Kurtoazna priča

Opet me inspiracija ostavila, napustila, iščezla...

Danima mi je glava prazna.  Ima u njoj reči, nije da nema!?

Ali, sve nešto razbacano, nespojivo, neuhvatljivo... Potpuno jedna šašava situacija?! Reči koje se ne daju napisati?!

Ili je sve to samo posledica dobrog druženja?! Možda, zaista, da bi uspešno i nadahnuto pisali, morate biti potpuno sami?

Bez igde ikog svoga, bez ikoga kome možete nešto lepo ša’nuti... Bez ikoga kome možete sebe pričati! Morate biti potpuno, do gole kože, od svih vaših, ostavljeni...

Ne smete čak ni „na glas“, sami sa sobom da razgovarate! Nikako dok vozite od Karlovaca do grada, svaki dan istom trasom na posao, ne smete sebi sebe da pričate! Nikako ne preslišavati sebe o ljubavi!

Dobroj muzici koju vam je neko poklonio...

Pljuvati ga i psovati na sav glas, jebati mu mamu kurvanjsku, pa ga odmah zatim, kao pred sudom, do lažne zakletve, braniti i u zvezde ga, karakternog i čestitog, kovati! Ponavljati sve njegove lepe, meke reči, pa ih na kantar  sa onim što bole i izazivaju sumnju,  razmeravati...

Ako hoćete da pišete i svoje tragove kojekuda ostavljate, čak ni to ne smete raditi?! Pogotovo se ne preporučuje ( Jer sve muze rasteruje! ), sedenje sa dobrim i valjanim drugarima pola dana i po noći, u kafani! A niste u kafani da bi pili, nego imate nešto drugo na umu...

Tu ste da pričate!

Jeste li nekada doživeli taj fenomenalni filing?! Onaj predivan osećaj da preko puta sebe, preko puta svojih usana, na razdaljini koja je za poljubac predugačka, imate usne koje vas razumeju? Imate nekoga sa kime možete da razgovarate?! Nekoga ko svaku vašu razume! Nekoga ko se za glavu ’vata na istim mestima, gde i vi kosu sebi čupate! Nekoga ko svaki vaš osmeh sa odobravanjem očekuje a svoj sopstveni rado poklanja!

Valcer nije uopšte moj omiljeni ples, a već drugi put moram da ga pomenem...

Jer vaše reči se baš tako, u tom, meni jednoličnom i pomalo dosadnom ritmu, izmedju vas valjaju i kotrljaju! Savršeno se uklapaju. Svaka vaša se na sagovornikovu naslanja, jedna drugoj podrška postaju...

Nevažno je potpuno o čemu razgovarate:

O pravljenju savršene baze podataka koja bi se mogla dobro prodati?  O podizanju dece i roditeljskim slabostima? O kurvama kojima treba spomenik dići i pentatonici koju, navodno, svi ljudi mogu da čuju i intoniraju? Da li je Dži Dži Kejl ( Znate da ne ponjimaem po engleski.), najbolju muziku na svetu napisao? Ko je najjači svetski gitarista? I još da objasniš kako i zašto?!

Da li imamo snage, volje i mladosti da na Bilikin koncert u Bg., idemo? Da li su moje priče zaista slobodne, ili su u kalupu koje je neko davno pre, smislio i zapovedio?! Razbiramo o  vremenima koja su nam za vrat došla, zajašila nas vesele i nasmejane, pretvarajući nas u ogorčene i nezadovoljne...

Prijatno vam ti sati prolaze. Dodje vam žao što duže ne traju. A sve vreme razgovora vi, u stvari, skladno plešete!

Znate taj prelepi osećaj kada se sa nekim razumete?! Već tom disciplinom „razgovor u dvoje“, se strahovito trošite! Reči vam idu, beže vam, u kratke priče koje traju tri srka kafe i vode izmedju, se pretvaraju!  I vi nestajete... Kao prenaduvani novogodišnji balon se izduvavate...

Ležerno se, kao posle orgazma, a potpuno neobuzdano, praznite. Dušu svoju olakšavate...

*Boga mi, mrtva je trka! Bar u mojoj glavi!

