05.02.2014.

Ćuprija



















18.12.2013. 



Ove godine sam na letovanje išla preko Višegrada i Trebinja.

Htela sam da po treći put vidim ćupriju na Drini, da je doživim na jedan nov, odrastao, način jer sam tuda hodila samo na đačkim ekskurzijama.

Tadašnja deca su, za razliku od današnje, imala gde da odu i šta da vide! Kozaru, Romaniju, Sutjesku, Neretvu, Višegrad, Postojnu, Ljubljanu... Koja je posle mog Novog Sada, pamtim je,  najlepši grad bivše nam Domovine...

Išli smo u Sarajevo, Foču ... Gde se naša školska drugarica nesrećno zaljubila u nekog lika, Leopoldom smo ga zbog kose nazvali,  a pošto je učiteljska ćerka bila, zbog njenog plakanja i cviljenja, malo je falilo da ostanemo tamo još deset dana dok se ne reši problem te nesrećne ljubavi!

Višegrad  još jednom, na moju sreću!  U prvom srednje, kada sam ja imala svoje blistave trenutke plakanja sa jednim domaćinom, od koga sam se teško rastala i godinama nakon toga, pisma sa njime razmenjivala. Znala sam ja i tada Andrića, ali onako, površno...

Nešto malo posle “Aske” slutila njegovu nameru kojom će na čudesne puteve da me  odvede i navede, svojim volšebnim jezikom. Tada mi je Ćuprija bila samo jedna lepa građevina, fascinantna u svojoj postojanosti svih ovih vekova, od kako Mehmed pašu zabole ona tanka linija u grudima, sećanje na zahuktalu Drinu viđenu uplašenim dečijim očima, preko koje se ne može čak ni kada si majčinskom ljubavlju gonjen da vratiš čedo koje ti odvode, odnose u sepetu okačenom o konjska pleća...

Sve do letos...

                                                                        * * *

Moj sin Maksim, moj jedinac, prvenac i sve moje na svetu,  zbog tih sepeta je zavoleo čitanje i knjige. Naravno, kao i sve u mom životu, i to bi sasvim slučajno i nenamerno...
Možda je tada četiri godine imao...
Sećam se, otac mu je još bio tu, živ, ne i zdrav, već pojeden bolešću koja ga pravi biljkom, svakog dana sve više i više..
Ne možeš se sa njome boriti. Ljudi uvek pitaju kako se ne može? Kako ljudi koji u kolicima invalidskim ostanu volju za životom sačuvaju? Zaboravljajući da nesretna duša leka nema, od pamtiveka bilo i biće! Sećam se zvuka njegovih prstiju po klaviru i svih tužnih , onih jezivih molova, koji nikako ne slute na dobro, nikako...

Ja ležim, čitam “Ćupriju”, po ko zna koji put...

Ne čitam je, nego već napamet nalazim mesta koja volim, priče koje znam u reč, ali hoću ponovo da mi to Ivo opriča.  Zato ja to čitanje nanovo, onoga što već znate, „opročitavanjem“ zovem.
Znaju to svi istinski ljubitelji lepe reči, koji opročitavanje često praktikuju. Ali ne znaju da sam smislila tu kovanicu, da bih objasnila nekim posetiocima moje sobe, zašto uvek jedne te iste knjige stoje pored mog uzglavlja?!

Ja čitam, a Maksim pored mene leži, sedi , igra se...
Malo dremka i sluša muziku. Samo sluša...
Nikada nije prišao ni blizu klaviru, kao sva ostala deca koja su dolazeći u našu kuću, uvek po pravilu, čim ga ugledaju odmah bi malo da po dirkama lupaju, uživajući beskrajno u besomučnom mučenju umetnosti...  A od mog Medana , gledam, meso otpada od jada i nemoći! Tek posle očeve smrti, jedan dan se uspentrao  na klavirsku stolicu, podigao poklopac  koji mesecima nije bio otvaran, postavio rukice u genetski zapamćen, početni položaj...

Ja ga gledam, zaprepaštena!
„Mama, šta misliš da li bih ja mogao nešto da iskomponujem na ovome?!“

Već tada sam ga pustila na milost i nemilost toj mojoj večitoj, a nikako izjednačenoj u snagama, suparnici – muzici! Jesam pokušala sve što sam mogla da ga skrenem sa tog puta, da ga otrgnem iz njenog grčevitog zagrljaja i vratim ga među običan, normalan svet koji čvrsto stoji na zemlji, sa oba, poželjno, ravna tabana radi boljeg pričvršćivanja za podlogu, pokazivala mu izvode žiro računa kada je osam godina imao... Matematičara bih ja od njega!

Sve je odmah skontao...

 *Obožavam ovu reč koju su izbeglice '90-ih donele u Novi Sad, nekako me osvojila!*

... duguje, potražuje, priliv, odliv novca...

