06.07.2014.

"Dolce Vita" ili priča sa 5*





Danima mi se već mota po glavi jedna naša, prelepa a opet preteška srpska reč!

I ja kao i uvek, isto radim. Sve je teram od sebe, kosom odmahujem! Rukom je, kao dosadnog i upornog komarca, moje krvi željnog, rasterujem!
„Aman, okani me se?! Hoću o nečem lepom misliti!“
Ne vredi... Danima je već tu. Vuče se za mnom kao avet. Rešim sada, malo pre, da je pustim!
„’Ajde, majke ti da vidim šta ti imaš da kažeš i ispričaš! O čemu bi ti?“
Odlučim da je na ovo prelepo, sunčano nedeljno jutro, napokon iz samo jedne reči u neku moju priču, pretvorim. I porodim... Nek’ i ona jednom svetlost dana ugleda!

„Sužanj“

Naime, ne volim da pričam priče o ljudima koji bi se, nekim slučajem nesretnih okolnosti, u mojoj priči mogli prepoznati. Osim naravno onih koje na bilo koji način, precizno, imenujem! Ne volim da ogovaram ni da povredjujem bilo koga! Moje vodjenje ličnih ispovesti na ovome blogu, pravljenje, na vaš, čitalački račun, sopstvenog dnevnika, koga tako sjajno iz duboke intime koju godinama skrivate, na „izvol’te“ celom pismenom svetu, ponudite, ne daje mi za pravo da se bahatim i zloupotrebim slobodu govora?!
Uf! Ali ne da meni djavo mira?! Jer istih tih dana od kako se „sužanj“ po celoj meni, mota, u glavi mi je neprekidno ta ista scena, ta ista, zaledjena u vremenu, slika!

Hotel „Vila Alexandar“, mislim „5* “Stars““, Vrnjačka Banja, decembar 2007-me, jedne solidne i kvalitetne godine, koja još nije ni slutila na ovo današnje. Ni nalik!
To su bile još dobre godine. Godine slobode i kreativnosti... Jer tada sam ja, kao radnik sa srednjom školom, ali sa mnogo iskustva i znanja, imala pravo (I čast, naravno!) da prisustvujem sastanku Radne grupe za konsolidaciju Fondova penzijskog u jedan zajednički, novi bunar bez dna!
Iako, već tada je bilo znakova i predosećaja ove nove, današnje stvarnosti.
Već tada su se mom tadašnjem, sada bivšem Direktoru, ruke tresle od nemoći, dok je potpisivao fakturu za moj boravak u tom predrkanom i prelepom hotelu! Noćenje sa doručkom je koštalo koliko jedne dobre italijanske cipele! Pa još sve to, puta 6!
Priča se i danas da mu je taj dan zaista pozlilo, ali nije imao kud’?!
„Jebi ga, moram joj ovo potpisati i dozvoliti! Ipak su je Beogradjani iz Direkcije, pozvali?!“

Zamislite njegovu tešku i ljutu nedoumicu?! Raskol u čoveku koji izuzetno poštuje svoje nadredjene, u ovom slučaju naše drage Beogradjane, istovremeno prezirući sve koji nemaju fakultet, ili bar višu školu?! Mi ne-školovani, nismo zaslužili da se na nas potroše te silne pare?!




Hotel je odmeren, ukusan i elegantan. Tiha, diskretna muzika po hodnicima. Mirisan i savršeno opeglan, moj čist veš me dočekuje na beskprekorno zategnutom, krevetu! Kožne fotelje u sobi, tople boje breskve, naslonjene na predivan okrugao "coffe" stolić! Drvo kao živo, premazano lakom u kome se ogledaš dok u mekom, frotir  mantilu, posmatraš pahulje kako veju, i srkućeš svoju jutarnju kafu. Zidovi presvučeni svilenim tapetama i damastna posteljina! Toliko mlada i jedra da na njoj, svaki put kada se ponovo vratim u sobu, nema ni jedne jedine bore i neravnine!
Banja je potpuno zavejana snegom i pretvorena u bajku. Vila, noću žuto osvetljena, blista pod snopovima pahulja što vitlaju. Što bi rekli "San snova!"
I dok sam ja neumorno uživala u salonu sa kaminom u kome neprekidno plamte cepanice, u vunenim tepisima koji greju golu nogu, teretanama i saunama, romantičnim pahuljama i ostalim blagodetima, tog meni tada potpuno neočekivanog luksuza, Ona je bila suzdržana.
Moja dugogodišnja saradnica i koleginica. Znamo se vrlo površno, jer ja uporno izbegavam bilo kakvu komunikaciju sa njom. Prosto, ne ide mi! I to je to! Ne idu mi takvi ljudi!

Rodjena negde u nekoj ljutoj selendri, negde na Kordunu! Možda i Dalmaciji...
U nekom kršu i kamenu. Uvek gladni i nikada siti. Večita, ona samo nama svojstvena, sirotinja koja se genetski nasledjuje. Dakle, ne možeš je se nikada rešiti?!
Prenosi se sa kolena na koleno i ni jedan, ma kako silan novac, je ne može izlečiti! Pojavi se tu i tamo neka generacija koja nešto stvori ili zaradi, ali već u narednom krugu, stvar propadne! Neće pusti ljudi da nauče da se sirotinja novcem ne može sakriti!
Ako ste rodjeni kao sužanj, to ćete ceo vek i ostati! Nikada se na bolje i lepše nećete naučiti, dok se sužanjstva u sebi ne rešite! Samo ga svučete sa sebe i što dalje možete, bacite! Nego ćete kao Ona?

