07.03.2014.

Ženama je prvi mnogo važniji od osmog















"Neko pomenu Klaru i taj sutrašnji datum...
 Povodom tog velikog i jako svečanog praznika ne bih vam ništa rekla.
 Samo bih podelila ovu misao koju sam jako davno, od nekoga kome je sutrašnji dan bio svaki Taj dan, na  poklon dobila."


Gornji citat je moja večerašnja objava na Fejsu, koja je ukratko trebala da prepriča mene sa sobom pred taj, sutrašnji dan. Objava za one koji ne vole ili ih mrzi da više od toga, čitaju. Tamo me sretnu, a ovde ne moraju...

Uopšte ne znam kome je još do toga da se to sve oko dana žena, još uvek pominje?!
ŽENAMA KOJE GA POMINJU:

Mi smo se, koliko se sećam, još davno tog praznika odrekle?!
Ne znam tačno koji je to dan ili datum bio... Da li onda kada smo prvi put pantalone obukle i do tada slobodan i nebranjen put do svoje ženstvenosti, zatvorile?

„E, nema više da mi samo one silne suknje i nemirne podsuknje lako zadigneš?!“

Nego ćeš sa dugmadima ili rajferšlusima, prvo momački da se izboriš!  Kada i to uspeš, treba nekako one dve, nespretne i uzane, nogavice svući?!

„Blizu si! Još samo ti malo do breskvice fali!“ No, ništa ti to ne znači.
Testosteron što je u nogavice, te muške, duboko uvučen, negde je i nekako do njene limfe dovučen.

Samo noge stisne. Ne da! Predomislila se! Pa valjda ima pravo glasa!?

Ili je to bilo onaj dan kada smo počele, paranoično i opsesivno, muškaraca koji žene vole, da se plašimo?! Da se od njihovih željnih pogleda, skrivamo?! Lude se i zagledane, tobože, samo u svoju dušu, pravimo?! Kao da su nam oni i njihova ljubav, nevažni, nebitni? Kao da nas to opterećuje, a ne na sve dobro u nama  i iz nas, nagoni?

Svakoga ko nas malo duže gleda ili na kafu pozove, manijakom proglašavamo?!

„Ne smeš ni da pomisliš da mi priđeš, a kamoli da me onjušiš ili u vrat omirišeš!“

Ili je to bio onaj dan kada smo ih, kao svoj ravnopravni  rod, prestale da poštujemo? Da li smo mi prve počele vibratore i dildoe da kupujemo?  Ili su oni prvi prestali za naša tela, noge i bedra, da mare i sline gutaju?

MUŠKARCIMA KOJI GA POMINJU:

Šta ga vi, koji očin, pominjete?
Upregnuti ste u konopce obaveza i pravljenja para (o tome sam neki dan, ne bih da ponavljam), dokazivanja sebi i ostalima da ste isto spremni i vešti koliko i dedovi vaši?

Da sve možete i sve stižete: Raditi, ’raniti, voziti, nositi, odvrtati, zavrtati...

Ni za vas ne znam tačno kada je sve u sunovrat krenulo?! Kada ste počeli od tih, na pogrešnom telu, čakšira da zazirete? Dozvolili da se za decu, za koju mislite da su vaša, zauvek prodate? 
Da na njima uvek vaše belege, nikada dokazane, tražite? I svoje srce u mengele očinstva po svaku cenu, makar i nevoljeni, zarobite? Da se za sigurnost i zbog straha od samoće, za malo kuvanja i dodira, prostituišete?

I u taj bračni trafiking i trgovinu telom, svojim potpisom upustite. Ponekad ona kresne vas, za letovanje ili dobre cipele... Nekada vi nju za odlazak na utakmicu i „pivo posle“ sa drugarima...

Da li ste se kao deca batine, žena uplašili? U raskoraku izmedju biznis-samopouzdanja i Amazonke što vam ručkove preko kurca, koji navodno nema, kuva... A i veću platu od vas ima?

Kada ste, zaboga, prestali da nas volite?

Kažu neki da ljudi ćute iz dva razloga: Ili im to o čemu ćute ne znači ništa ili im znači sve?!

Bolje da svi o tom nemilom prazniku ćutimo i nigde ga ne pominjemo. Prvo smo ga od revolucionarnog u praznik slave ljubavi prema ženi, pretvorili. Potom smo ga izdali radi udobnosti, neodgovornosti, komfora, novca ili bilo kog, smrdljivog, samo selu omiljenog, interesa. Ljubav vam mnogima više ništa ne znači ali nam potreba za pomirenjem mora značiti sve!

Žene zaista, verujte mi, za osmoga ne mare! Dok su do njega stigle, sve su podsuknje pogubile...




photo credit:
Ne znam poreklo misli, tako da se javno odričem svih autorskih ili drugih prava na nju! Samo sam je pozajmila.