Neki dan o knjigovodstvu pričamo. Još se Maksim toga seća i taj čudesni mehanizam kao svoj zna: Kako se pravi bilansna ravnoteža, pamti klase koje se koriste u knjigovodstvu i zna šta je dobit iz Bilansa uspeha, a šta pravo stanje stvari iz Bilansa stanja?!

Jer, uspeh je dobiti ono što želis, ali je prava sreća samo voleti ono što imaš!

Učila ga kako se kucaju ekseri, menjaju osigurači, davala mu metlu u ruke da čisti... Jednom je čak odneo u šupu veći broj gajbi sa drvima, ali zalud sve! Godine prolaze, on muziku sve više voli...

Sada je potpuno njen, skroz ga je zgrabila, omotala sve svoje pipke oko njega i ne pušta! Tako mi je i njegovog oca uzimala svakodnevno, preljubnica bez morala, služila se najprljavijim sredstvima kurvi, ali onih pravih! Ne onih  što rabotu tu za novac rade, ne!! One samo svoj posao gule, koji nekome dobro čini, tako obezbeđujući sebi  hleb , bez namere da ti naškode!

Ove druge, istinske i prave kurve,  zavode te sa zlom namerom i ciljem, uvlačeći ti se pod kožu, polako i neprimetno, samo čekajuci momenat kada će biti bezbedno smeštene u tvojoj utrobi i srcu i onda...  Ujedanje svih tvojih najbolnijih tačaka, mesta gde peče i dečiji puder, dosipanje soli po živim ranama, počinje...Sve dok te potpuno ne ubiju u ljubav.

Tako je muzika, za koju je moj Medan uvek govorio da je više od mene voli, uzela moju veliku ljubav, oca moga deteta. Ona ga je stvorila, ona ga je i uništila... Jer vreme ratova devedesetih je za nekoga osetljive duše, pogubno bilo... Vreme kada muzika  i istina nikome trebala nije.

                                                                  * * *

To popodne opročitavam ja “Ćupriju” i stižem do mesta kada pisac priča o tome zašto je Mehmed Paša odlučio da sazida taj čuveni most, da spoji i prespoji dve obale i dva carstva. Šta ga je bolelo tako jako i teško, da je samo jedan takav spomenik na bol mogao da ga umine!? Čitam o majkama koje trče bose po smrznutom kamenu za janičarima, izvikujući imena svojih sinova, do zadnje žičice u glasu i zadnjeg daha snage...

I uvek u toj priči,  plačem.

Moje dete me gleda i pita zašto...  Ja mu o sepetima priču pričam, o majkama... Uplašeno pita ima li Turaka još, da li po decu dolaze i odnose ih?! On bi da čita, nekako... Sviđaju se njemu kao i meni te priče od slova prepletenih načinjene...

Zato u našoj kući danas, i u wc-u, imamo lepu hrastovu policu za knjige, sa odabranim naslovima, za svakog posetioca po nešto:
“Tata, ti si lud“, “Hari Poter”, par komada Bukovskog, njegove proze i poezije... , “Znakovi pored puta“ , „Istorija muzike“ i naravno, Bahov „Dobro temperovani klavir“... Kažem vam, za svakog po nešto!

                                                                             * * *

Divan dan, sunčan... Prema moru, uz reku vozim. Ugledam je sa puta! Lepoticu izvajanu! Taj čas u srcu osetim da ćemo se ovaj put, ona i ja zauvek vezati i tople prijateljice postati.

Drina sva izranjavana. Zatvorili nekim tehničkim čudom ustave na brani, pa Drina opala metar, dva...
Mirna, bez ijednog vira, puna žabokrečine...  Kao neka naša vojvođanska bara. Nešto nije ni onako smaragno zelena kao uvek, nego siva, zamućena, blatnjava...

Na stubovima mosta otvorene rane. Taj metar, dva  stuba koji je do skora prekrivala, obilazila, mazila i  milovala zahuktala i zapenušana bistra voda,  sada je ogoljen i u tom delu prljavo zelen, buđav, ružan...

Grehota ga gledati.
A oko prilaza ćupriji ogromni kamioni i buldožeri, gomila užurbanih radnika koji svi rukama sa velikim čekićima nešto kuckaju, ritmično u skladu sa dizanjem sunca, pa sve do njegovog zalaska...
Velike gomile belih, mermernih gromada koje gvozdene viljuške skupljaju i guraju pod vodu, u podnožje stuba, praveći zemljotresnu buku, praćenu oblakom bele, fine, mermerne prašine koja ide u oči, u usta, ne dajući ti da dišeš...

Pitam ženu u radničkom odelu sa šlemom na glavi, šta se dešava?