Da li je seks ili dobar i kvalitetan razgovor sa osobom suprotnoga pola, uzbudljiviji?! Posle čega od to dvoje se budimo radosniji i svežiji?! Šta nam od to dvoje, uliva više snage i samopouzdanja daje?!

Da li smo više intelekt pa nas razgovor razgaljuje? Ili smo samo pohotne anime koje u svome i tudjem telu, bahato uživaju? I samo to nas lakšima čini?

Al’ po običaju, predaleko sam otišla...

Odmah bi’  ja, sve nedoumice koji mi naidju, da rešim?!*

Znači, razgovor samo sa jednim parom očiju je već mnogo...

A zamislite kada za kariranim stolom, satima delite pepeljaru sa tri, četiri takve, slučajno, samo za taj dan,  okupljene persone?! Gledate ih punoga srca, jer imate skoro savršenu situaciju! Situaciju koju svaki iole normalan čovek priželjkuje:

Tu vam je dete koje obožavate!  Vaš, vašim mlekom zadojen, vašim pričama davno opčinjen, skladno odrastao, punopravan sagovornik! Moja krv i moje meso, koji svaku moju znaju! Zna kada sam gruba, zna me svilenu! Zna kako jecam, šta noću buncam, čemu se grleno osmehujem!

Gledao me kako ustajem i kako ponovo padam! Bodrio me kada sam nemoćna i psovao arogantnu!

Ja ga samo duboko, u one moje plave oči, pogledam i vidim njegovu čistu i neiskvarenu, zauvek dečiju dušu:

„Bože, mama! Ti mene zaista savršeno poznaješ?!“

Sa njim najviše volim da razgovaram. On mi je miljenik.

Levo i desno od njega sede neki, tek nedavno u vaš život pristigli, dragi ljudi. Kolege sa fakulteta, slučajni namernici...

Britkoga uma, velikoga srca, dobrodušni! Odvažni da budu istina i da se za svoju pravdu bore! A svi vlasnici onoga za čime već jako dugo tragate: Pozitivnog duha, smeha i dobre namere!

Svi moji prijatelji iz mladosti, koje sam negde uz put, vozeći onaj, sada već čuveni, plavi bicikl, pogubila i zagubila ili su netragom nestali, nešto od to troje nisu imali?! Ili su pustili da im život sa svojom surovošću, otupi osmehe i srca zatvori?! Pa sada priče iz mladosti kojima smo se nekada zajedno radovali, sa grčem srama i stida na licu, prekidaju?!

Nutkaju vas pićem ne bi li vam usta, uvek željna mladosti, već jednom zatvorili?! Neprijatno im je što su nekada slobodni i razdragani bili?!  Zaboravili da se raduju?!

Ja se ne dam tome! Nema te muke i boli koja može da me slomi! Da pred njom klonem i posustanem!

Može Sudbina moja, zlotvorka, da me baca na sve strane. Da me rasplakuje i osmehuje u minutima razmaka! 

*Što bi rekli u jednoj objavi na Fejsu:

„Tako dobro patim da je gre’ota ne zajebati me!"*

Nema tog crnog u kome ja, nešto belo neću pronaći?! Ne dam svoju radost ni jednom političaru, direktoru, generalu ili bednoj plati. Do zadnjega svoga daha neću prestati za lepim tragati!

Za prijateljima, ljubavlju u svim njenim alotropskim modifikacijama, za dobrim ljudima i čistim srcima... Uvek ću im se nadati. Po celom svetu ih, ako treba, goniti!

Obzirom da sam u kafani, sa prijateljima, pomenutu inspiraciju pogubila, jer ne mogu da pišem kada sam sve već njima opričala, mislila sam da vam napišem jednu kurtoaznu priču. Tek da ne kažete da sam vas zapostavila! Da me ne zovete telefonom da za priču pitate!

Trebala je radi reda da bude napisana... Kako je počela, neočekivano se dobro završila! Na kraju je sasvim dobra i poštena ispala!

Jer se, kao i svaka pre nje,  u teškoj samoći rodila.

 photo credit: "Fensi kafana"