07.04.2014.

Trovači














Već skoro dva meseca mi, na fejsbukovom profilu, tamo gore gde je sličica onih, tobože sprijateljenih ljudi, priljubljenih glava koje odaju toplinu i bliskost u hladnom virtualno-bajtnom svetu, stoji i kiseli se jedan zahtev za prijateljstvo. 

Neudovoljen i neodgovoren.

Ne bi to bilo uopšte niti čudno, niti vredno priče na tu temu, da je u pitanju neki bezlični zahtev, sličan mnogima koje solidne i dobro održavane, poprilično kilometara prešle ali garažirane, gospođe na društvenim mrežama, dobijaju na svom profilu?!

Neki manijak koji usput u inboksu pita "slatka, a dalsu te doooobre noge nečije", ili neka gospođa sa kojom ste se dva puta na istoj frizerskoj stolici kikotali, pa bi sad da vas doda kao sedmog prijatelja na listi i tako poveća skor u odnosu na bridž drugarice!
Ili neki Lala iz okolnog sela, koji na profilnoj fotki ponosno drži lovačku pušku, i to hamrles, kao da je krajnje vreme došlo da snašu, rumenu i još u snazi, kod Babe na umoru, dovede! 
Makar silom!

Ne, nije ovaj od tih.
Ne. 

Ovaj je od onih što me, jebeno i bolno, na samoanalizu, po ko zna koji put, teraju! 
Onih što me ceo život samo na pobedu dobrog nad zlim nagone, stalno od mene naivno i povredljivo dete prave, pustivši me da nanovo iste, tupe il' oštre mamce grizem!
I pecam se...


Trudim se da ga ne vidim. 
Ako ga ignorišem, savest ću na prinudni odmor poslati!

Jedan dan uspem, drugi već ne!
Već me juri kao razjarena osa! 

O trovanju, htela ja to ili ne, moram misliti! A ne volim o tome. 

Trovali su se neki koje sam volela, u sebe prečice do smrti ucrtavali, i tim uspešnim mapama me napuštali. 
Kuvali makove čaure ili raznobojne pilule gutali...

Da li su i mene, napokon, posle svih mojih borbi i bitaka, ljubavi, slobode, bratstva - jedinstva i hipi pokreta, zatrovali?

U ovo malo mog ozona koji čuvam, negujem ga dobrim mislima, zalivam finom i prijatnom muzikom, osvetljavam samo toplim osmesima, ubaciše mi, kao veštom terorističkom akcijom, gomile laži, licemerja, zavisti, oholosti, prostakluka i pakosti.
Da li su od mene, koja sve različite jednako volim, sirotinju isto kao i gospodu štujem, krstili se ili klanjali - isto mi je, bocu ili rupicu više voleli - briga me, jedno klasično srpsko govno napravili?

Imam debelu kožu, ali ste je načeli! Svaka čast, jaki ste!!
Četrdeset i osam dobrih i debelih godova ste kao crvotočinom, progrizli!

Osećam ja već duže vreme kako ti otrovi polako, kao mlade guje, po kapilarima puzaju:
"Ne možeš više biti drugačija, moraš se u sistem uklopiti! Do istina više nikakvih i nikome, nije! Bar prećuti, ako još lagati ne umeš?! A i to nije Božije slovo, da se naučiti!"

Uzmeš taj novi, moderni kantar, koji uprkos 21-om veku, precizno predrasude i malograđanštinu važe: Baciš na tas taj Njen zahtev za prijateljstvo, a na drugi pogane, malene al' zle tegove, koji će da ga ocene i izmere!
Da li je različita od drugih? 

Ožiljke po duši gadne ima a to joj se na telu vidi. Gluposti je u životu pravila i zdravljem ih okajala;
"A kud sa njom?! Još mi samo ona na zidu, posle svih sopstvenih sranja i ispada, fali?!"

Još malo, celu će me, taj otrovni udah, u pink boju obojiti.
U sve što oduvek prezirem, preokrenuti!

Ili će ovo malo reči u Njenu čast, moju savest neokaljati?!




photo credit: www.vijesti.me