„Renoviraju se prvi i drugi stub , oštećeni  su. U pitanju su veliki radovi koje je finasirao neko iz Evrope“, koliko razumeh i zapamtih. Takve stvari ne pamtim, nevažne su mi i nikada ne znam da ih dobro ispričam i prepričam. Pamtim samo ono što oči vide a srce i um osete. Samo to mogu da ispričam tačno, verno i do poslednjeg najsitnijeg detalja.

“E, sreće moje da baš u gradnju dođem!”

Umorna od vožnje, ležim u sobi. U „Anikinoj kafani“ sam,  zadivljena činjenicom što uopšte dolazim u kontakt sa Anikom na bilo koji način,  što  ona kao i Ćuprija, moja postaje.

Topao i udoban restoran u prizemlju. Stilski nameštaj, slike Drine i mosta, gramofoni  sa trubom, stari radio aparati...
Čisto, prijatno...
Sa konobarom koji je pravi konobar, što je retko videti u današnje vreme.
Stariji čovek, preko pedeset, visok, tih i nenametljiv...

Ali kada ja pomislim da bih još jednu čašu bele, mirišljave, hladne “Graševine”, evo njega ...
Odjednom se stvori tu, iznad naslona od moje fotelje, saginje se blizu mog uveta i pita želim li još jedan deci? I da li mi je sudžuk prijao u kombinaciji sa domaćim hlebom, zbog koga sam sutradan u odlasku, morala da svratim u kuhinju kod kuvarice i da joj dam sve komplimetne za hleb kakav nikada nisam uspela da napravim svojom rukom!?
Mirišljav, sa mekom korom i bezbroj u nepregledni lavirint složenih rupica, većih, manjih... Prepunih toplog vazduha, koji miluje nepce...


Ležim, slušam vreme kako unatrag prolazi...

Jer majstori kuckaju i u sasvim neka druga doba i priče mene vraćaju...

Prisećam se Ivinog  opričavanja  višegodišnje gradnje  ćuprije kada je cela kasaba bila, kao i sada, prepuna prašine, tuđeg i nepoznatog sveta koji se vrzmao tuda, sa istim tim belim kamenom dovučenim iz Dalmacije, sa kojim su stigli i majstori koji su znali kako i na koji način da mu nađu žicu u koju samo jednim udarcem, od jedne dobijaš dve gromade...

Prepuna tih zvukova koji cepaju mrtvu tišinu popodneva na vrelom, još uvek avgustovskom suncu, glasova koji se dovikuju ali sada pojačani zaurlavanjem viljuškara, bagera i ogromnih kamiona sa točkovima većim od mene same!

Odem i preselim se u to vreme.
Aniku veselu i neukroćenu, drugaricu moju po kafani i ljubavi vidim! Duvan obe motamo i uz kafu momke iz kasabe pričamo...  Ljubavi i muzike smo pune,  sve nam koža tesna pa srce iz nje hoće da izađe. Nanule na bose noge nosimo pa kada ljubavi svoje po mračnim sokacima pratimo, u ruke ih uzimamo...  Klepet nas odaje!

Vidim Abidagu tako jasno i živo, oznojanog sa penom u uglovima usana,  kako štapom zavodi red među kulučarima, uterujući strah u kosti svakome ko ga vidi, još uvek neotkriven u svom zlu od strane Vezira koji ga je postavio, Sokolovića Paše iz obližnjeg sela, uspavanog  tu na brdu blizu kasabe. Silan i moćan, sve dok Vezir ne sazna kako ga je potkradao. Svaka sila ima jaču iznad sebe...

Naši današnji moćnici, izgleda, nikada nisu čitali ni knjige ni bajke jer bi znali da sve ima svoj kraj i da svaka moć izgrađena na strahu, krađi i nepravdi  ima svog Vezira iznad sebe koji će kad–tad stati na kraj svemu...

Popodne šetam preko nje... Zastajem, zagledam pukotine, tragove bivših ruku po njima slutim... Sednem na  klupu namenjenu putnicima namernicima koji bi na sredini mosta da odmore i po koju sa ljudima razmene... Nema više onoga sa ibrikom i kafom... Nema ni ljudi.

Zapalim cigaretu i kroz dim ugledam onoga što se na istom mestu, godinama nakon kraja gradnje mosta,  kockao u sred noći na toj klupi , do zadnjeg dinara, imetka, svega što je imao...

Sve dok protivniku, crnom i mračnom Đavolu, nije i dušu prodao...

Kockati se sme samo onaj ko zna tačno do koje mere ide, gde će stati, a gde nastaviti! Kocka je za matematičare a ne boemske duše, prepune ljubavi i patnje, jer se prvi mogu sa njom nositi nikada ne dozvolivši da im uđe, kao ona muzika, pod kožu i zavuče se u svaku poru.

Ovi što za ljubav, žene i kafane ginu, ne smeju joj ni blizu prići, nikada!  Zauvek će nestati u njenim ponorima, crnim i mračnim.