Glavni lik u toj mojoj, besprekorno očuvanoj, skoro filmskoj slici... Iscepkani, ali savršeno uklopljeni kadrovi moga ulaska u njenu hotelsku sobu. Ne sećam se više zašto sam ja to učinila? Zašto sam, uopšte, ušla?Ne pamtim razlog mog, potpuno neuobičajenog, prisustvovanja toj sceni. Šta bih ja, uopšte, radila u njenom društvu? Ali, pamtim Nju. Jasno, kao sada je vidim.

Na desnom, svilenom zidu njene sobe je naslonjen, neraspakovan i zatvoren, sužanjski kofer!
Nije on ofucan, ne! Nego je toliko mali da bi meni pasovao samo za dan. Možda dva... Nikako za šest dana boravka na tom udobnom mestu. Sužnjevi se tako pakuju. Nikada im ništa ne treba i sve im je višak! Ne nose bočice sa kremama, parfemima, losionima za telo! Nemaju rukavice za dan, a pogotovo ne za večernje izlaske?! Ne uparuju boje cipela i tašni uz dnevne ili elegantne haljine?
Ne koriste tečni niti puder u prahu! Imaju tri majice, dve rolke (one sa dva klot, pa dva frket, još od sintetike),  i dvoje potpuno de-mode pantalone koje su starije od moje male mature. Ne farbaju kosu i ne depiliraju dlake po licu? Kao da prkose nama, koji pokušavamo da se od te  bolesti, tog sužanjstva koje uporno hoće da nam prenesu,  zauvek pelcujemo!? Svojim odricanjima, našu grižu savest prozivaju!
„Vidite nas, kako smo jadni?! Mi, na žalost, za takve nepotrebne luksuze, novac il’ pare, nemamo!“
Jer oni se uvek za druge žrtvuju, vazda se odričući. Pogotovo u korist svojih bližnjih, o kojima uvek, više nego o sebi, brinu.
Ona je čestita majka jer školuje dete u inostranstvu, ne bi li valjan fiškal bio? Ulaže u njega sve svoje novce misleći da će on bolji od nje biti, da će on preseći to nasledje, koje mu je ona, davno još, već uveliko prenela. Još dok ga je dojila. Jer, imala je Ona svoju priliku. Ali je prokockala...

Njeni su od usta odvojili da je u veliki grad, na fakultet pošalju!  I to dvoje starih su isto hteli – da poguraju nekoga da iz sirotinje pobegne. Da mu kakva-takva krila daju. Da živi bolje, lepše i komfornije!
I ide Njoj. Ne može se reći da joj ne ide! Kuća na sprat, šefovsko mesto koje obezbedjuje mnoge povoljnosti, dobra plata, lep posao! Ni na šta se ona, na dobro i lepo ne obazire, samo se o svome jadu, večito, zabavlja! Te bolesna je teško, te pije lekove... Već joj se celo lice u taj kukavički kljun pretvorilo! Uvek jede kao da će joj neko zalogaj, ispred usta, oteti!





Ulazim i zatičem je kako na krevetu sedi. Francuski ležaj istovetan mome, na kome sam se tren pre toga, brčakala. Svog sam ga zgužvala. Njen je zategnut kao struna. Kao da ga nikada, niko dotakao nije. Crna čokoladica ( Znam, jer svaku pojedem!) upakovana u zlatni papir, još nedirnuta i cela, na jastuku leži. Cela soba je potpuno nevina. Ona je još nije ni osetila! Fotelje nepomaknute, lakom zastakljeni sto potpuno sjajan! Bez mrlja od šoljice za kafu, ili pepela rasutog iz pepeljare.
Bacim pogled u blještavo, belo kupatilo! Peškiri stoje uredno, na mestu složeni. Naslagani od najvećeg prema najmanjem na vrhu,  kao snežni, čupavi, smetovi. Od Nje nigde traga nema. Nema lakova na natkasni, ni mobilnog telefona...
U posedu je te sobe, tog delića nečijeg carstva, već više od jednoga dana, a ide kroz nju kao senka, kao da je tu i nije. Pazi da ništa što je tudje, ne pomakne. Sedi. Potpuno obučena.
Mršavim, koščatim dupetom samo na jednom malom ćošku tog bela kafa boje, velikog pravouganika na kome je uzglavlje od, kao stolić, drveta. Rezbareno i raskošno. Na Njoj su  pantalone, isprane smb-boje, od kepera. Rolka sa okraćalim rukavima koji joj tanke zglobove iznad dlanova, neprijatno otkrivaju. Sedi povijena i zgrčena.
Sa stegnutim palčevima  u svom krilu, koje je načinila stisnutim nogama.  Uvek pomodrele zglobove na rukama ima, kao da „veliki“ veš na dvorištu u sred zime pere!
Jednom me je samo, jako davno,  dodirnula. Prilikom razgovora mi se blizu primakla i po nadlaktici me, samo na tren dotakla! Hladan i vlažan pečat od koga sam se sva stresla!
Sada, u tom enterijeru koji je potpuno suprotan od celog njenog života, od tih istih ruku zgrčeno klupko mota... Kao nevidljivim lancima, sapeta u tom neprijatnom položaju koji primiče njenu glavu sve više blizu kolena. Kičma joj se pod tkaninom ocrtava.

„Oh, Bože?! Pa ti se još nisi ni raspakovala?!“

Na brzinu izgovorim, jer sam potpuno zatečena i razoružana. Paralisana tim grotesknim prizorom gde sirotinja u svom izvornom liku,  naspram potrebe za lepšim i boljim životom, prkosno blista! Nagon za bedom jači od svega što novac može da kupi i da nam pruži! Sve sive, crne, zemljane boje naspram radosti i svetlosti!
Znam da Njoj nema više pomoći. Preduboko je u tome ogrezla, kasno je za „dolce vita“ i slobodno disanje! Ali, za nas ostale, ima nade...