! I za tim, ničim ometena, traga... Čim ga ugleda, zna da je on taj! Onaj koji bi se, na prvu ona vidi, mogao voleti! Ovaj se mora probati!

Ugleda mu u oku sjaj ljubavi i hrabrosti... I odmah ga prepozna! Dalje je više ništa ne zanima! Ma je l’ on crni, đurđevački Cigan u izgužvanoj, ali beloj košulji, ili beogradski šmeker na raspustu kod tetke na selu?! Da li „zoljom“ ili crvenim „220“ mercedesom po nju, na ćošak, dolazi?! Sve je to njoj nebitno i savršeno svejedno. Samo su važni njegovi, na cigarete mirisavi poljupci i lepe, nežne reči što prate radostan, široki osmeh:

„Gde si mala?! Ma, ljubim ja tebe, nema te nigde! Ludo moja!“

Vazda je ona rešetala taj siromašni seoski izbor muških primeraka:

„Ima li šta valjano između dvadeset i tri’estipet godina?! Ima li kakvih od kojih se može nešto o ljubavi naučiti? Kako ću u tome nevešta, jednoga dana u veliki, beli svet?! Hoću da se ponosim time što sam seljanka, a znam da čitam lica i srca! Šake i krila... Hoću sve o njima da znam!“

Poneki je ostajao u rešetu: Ili je duhovit i divno pleše, pa je vreme sa njime uživancija! Ili je bivši sitni kriminalac, proteran iz par evropskih zemalja zbog šverca hašiša, uvek pun zanimljivih priča. Slučajno u selu, zbog kvara na autu zaglavljen, čuveni sarajevski gitarista, što se sjajno ljubio! Il' geometar što livade razmerava i pri tom divne, razigrane, akvarele slika!

Po meri sela nije htela ni jednog! Ni školovanog, ni bogatog, nit' iz viđenije kuće... Samo je po svome terala. Nisu pomagale ni sve primedbe i dobronamerni saveti silnih tetaka, ujni i strina, koje su se, o slavljima i porodičnim vikendima, u roditeljskoj kući okupljale:

„Dozovi se, dete, pameti?! Pa, mora se neki red znati! Moraš se od muškaraca čuvati! Ne možeš tako srljati, moraš malo birati!“

    -      Pa, moram ga probati da bih znala valja li?! Ne mogu ga u pasulj gledati! – branila se od njihovih saveta.

Jedne godine, bi Đurđevdan...

Njeni otac i majka, iako lojalni Titu od glave do pete, uvek su slavu slavili. Nije se u crkvu išlo, ali je to veče kuća uvek bila puna gostiju. Rodbine i prijatelja. Za lepih i toplih dana, kao što je tada bio slučaj, veliki sto je postavljen u dvorištu. Kum Mile, inače gastarbajter u Francuskoj, svake godine je u to doba dolazio. Bez njega i njegove harmonike, slava ne može da prođe! To predveče je došao sa sinom Sašom, sa kojim je svojevremeno krenula zajedno u prvi razred osnovne. A kumić, sada student prve godine nekog pariskog univerziteta, poveo svog prijatelja da vidi Jugu. 
Francuz, pa još rođeni Parižanin – Visoko, vretenasto stvorenje, smeđih lokni i velikih plavih, na nebo nalik, očiju, koji ni reči jedne ne razume, samo pijucka pivo i razdragano se smeška, pritom pokazujući dva reda pravilno složenih, za ljubljenje stvorenih, zuba.

„Prilika koja se ne sme propustiti! Moram ga okusiti!“, mislila je svaki put kada bi im se pogledi sreli. Kako je veče odmicalo, sve češće je osećala njegove zenice zakucane za sebe.

Kao i uvek, naprečac je odlučila.
Dok su gosti svojim veseljem bili okupirani, prišla mu je i ruku pružila. Uhvatio je, čvrsto i toplo stisnuo njen dlan i pustio da ga odvede. Daleko od ljudi, muzike i dvorišta. Ležali su na livadi, omamljeni od tog predivnog trena što ih je spojio. Bez reči razuma. Jer ona nijednu njegovu francusku, nit’ on ijednu njenu, hrvatsko-srpsku, nit’ poima, niti shvata! Samo ona u njegovim mrakom zagasito obojenim zenicama vidi da je svaka, što je on preko jezika grgolja i valja, ljubavna!
  
* * *

„Jebem te starosti!“, besno je otresala cigaretu pustivši da pepeo pada po menjaču! „Danas ne mogu ni tog neobičnog i privlačnog mu imena da se setim! A bio je tako nezaboravan!“

Vidi autobusku stanicu. Još dva ćoška, pa kraj sela.

