Botoks

Paja Jovanović, Studija ženskog akta s' leđa, oko 1915.
Photo credit: http://www.narodnimuzej.rs

27.12.2013.g u 17.45





Crna Gora, ona što je volim... Naša sada susedna zemlja.
A nekada smo bili jedno... Ja na letovanjima trošila čekove, dinarske, sa zdravstvenom knjižicom išla na injekcije kalcijuma protiv alergije na sunce, sve bilo super i svima dobro!
No, neki pametni i jaki odlučiše da tako ne može dalje, da se to razbucati mora, i ostadoh ja bez domovine!!
Kada bolje razmislim ta naša Jugoslavija je morala da se raspadne iz jednog ključnog i bitnog razloga  – bila je ženskog roda i svi članovi tog, relativno, dugog i skladnog braka, bile su žene: Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija i majka svih majki koja je tu vezu i zakuvala, Srbija!!
Obzirom na rodni sastav, dobro je to i trajalo toliko koliko je i relativno bezbolno se odvijalo međusobno razumevanje, pomaganje. Ponekad malo ljubomore i zavisti, ali ajde!
Nije tako strašno i nepodnošljivo, gura se...

Brak se održavati mora, bar uvek zbog dece, da deca odrastu neoštećena, emotivno stabilna, sa dovoljno samopoštovanja i svih tih važnih stvari za formiranje ličnosti dečije jer bolje je da gledaju roditelje kako se lažu, nego da, ne daj Bože odrastaju u iskrenosti, razmeni emocija ukućana, potpuno slobodno...
Pa makar to bilo i samo sa jednim roditeljem!

Mogu moje drugarice  da pričaju sta hoće, ali ruku na srce, pa recite koja je razlika između jednog fabričkog pogona u Srbiji ili bilo gde, u kome rade sve žene i istog takvog gde su samo muškarci??

Kod muških je sve kul, sporazumevaju se tim svojim muškim jezikom, tiho, bez oscilacija energije u vazduhu  jer oni su genetski ratnici i vojnici, kao i svi njihovi preci i tako kroz DNK lance, naučeni da svog saborca poštovati moraju jer svi jedni drugima leđa čuvaju i kakvi god da su, jedna su vojska, jedan rod! Kada nema rata i bitaka tu je sport!

Najbolja zamena za rat, a opet prepun tih finih muških kodeksa.

E, a kod žena je slika kakvu vi već svi znate, samo je pitanje da li ćete sebi priznati da i pre mojih narednih slova, reći?
Vi već vidite tu sliku, čujete sve te zvuke, glasove... I jasno vam je!

Žene, koje su vekove, kratko je... Verovatno hiljade godina pre danas, bile uvek isto učene i uvek se ta zla kob samodokazivanja, samovrednovanja na svim lestvicama lepote, sposobnosti da rađaš i imaš li za miraz, vukla kroz našu krv kao virus koji je neuništiv, neprekidno mutira, opire se svim vremenima, strujama, inkvizicijama, španskim čizmama, lomačama i sve je jači i neizlečiviji!!
Kakvo bre, čuvanje leđa ženi pored sebe?!
Svaka od njih koja je lepša, iz bolje je kuće, zdravija od nas, svaka nam je ljuti konkurent koji predstavlja neposrednu opasnost za naš mogući status usedelice, ne daj Bože, i žene koja će ceo život tako ostati neljubljena, nerazdevičena i umreti sama , bez roda i poroda!

Zato samo borba za prevlast, za status, za mladoženju koji je, bez obzira da li ga mariš, voliš ili prezireš, neko ko će ti otkriti čarobne tajne dodira, milovanja, znojne kože i jutarnjih mirisa vođenja ljubavi, koji te mame i navode na ponovno, već preumorno i lenjo, milovanje.

Tako da se u našem „oglednom“ fabričkom pogonu u kome rade žene, nikako ne može očekivati sklad ili harmonija jer je prvo ujutro: Ko je šta obuo, obukao?!

„Vidi ovu, mame ti, sa ovom suknjom?! Bože, na šta liči?“

“ A ova, čujem vara muža sa onim Stoletom, majstorom, a onaj njen namagarčeni samo ćuti i gleda je ko Boga?!“

Žamori sve od glasova, podsmevanja, dobacivanja ironičnih pogleda, prevrtanja očiju značajno namigujući drugarici na susednoj mašini, za koju će već sutra reći:

 „Vidi je, opet ima nove cipele?! Gde li je to iskurvala?!“

I skroz gore, do kupole te hale, nezadrživo poput  toplog vazduha, diže se miris tog vekovnog virusa, ženskog prokletstva zvanog  „zavist“ rođenog u strahu i gajenog strahom od samoće...

Strahom od praznog srca i utrobe...

Tako da je pomenuti brak, sa sve onom jadnom decom Vojvodinom, Kosovom i Metohijom, držan sve vreme na tankom ledu i još tanjoj niti koja se može roditi među šest žena koje su prinuđene da žive zajedno, a sve sa nasleđim teretima na leđima.

I pukao je, bolno i ružnog mirisa, kao i svi loši brakovi koji pucaju jer nisu iz ljubavi krojeni, nego interesom vođeni!!

Sve se raspalo u vrlo mučnom i bolnom razvodu, sa decom koja su manje, više rasuta svako na svoju stranu, za ceo svoj vek istraumirana i emotivno hendikepirana, bez sposobnosti da vole, da sebe i druge poštuju, da tako rastu u dobrom i zdravom pravcu  jer ih tome niko nije naučio!

Možda bi i žene, skladno kao i muškarci, kada bi se zavisti pogane rešile, mogle živeti, kafe piti i o ljubavi razgovarati?!  I jedna drugoj bekap biti?!

Da, naslednih bolesti se teško rešiti! Muka je sebe iznova menjati i praviti...
Kada bi samo svaka od nas dan počinjala voleći sebe i uživajući u sebi  lepoj, vrednoj, spretnoj ili sposobnoj?!

*
E, jutros (01.03.2014.) imam jednu novu boru! Ha, ta mi je od ove poslednje, „nesrećne“ ljubavi izrasla!

„Ali, briga me za to!“ i Giboni iz mog harda peva dok ja kuckam!

Lepo mi stoji, volim svoje lice u mozaik mojih poraza iscrtano.  Jer pre svakoga je lepote bilo!
Ljubavi, dodira, reči, slika ili muzike... Zato je svaka nova crta, iz starosti i patnje u ljubav pretvorena! Da nije svih mojih ljubavi i tuga bilo, lice bi mi se u botoks-staklo, prazno i bezizrazno, pretvorilo!? Svaki osmeh i svaka suza koji su se iz ljubavi porodili, od mog dečijeg – belog -  platna, lica napraviše impresionističku, Božanstvenu, životnu slikarsku kompoziciju.
Svega je puna i svega na njoj ima...

I crnih, masnih i teških, mrlja. I crvenih kao krv ruža. I slobodnih, belih albatrosa sa velikim, zaštitničkim, krilima. Muških, maljavih i nežnih ruku.

Lepih reči: „Tu sam...“.

Lažnih i ružnih: „Ne poznaješ me!“

Prelepih bledo plavih perunika moje mladosti.  Čipkanih, vetrom raznesenih, sunocobrana. Nota i stihova meni posvećenih. Čokolada na moj prag donesenih. Sve boje sunca se u njoj, neuramljenoj još, prelivaju!

Kako sebe takvu, iscrtanu, da ne volim?!
Pa, sve ljubavi su mi na tom licu, koje jutrom prvo vidim?!