Jutrošnje pismo

Ja sam vam od onih što vazda nešto kukaju i prave drame ni oko čega! Da li su u pitanju traume iz detinjstva, /ne zbog škripanja kolica, jer ja ih nisam ni imala/, nego prosto i dečije - skretanje pažnje na sebe!

Što bi rekao psihijatar koga sam jednom, mnogo godina pre, posetila. Crn, namrgođen u belom, više mesarskom no doktorskom mantilu. Pita me šta je na stvari? "Apatična sam i nezadovoljna...", ja njemu. "Kako se to manifestuje?", opet će on.

Krenem od početka da mu pričam, a znate da sam ja neumorna kada je to u pitanju. Puši on cigaru, sve mu pepeo po onom, masnom mantilu, pada. Trom je i nepokretan, pa mu pepeljara daleka. Ćuti, skupio veđe i sluša me. 

Ja pričam li pričam! O majstorima što su mi praveći kuću, pune džakove cementa, pod pesak omaškom zatrpavali, a ja svaki dan kupujem nove! O tome kako pušim kao na normu i vičem na svoje pretpostavljene! Kako sam nesrećna u ljubavi a kocku nikada nisam ni probala! Uvek sam nadrkana i nervozna, na rođeno dete, bez potrebe, vičem i galamim! 

Imam "bolesnički", beli, frotirski, otrcani bade-mantil u kome sam u stanju vikend da provedem...

Kada je on dočekao momenat da ja u svom beskrajnom monologu ostanem bez daha, prekinu me! "Gospođo, vi niste slučaj za mene! Vi ste jedna potpuno normalna i zdrava žena, jer sami sebi dajete dijagnoze i terapije predlažete!"

Opet ćorak! Ne uspeh da se dočepam bilo kog papira sa F dijagnozom, koji bi me trajno zaštitio od svih osuda mojih asocijalnih izgreda i nedoličnog ponašanja! Bilo gde, a ponajviše na mom voljenom poslu u Fodu PIO. Ali, ne gubim nadu! Ipak ću ja docu za par godina opet posetiti, jer pisanje bloga može da iznedri ko zna kakve nove priloge za moju, konačnu,  anamnezu?!

Sve ja svoje boljke i mane znam, zato sam zimus i rešila da se preobrazim i postanem nova i drugačija žena. Ide mi, pu, pu... Da ne ureknem! Ali te manije preuveličavanja problema još se nisam rešila.

Tako je sada i sa ovim mojim diplomskim!? Kao da za Nobela treba da pišem?! Nedeljama već kukam kako trebam da se uozbiljim i sednem. Nedeljama mi je taj, tobožnji, naučni rad izgovor za sve ostale nemare. Lamentiram nad njim, lamentiram... Započet je on, ne mogu da kažem. Negde je već na polovini. Smislen je i po mom mišljenju, čak nije ni loš!

Ali, nikako da neki vetar u leđa osetim, nikako da me nešto pogura ka tom kraju, koji treba da bude kruna mog svečanog ulaska u svet inženjera, svet ljudi koji su, čak i sa doktorskim diplomama, u velikoj većini, ostali prirodni i normalni intelektualci. Još jedino inženjeri poštuju i podstiču znanje, rad i kreativnost. Kod svih ostalih, zavladala ljubomora i zavist - na kolege, na dobre đake, na sopstvene studente...

Eto! Ni činjenica da se radujem što ću se tom titulom okititi, ne bi dovoljna da me napred pogura?!

Samo kukam! "Kako ću ja sada to? Ah, ne mogu, izgubila sam nit! Danas je oblačno, sutra ću..."

Na mom trpezarijskom stolu danima stoji moj pasoš. U njemu su udenute avionske karte i potvrda o rezervaciji nekog belog, nevelikog hotela, čije su sve sobe okrenute prema dvorištu. Mračno-zelenom, sa crvenim tufnama nabacanim po njemu, satkanih od cvetova koji ponegde rastu i remete tu hladovinu. Na sredini te bašte je samo jedna suncem okupana površina - bazen optočen sitnim, teget i svetlo plavim, naizmenično u mozaik, lepljenim pločicama. Oko njega je po koja ležaljka..

Tu je i potvrda od lekara koje lekove uzimam, te ih mogu poneti u inostranstvo.

Svi dokazi da će se moje dugo željeno putovanje u drugi svet, u neku egzotičnu oktobarsku bajku, ostvariti, stoje mi tu, svakodnevno pod nosom. Pomerim ih ujutro kada pakujem tašnu za posao. Opet ih dirnem sa mesta kada sednem da jedem. Namerno ih držim na oku, sve čekajući da me jedan dan poteraju i motivišu da radim. Da na to svoje misionarsko putovanje, sa diplomom iza sebe, krenem! *O tome zašto je misionarsko jednom ću vam pričati.

