19.03.2014.

E, što nisam "Blic"?












19.03.2014






Kud baš da se potrefi na ovaj broj?!

Nekada moj omiljeni datum... Koji mi je, danas znam, preseo na više načina!

Pogotovo što me vratio na priču o mojoj drugoj tj. prvoj i najvažnijoj kući, Fondu za penzijsko osiguranje, u kome svečano, ove godine, navršavam trideset godina svakodnevnog  dolaženja u ovu zgradu, kojima sam, sve što imam u životu, stekla.


Kako onda da o bilo čemu vezano za nju, ćutim?! Kako da budem kao većina mojih kolega... Ulizica, poltron, Zombi kome je lakše da se glup nego pametan, pravi?!



Kada sam u novembru mesecu prošle godine počela sama, uz pomoć par dobrih prijatelja na Fejsu, bitku za spas sebe i svoje kuće, mog voljenog Fonda, negde duboko u mozgu sam videla ovo što sam danas i saznala! Slutila sam...


Još tada sam imala pred očima ovu scenu:

Načelnica Odeljenja za finansije, u kome sve te godine radim, ulazi u moju  kancelariju, oborene glave... Sva je, za razliku od inače, nešto skrušena?! Tihim glasom saopštava da su joj javili malo pre, da se od 21-og marta, obračun zarada radi po novoj ceni rada, 30% manjoj od prošlomesečne.
( Tačka je, ne uzvičnik... Vest je neprijatna, ali je, bez glasa, kao smrt saopštena)


Nemojte da mislite da ja nešto kukam?! Ne!!

Imam dva dobra razloga zbog kojih meni ovo ne pada teško.

Prvi...

Lično umem, mogu i znam da živim od 30 soma mesečno! To je za Apsurdistan jedna sasvim ok cifra!


Pa ja sam prošla sve te škole mučnog preživljavanja u Srbiji?!

Ko je slobinu,  (neki moji verni čitaoci znaju zašto je ovo malim slovom) dugogodišnju  vežbu „Ceo svet ti je mamu jeb’o“, savladao i preživeo, taj je valjda spreman na život bez love?!


Ko je decu ’92 rađao, seća se da su kolica za dete koštala 200, dragih nam i milih, dojče-maraka, a nedeljna plata se kod dilera mogla utopiti, ako je on u ekstra suficitnom raspoloženju, za jednu gvozdenu kovanicu, te nekada nam omražene nacije i njene valute?!

Doduše, moj suprug  je profesor muzike u Karlovačkoj gimnaziji, pa i on nedeljno donosi još jednu...
To bitno olakšava tu ekonomsku situaciju.

„Ko ti kriv što si rađala?! I ovako je balav za rat, znači ništa nam ne vredi!“
Izvoli Snežana, pa ga sad u zubima nosi!!


Već tada sam dosta o svemu vezano za poslove moje kuće, mog Fonda, znala i imala u glavi!
Propise, prava, investicije, novce...

Ali svaki pomenuti diler je mogao da me kupi sa svim mojim znanjem o bilo čemu, sa detetom i tim kolicima!?

On diluje jer je od nekud došao, pa je primoran da se snalazi!  A mene ko jebe što svaki dan, već godinama, po osam sati učim?!


Jer ja ne radim! Ne!!
Mene godinama plaćaju za to da bih svaki dan sve više znala!

*Dragi moji državni službenici,
probajte da ne dolazite na posao da bi samo radili i platu primali, nego da bi sve o svim poslovima u svojoj kući, naučili!
Možda vas tada neko od pregovarača sa druge strane ne-okruglog stola ispoštuje kao stručne, pa vam dozvoli da sami sebi plate određujete!*


Luda ’99-a?!

Udovica, dete pred prvi razred osnovne... Plata 50, a kirija 100 tih istih. 
Bombe padaju, nema struje, mleka, benzina...

Gledaš da svaki dan neki roštilj od mesa koje se kvari u višesatno iključenim zamrzivačima, raspališ!

Ko veli, možda nam je ovaj zadnji?!

To volim u Srbiji. Momente kada si u najvećem i najžešćem sranju, obavezno pretvaraš u neku, daći nalik, sumanutu zabavu na kojoj se jede, pije i peva... Do zadnje kapi krvi!

Niko do mi Srbi, ne ume tako dobro, bilo čiju, svoju ili tuđu, smrt da proslavi?!  Niko kao mi je ne ispeva, rakijom dobro zalije, jagnjetom il’ prasetom okadi, smehom je do zadnje suze oplače?!

I tada dolazim svakodnevno u moj Fond da učim. Svašta već o isplati penzija,  matičnoj evidenciji i doprinosima, znam...

Ali, jebeni diler benzina iz mog komšiluka, svojim džipom, moj mali, crveni bicikl koji verglam svakodnevno, u prolazu samo oduva!!
Opet može celu mene, sa detetom i „yugom“ koji parkiran u dvorištu spava, čekajući neko novo „proleće“, neku vlast koja će nas sve iz tog sna neimaštine jednom probuditi, da kupi!!


„Pa, jebemu miša, kada će već moje vreme doći?! Kada ću ja sa svim ovim što znam moći na njega, polupismenog ali spretnog,  da pljuckam?!“
Nikada, očito!!



Danas, zahvaljujući mojim inertnim i ni za šta zainteresovanim kolegama i saradnicima, posle svih mojih trideset godina učenja, doživljavam da mene i moju kuću, u komentarima po net-u, opet neki polupismeni, poluinformisani mrzitelji svega što na bilo kakvu radost liči, pljuju i prozivaju?!

„I ovako ništa ne rade u tim državnim službama! Treba im smanjiti plate jer su bagra i neradnici! Samo kradu i ništa drugo ne znaju?!“
Nadam se da će gore pomenuti sada biti zadovoljni!


Elem, preživeću ja to kao i sve do sada. Nego me brinu ovi što su na mnogo, mnogo više naučili?!
A i nisu imali priliku da pravo preživljavanje u Srbiji, vežbaju?!



Drugi razlog što ovih trideset soma doživljavam samo kao broj godina pod ovim krovom?


Što sam još u novembru znala šta će da se desi kao logičan sled svega onoga o čemu sam vam svima, na Fejsu, svakodnevno pričala:

„Sistematsko oduzimanje poslova koji su oduvek naši!“ – Pa niste valjda mislili da ćete za oduzete poslove biti plaćeni?! Ne može dupla lova ni iz čega da se stvori?!

„Političko rasparčavanje Fonda preko čijih leđa se stranke međusobno zajebavaju i prepucavaju!“ – Svaki rat mora da ima žrtve! Bar kao kolateralnu štetu?!

„Godinama ne pitate Sindikat šta radi niti čime se bavi?“ – Davno su oni pitanje famozne „stimulacije od 30%“ trebali da reše!

„Zadnji je tren da penzioneri  a i svi ostali, saznaju pravu istinu o problemima u Fondu!“ – Fond je ozbiljna institucija, koja ima obavezu da štiti interese svojih penzionera i korisnika, a ne političara! Zaboga miloga, pa samo u Vojvodini imamo, bezmalo, pola miliona penzionera?! Koji misle da ih radnici na šalteru Fonda, pljačkaju?! I da zbog nas oni tako malo imaju?!




Od likovanja se niko hleba nije najeo. Pa neću ni ja...