„Možda da svratim na groblje? Ali neću stići do grada na vreme!“, nećka se. Puno vremena joj treba da ih sve obiđe. Iako joj ćale i keva ne bi zamerili:

„Dolazi nam dok smo živi! Kada nas u rupe potrpaju više nije ni važno!“, uvek su joj govorili.

Al' vuče je humka baba Mare. Da sa njom zapali jednu. Mnogima je na tom groblju ponešto dugovala, ali njoj najviše, jer samo zahvaljujući baba Mari, koja ju je često vadila iz govana, ni za slavski incident selo nikada nije saznalo.

Jeste joj mama još od ranog sutra-jutra u sobu ulazila i šapatom, da ne čuje tata, kao da je on maloumnik koji ne vidi svojim očima šta mu gosti na slavi muljaju, prekorno mrmljala:

„Pa, sine!? Kud ga odvede onako?! U sred slavske večere, pred svima?! Možeš li se, dete moje, ikada obuzdati?!“

Lenjo se protegnula ispod jorgana i žmureći, isto šapatom ali nežnijim, odgovorila:

„Kevo?! Pa da li si ga videla kakav je?! Lep kao upisan! Mio k’o duša! Ubio se za voleti! Ma ne mogu, makar me ubili!“

I ćale je bio nadrkan. Nisu čak ni cigaretu jutarnju podelili, što je bio njihov ustaljeni ritual, nego je smrknutih veđa, u prolazu joj, samo promumlao:

„Ja sam tebi rek’o više puta! Da se ne ponavljam! Ljubav može, ali bez skandala! Meni je sranja, i ovako, preko glave!“

Baba Mara je, kao i uvek, spasila stvar. Ona njoj i nije bila prava baba, nego sestra od tetke njene babe po majci. Davno ostarela i osedela udovica, koja od svoje dvadeset i sedme, do same smrti u devedesetima, muško nije dotakla! I bila ponosna na tu činjenicu. Muž joj mlad poginuo u ratu, ostavivši je u Melencima, sa jednim detetom. Od kljukanja gusaka je ceo vek živela, iškolovala sina i na put ga izvela. Žena na mestu, što bi seljani rekli!

I uprkos baba Marinoj teoriji, koju je cela familija dobro znala „Da se od seksa suši koštana srž i da je njoj suzdržavanje od te rabote donelo ovu njenu dugu i dobru starost“ i ovaj put je baba bila na njenoj strani. Odmah, na početku porodičnog ručka, koji je bio obavezan sutradan, posle slave, baba Mara je ustala, nakašljala se, zadobivši time nepodeljenu pažnju svih prisutnih i rekla:

„Okanite se deteta i pustite je da živi! Briga nas šta će selo reći?! Mo’š mislit’, kum je čekao da ona Francuza iz ljubavisanja vrati?! Nek’ je čekao, šta mu je falilo?! Za ljubav se mora svako od nas žrtvovati! Jednom živi i jednom je mlada! Mladost joj se nikada neće vratiti! Nek’ je ona nama samo živa i zdrava! I molim vas, da se o tom’ više ne pripoveda!“, završila je govor i žustro se u stolicu spustila.

Tren kasnije svi su se već prihvatili jela i pića. Od tada Francuza niko više, nikada, nije pomenuo. Zato mu je vremenom ime i zaboravila. Nije ljubav ona o kojoj se ne priča. Sve o čemu se ćuti, brzo 'mre kao da ga nije ni bilo.

* * *

Uz baba Marinu humku postavljena je klupa, pored koje je ćale, još davno, posadio jorgovan, sada izrastao u drvo čija je krošnja pravila senku nad grobom i tako skrivala sliku i slova na nadgrobnom spomeniku. Rukom je otrla prašinu sa drvene, od sunca ispucale daske i sela. Istovremeno je zapalila dve cigarete. Jednu je spustila na sivu ploču, podno spomenika, gde će, kao i uvek, izgoreti do pepela. Drugu je, polako, prinosila svojim usnama, udisala i ispuštala pramenove dima, šapućući sama sa sobom. I babinim grobom.
   
     -   Gde si mi babo sada?! Da me poučiš i naučiš svemu što si znala. Da mi kažeš kako se živi praznoga srca i hladne druge polovine kreveta? Kako se dani guraju jedan na drugi, živeći samo od uspomena? Kako se osmeh u samoći čuva, da svež ostane i u tužnu grimasu se ne pretvori, ne bi’ li ga možda, još jednom, kao nekada, pred neko milo lice iznela? Da li je, baba Maro, jedna kratka mladost, ma koliko burna i luda, dovoljna da bi se duga starost njome hranila?