Jutros ustanem odlučna u nameri da ga ovaj vikend završim. Sedim, pijem kafu i osetim je. Opet lenjost za vratom. Bacim pogled prema trpezarijskom stolu, na  bordo, plavo-belu gomilicu papira. 

Ništa mi!  Otvorim poštu na netu.

"Samo da pogledam, pa sedam da pišem!" Dobijem pismo koje vam u celosti, neizmenjeno, prosleđujem. Pročitam ga, ustanem da skuvam drugu kafu i pomislim: 

"Pa zar sama činjenica da imaš nekoga ko ti na ovaj način poželi dobro jutro, nije dovoljna da budeš motivisana za rad?! Glupačo, sram da te bude!"

"Dobro ti jutro draga moja sestrice!

Pretpostavljam da smo na istom poslu - pijuckamo kaficu i luftiramo glavu. U miru. U tišini.

Zar nije tragikomično saznanje koliko malo treba da budemo zadovoljni....

Setila sam se jedne ruske jevrejske narodne priče, jako, jako stare. O Jevrejinu i kozi (Nije čudo što su Staljinu onako puno bili na nišanu, previše su pametni, religija im je dominantna i ne padaju na jeftine popularne, od sistema proklamovane žvake).

Elem, davno jednom živeo je jedan Jevrejin u kolibici sa ženom i sedmoro dece. Dakle, njih devetoro u nekoliko olinjalih kvadrata, prekrivenih slamom koja prokišnjava, sa malim prozorima prekrivenih krpama (Staklo je bilo samo za bogate).

Noć je, žena se premorena onesvestila i tiho hrče pored njega, deca su nekako zaspala, uspeo je da ih ubedi, verovatno i ponekom ćuškom kako nema veze što su glasni, sutra je novi dan (Skarlet), ali on ne može da spava.

 Brine.

 Šta će sutra jesti, čime će zapaliti ono malo vatrice što je sebi mogu dozvoliti, gde naći dronjke da im ne bude hladno....

 I onda se moli.

"O Ti, Ti koji nemaš imena, znam da je greh da Te bez velike potrebe spominjem, sve znam, ali vidiš i sam kako nam je teško. Molim Te, tako Te jako i iz duše molim da mi pomogneš da nađem izlaz iz ovoga!"

I, zamisli, dopru njegove reči na pravo mesto, ta začu glas, niotkuda, začu glas onoga, koji nema imena:

"Kupi kozu!"

Onako iznenađen što mu je molitva imala  odziva, jeretički pomisli kako možda i nije dobro razumeo, jer, pored njih devetoro u to malo prostora još i koza, ali autor naredbe je onaj, čije se naredbe ne preispituju.

Naređeno, učinjeno. Stiže i koza u mali jevrejski raj.

Tek onda muke, te nevolje.....Hajde, ženu kada gunđa, još i može da ućutka. Zalepi joj jednu preko ušiju, zapreti joj da će joj napraviti još koje dete i ona začepi. Decu rešava lako, dohvati prvu motku, kada preteraju i da vidiš kako više niko nema primedaba. Ali koza.... Ne razume i ne sluša, stalno mekeće, piški i brabonja po celoj kolibi, ne možeš ni misli svoje čuti od njene buke i njenog vonja.

Izdrži on tako neko vreme, ali, sve je kraćih živaca. I opet se jedne noći usudi na molitvu:

"Oh, Ti koji si svet stvorio, Ti čije se ime ne izgovara, hvala ti na velikoj milosti što si se uopšte setio nekog tako beznačajnog kao što sam ja. Ali, ja te opet moram moliti za savet, pogledaj kako nam je sada teško, ovo se zaista više ne može izdržati!"

I, zamisli, desi se opet čudo, kroz noćnu tminu i mali prozorčić, prekriven prljavom ponjavom dopre gromki glas:

"PRODAJ KOZU!!!"

Posluša. Niko ne mekeće, kućerak čistiji, i dalje nema hrane ni ogreva, ali je bar tiše i niko ne vonja, bar ne tako jako....

Kroz par dana, pre nego što će utonuti u gladni san, začu glas Onog koji imena nema:

"Kako ti je sada...."

On ustade, pade na kolena i okrenu se prema nevidljivom nebu, pa prozbori:

"Nikad bolje! Doživotni sam Ti dužnik!"

Dakle, dočeka ti kraj priče. Nema potrebe da elaboriram o naravoučeniju.

Valjda je u tome mudrost stečenog mira - kupiti i prodati kozu.

Ljubi te sestra!"

Naravno, rešim da ovo podelim sa vama! Da vam poželim lepo prepodne!

Ja odoh da pišem, kako reče moj mladi kolega sa fakulteta: "Snežana to vam je, kada ga prevedete na engleski, odličan CV, koji vam može pomoći da nađete bolji posao! To što vi znate, negde ume da bude vrlo dobro plaćeno!"

Malo li je motiva za jedan dan?!

photo credit: www.zdravasrbija.com