29. 6. 2014.

Life on the High heel




























Podelim, malo pre, negde na netu, Pepeljuginu objavu, koju sam, usput, ukrala... ( Moj engleski odlično, excellently, napreduje!)
Natpis je, naime, na tom, meni do juče potpuno stranom i neobjašnjivom, jeziku?!
Naravno, pošto je u pitanju ta lepotica čudesne sudbine, ni nalik ovim našim jadnim i tugaljivim, ljubavnim pričama, u tekstu se radi o sledećem:

„Svaka bajka može da vam se ostvari, samo ako ste u pravim, za savršenu ljubav krojenim i šivenim, cipelama, obuveni.“

Čak mi je ovo „cipelama“, pregrubo za ovu priliku. Radije bih im tepala...

„Uvek možete postati nečija princeza, samo ako prave cipelice imate i gubite!“

Ceo moj život je u mojim cipelama. Počev od onih crvenih, sa mesinganom kopčom, o kojima sam i  priču  ispričala jer sam u  njima devojčica postala... I neke bitke prvi put vojevala...

Moje prve salon-cipele koje sam vazda od prašine novoselske, čuvala.
Preko onih od braon, prevrnute, kože, dubokih, sa crvenim pertlama i divnom kariranom postavom koja se videla oko mojih članaka, prvih pravih zimskih cipela koje je moj otac pristao da mi kupi.
Zbog njih i danas bolujem od one sirotinjske  manije – U život se ne ide bez dobre, tople i nepromočive zimske cipele! Samo ona će vas ceo vek od svega paziti! Školovati vas i zdravlje vam čuvati.
Držati vas prikovane uz drvo u zagrljaju momka sa kojim se, po snegu, satima ljubite.  Neprekidno mokre usne vam od zime, pucaju. Ali ne prestajete...
Pahulje vam se medju jezike prepliću...  Svom snagom se, grčevito grlite, kao da znate da će doći jedno drugo vreme kada ćete o takvim poljupcima samo maštati.
I o njima pričati...

Samo one brinu o vama u gluvo doba noći, dok cupkate na stanici čekajući onaj kružni gradski, da vas u topli krevet odvede, posle sati i sati provedenih u društvu pijanih pesnika, u zadimljenoj kafani.
Ni ne znate koliko puta su vam život spasile?!

Sve do mojih prvih štikli!

*Štikla je jedna od onih predivnih, ne mogu reći „srpskih“ jer je sigurno tudjica, reči, koje same sebe opisuju! Čim je izgovorite ili napišete, tačno znate kako izgleda!
Odmah su vam jasne sve njene funkcije!
Od masovne primene kao pomagalo u seksu, preko postolja na kome se kruniše ženska elegancija, do, ne daj Bože da zatreba, vrlo ubojitog hladnog oružja?!*

Štikla je čudo!

Ja, mala... Ne znam da l’ sam u zabavište krenula?!
Moja najstarija sestra, Ljilja, na letovanje kod bake, u moje selo, dolazi. Složi svoje papuče u prag izmedju dve sobe. Sve su sa potpeticom... Tankom i skladnom. Gledam ih danju i noću. A tako me mame i na maženje zovu, da neodoljive postaju. Zato se ceo dan strpljivo po dvorištu motam i čekam pravu priliku. Momenat kada se svi iz kuće razidju!  Obujem ih i od jednog do drugog zida, po patosu ih vučem. Ogledam se na staklu vrata od hodnika koja su krilom na zid otvorena i tako u čudesnu spravu za merenje lepote, pretvorena...

Okrećem se levo, desno!

„Oh, kako su divne! Jednog dana ih moram imati!“

Na kraju prvog srednje su pristali da mi kupe prve:

„Molim vas, molim... Samo da budu na visoku petu!“

Crna lak koža, „Borovo“ , sandal-cipele...
Za slabije poznavaoce ženskih opsesija, u pitanju su sandale koje za razliku od onih potpuno golišavih, neki deo stopala, skrivaju.

 „Zatvorena“ peta ili „zatvoreni“ prsti.

Ili one, meni omiljene, holivudske – Cipele kojima je lučno isečen bočni deo koji otkriva onaj najlepši, unutrašnji deo ženskog stopala sa, naravno, „otvorenim“ prstima! Koji zavodljivo proviruju.
Kada ih obujete, sve možete!  Tuge vas prodju, muke vas zaobidju...
Lepom se osećate!

Te večeri kada sam ih prvi put, korzoom prošetala, postala sam devojkom!

„Oh, napokon ću moći ljubljena biti! Tu željenu tajnu muško – ženskih dodira, zauvek otkriti! Tom neistraženom, novom i čudesnom svetu se prepustiti!  I tako ženom postati...“

Nisam žena postala?! Tada ne! To je moralo da sačeka malo bolje, skuplje i višlje a tananije, potpetice...

Do te titule, „ženom biti“, teškom se mukom dolazi.

To je trka „4x100“ koju sami trčite! I u svaku etapu sa novom, sprinterskom snagom, ulazite!
Kao da vam je neko, svežoj i odmornoj,  štafetu dodao, a vaše je samo da tu deonicu, maestralno odradite! Onda samo lenjo prikočite i ponovo odmarate...Kao da niste već prošli i pregazili reke prolivenih, prokleto-ženskih suza, koje su vam u ručkove, paganski, kapale?!
Iz genetskog nasledja, po mozgu, za receptima štrudli vaših Baka ili urmašica vaših Nena, tragale, ne bi li svoju kujnu do savršene i nikada dosadne, raznolikosti dovele?! Svoje telo zbog obaveze, odgovornosti i dužnosti, ponekad poklanjale?!
Kada do cilja stignete, shvatite da se vredelo pomučiti! Lepo je žena biti!

Ugnjezditi se u svoje „Nine West“ sandale, u čijim je mekim, za hodanje podatnim platformama, utkano sve vaše samopouzdanje, sva vaša znanja i predivna otkrića o sebi i drugima... Sva vaša zrelost i iskustvo pretočena u štiklu koja na šampanjsku čašu liči! Samo tako se možete sa klimaksima, borama i „plus“, staračkom, dioptrijom izboriti?! Sa istrošenim živcima i dlakama koje rastu gde ne treba, a gde treba opadaju?!
Samo se na štiklu nataknete i pobednički glavu dignete! Žena uvek ostajete...

Ako nekada, negde,  ugledam te čarobne papučice kojima je Pepeljuga do princa stigla, verujem da ću ih, na prvu, prepoznati!
Znaću da su to te koje će me princezom, načiniti!


photo credit: http://www.ninewest.com/






Нема коментара:

Постави коментар