Setim se tada, sedeći na toj klupi, kockara koga znam. Divan mladić, školovan u inostranstvu, perspektivan... Momak koji je jedne lude beogradske noći izgubivši stan i svu ušteđevinu izašao iz zadimljene, zabravljene prostorije gde kocka gradska elita,  uhvatio se za kontejner i povraćao sve iz sebe, izobličen od muke i bola, savijen, zgrčen sa šakama pritisnutim na stomak...
Tada, prazan, bez utrobe svoje u sebi,  ugledao svoje “Guči” cipele njome umazane . Shvatio da je kraj i da mora da nađe sebi leka... Muka velika.

Obilazim Andrić grad koji je mnogo bolji Kusturičin projekat od onoga na Zlatiboru jer je topliji i iskreniji, manje željan dobrog profita, a otvoreniji prema ljudima koji će uživati u tim prelepim kamenim građevinama, malim skrivenim kafićima i sedeti na vrelim stepenicama...

U sredini, u samom centru prelepog mermernog, na han nalik grada, je spomenik mom mezimcu i uzoru... Ne marim ja za tog Nobela puno jer jutros čujem na vestima da je čak i Dačić Ivica mogući kandidat za istu?!

A i znam lično, čitala ih,  neke pisce koji baš i nisu zaslužili da je dobiju.
Ili ja jezik njihov ne razumem a Šveđani kontaju o čem’ se radi?!

Spomenik je prelep, odmeren i elegantan...

Mene je Andrić kupio rečima, pričama, osećajem za ljude i njihovu psihologiju. Sve je o tome znao.
Ko ga nikada nije čitao, samo neka „Zlostavljanje“ u ruke uzme  i sve će mu se kao dan razjasniti i Ivu zanavek prijateljem dobrim, načiniti!

Najviše time što sam uvek između njegovih ispisanih redova, prepoznavala svoju sopstvenu nedoumicu o tome ko sam, čija sam i kome ja, zapravo, pripadam?!

Te reči koje koristi, pomešane...
Turcizmi, malo hrvaštine, malo podilaženja i divljenja Srbima a sve začinjeno ponekad nekom potpuno nam stranom reči, tek da naglasi da je on, u stvari, Veliki i da ga ceo Svet zna?! A i on zna Svet!

Uveče idem ponovo na ćupriju...
Srećem mladi par. Švajcarac, ona Austrijanka. Drže flašu belog vina i par plastičnih čaša na kamenoj ogradi mosta, preko koje je skočila ona nesretnica, ne sećam se iz kog zaseoka, što su hteli da je udaju protiv njene volje za čoveka koga ne voli, pa ona sa konja, u svadbenoj nošnji, na putu preko do kasabe  gde će biti data i predata zauvek tom mrskom i bogatom čoveku, vinula, raširila svoja krila i skočila u zahuktalu Drinu, vođena samo slepom ljubavlju bez koje život nema nikakvog smisla.

Zovu me! Osmehom i engleskim, koji tek toliko razumem.

Da popijem sa njima... Na putu su po bivšoj Jugoslaviji već dva meseca,  sutra put mora kreću...

Obišli celu Vojvodinu, upoznali divne ljude i od njih, u Somboru,  dobili to belo, podrum “Kovačević ”. Ja im objašnjavam da je Kovačević iz Iriga, sa Fruške gore, da to nije vino iz Sombora, nego sremsko je...
Pričam im da vina rođena kod nas nisu baš neka jer im fali sunca...Taman još mesec dana, da bi bila prava, bogata i jaka! Radosno se osmehuju  jer je moj engleski razumljiv samo  Turcima i Tunižanima. Bar do sada je tako bilo?!

Ali, to nije prepreka da nazdravimo i popijemo...
Ona vadi iz ranca knjigu!

”Ćuprija na Drini” engleskim rečima pisana.

Kaže želi da sazna sve o mostu, prelep je! Nešto najlepše što je videla za sve vreme puta! A čula je, da u knjizi koju u ruci drži, sve o njemu, kako i zašto je stvoren, detaljno piše.

Zamislite mene, posle 3, 4 deci belog  kako se ubijam da joj na engleskom objasnim sve ovo što sam vama sada pričala.. Sve ne znam šta bih pre rekla. Sve je bitno i važno:

Rukama joj Ćorkana i nabijanje na kolac crtam. I Arapina u stub uzidanog objašnjavam... Čak je i ubeđujem kako čitanje knjige na tom, sorry,  siromašnom jeziku koji ni reč za “Ćupriju“ nema (most i ćuprija nisu isto!), nikada neće do kraja rasvetliti joj sve tajne koje tamo pišu.


A pregršt je tajni u njoj sakriveno.


photo credit: www.novosti.rs