San koji se obistinio

http://www.youtube.com/watch?v=X9FyQNx8oyU&list=PL_ls-M7XF-8so-Gz1KLwI46nL4qTb5kZp&feature=share&index=13

14.12.2013. godine

Dobro veče svima,

S obzirom da mi ni subotom loše i uznemirujuće vesti ne daju mira, moram da se vratim na puter, taman kada pomislih da smo to rešili i elaborirali.

No, ne lezi vraže…

Odem ja posle rada na “crno” na kafu sa mojom koleginicom i još jednom čujem o tome zašto ja nisam podobna da se Sindikatom bavim…

Priča je, ubedljivo, najružnija od svih dosadašnjih i moram je podeliti sa vama…

Sve je počelo u noći između 4-og i 5-og decembra…

Oni koji su bili ovde *(Na Fejsu, u grupi istog imena kao ovaj blog) znaju da je to bila noć kada sam nazivu grupe "Hrast" dodala "Dobro Drvo", a sve vezano za mog prijatelja, slikara i performera Sašu Stojanovića, koji je žrtva borbe protiv Zombija, režima, mraka i slepila, mnogo više nego sama ja...

Kuckala sa vama to veče, našla njegov sajt sa novim brojem telefona, čestitala mu rođendan...

Onda, dočekala ponoć i čestitala još jedan rodjus!

Sve lepo da ne može biti lepše.

Osim tužnog telefonskog razgovora sa bliskom osobom koja je u velikoj nevolji, a ja nikako ne mogu da pomognem, al' nikako...

Jer, zaposliti danas nekoga u ovoj državi je nemoguće, ako nije politički podoban ili Zombi. A čovek nije ni jedno ni drugo, običan radnik, željan posla i novca za svoju decu.

Oko sat iza ponoći, pružim se u krevet.

Odavno već ne sanjam... Od kasne mladosti!

Verovatno zato što budna uvek sanjarim, maštam, svodim račune, sabiram se, oduzimam...

Svako jutro uz kafu, u tišini to radim sat vremena, već godinama...

Moji jutarnji razgovori sa Bogom, kada se ja preispitujem, razmišljam o sebi, tumačim neke znakove koje nalazim na svom putu u bolji život, prevodim ih na svoj jezik i tako potvrđujem svoje odluke ili ih sama sebi opovrgavam.

Zato u Crkvu ne idem! Potrebe za tom vrstom veze sa Gospodom, nemam.

On i ja smo stari drugari, vec jutrima...

Pamtim od tada dva sna, samo... Oba tužna, jecajuća, potresna...

Ali kratka.

Prvi 1999. godine, u kome se sa vriskom budim iz sna u kome, uz pomoć njegove fotografije, ja vidovita i za razgovore sa mrtvima sposobna,   prizivam duh moga pokojnog muža Andreja! Hoću da ga ponovo vidim, da mu glas čujem, da ga ljubim... Držim papir sa likom njegovim na dlanu i želim da ga vratim!

Netremice u svoju šaku gledam i moći mojom papir se od moje kože odvaja, odiže, leteti skoro može... Samo što ga dozvala zapravo nisam!!

Budim se plačuci i tog trenutka,  krevet poda mnom i luster nada mnom, ljuljati se poče...

Zemljotres ja, a ne duhove prizivam?!

Pod kolenima trnce od straha osetim! A ne znate da l' ste još u snu ili je java nemilosrdno već stigla?!

Drugi, 2004. godine, jul mesec, Turska, Kušadasi...

Dremamo popodne u sobi, moj sin, prijateljica i ja...

Tursko sunce nemilice, prži  a vreo vetar kroz otvorena vrata terase u cveću, neobične glasove prolaznika sa ulice donosi!! Tvrdo i ćoškasto govore, pa se teško spavati može...

Zaspim...

Sanjam mog Andreja kako pakuje stvari, ređa u kofer...

Ostavlja me, na licu mu izraz neki nov, prvi put viđen. Prezire me!!

 "Nemoj Bato, ali ja tebe volim!"

Vučem ga za rukav, očajna, gušim se u suzama... Još uvek je jači, otima se i odlazi, bez da me pogledati iole hoće... Na kolenima sam, ne mogu za njim...

Vrištim na glas, moj sin me budi!!

 "Mama, mama!", drma me uplašeno...

Budim se, dolazim sebi, brišem suze...

Tog trenutka počinje zemljotres, ceo hotel je na nogama, frka, vika...

Ja ležim mirno, grlim mog sina.

"Ne boj se, nema potrebe nigde da se mrdamo, nama neće ništa loše da se desi, veruj mi..."

Prestalo. Posle par minuta još malo prodrmalo, i kraj...

Domaćinima našim, milim nam osvajačima koje danas mi Srbi, sa tugom i setom često sebi na vlast prizivamo, svakodnevna pojava to je, ne haju oni...

Ćoškasti žamor sa ulice nastavlja po kamenim i krivudavim ulicama što do mora vode, da teče i klizi prema dole... Mirno morsko popodne!

I ovaj između dve pomenute noći...

Počinjem da gledam film - komedija, Goldi, slatka,plava... I onaj dugokosi što glumi u Tango i Kesh, nebitno...

Stolar i vlasnica jahte. Gledala ga sto puta, ali je zabavan, taman reko' da opustim mozak...

A i prvi put gledam baš od početka, od prve scene.

Posle par minuta zaspim i počinje najstrašnija noćna mora koju sam u životu imala...

Ja, u stanu moje pokojne majke, spavam na njenom krevetu, vidim ekran njenog televizora na kome ide isti film koji igra i u mojoj spavaćoj sobi, na mom.

Osećam da nešto nije u redu, da sam na pogrešnom mestu, da su vremena pobrkana... Ugledam moju majku kako sedi u fotelji, gleda me...

Ustajem da je dodirnem,  sva radosna jer mi baš sada treba neka njena pametna, spasonosna...

Ona nestaje.

Odjednom je soba puna nepoznatih ljudi i gomile nekih fikusa, drveća, difenbahija...

Od grana i lišća ne mogu da pronađem prekidač za svetlo jer mobilni mi treba...

Moram zvati nekoga jer osećam da nešto nije dobro, da pucam...

Potreban mi je neko da me vodi u bolnicu!!

Svi ti ljudi viču u glas, drže me za ruke, ne daju mi da ustanem...

Borim se sa njima, trčim u susedni stan na kome su otvorena vrata!

I on je pun nepoznatih ljudi, svi viču u glas, bubnji mi u ušima...

Na krevetu sedi plava žena duge kose, znam je sa grupe PIO, ali zaboravih ime... Glasno zapomaže!

"Ljudi, pomozite joj! Već sat vremena govorim vam da žena plače, vrišti i moli da je neko vodi u bolnicu, a vi ništa!"

Ponovo sam u maminom stanu...

Sada je pun muškaraca koji me drže za ruke, stežu me jako, psuju...

Borim da se otmem i uspevam...

Ulica sa, opet puno ljudi...

Tu je i moja komšinica Violeta...

Molim za pomoć, ali niko ništa. Vazduh sam ja, svi kroz mene kao staklenu gledaju, a svako zrnce kvarca i peska u mom mozgu krvave, tanke tragove pravi...

Samo jedan čovek u radničkom odelu sa lopatom kaže da oni nemaju vremena za mene i moje probleme!

Agonija nema kraja, još!

Ponovo sam u sobi, nalazim mobilne, bele, crne... Drhtavim rukama im dirke koje ne postoje, tražim!

"Pa zar je moguće da sam potpuno sama, da nikoga na mojoj strani, ovoj staklenoj nema?!"

Ni jedan ne radi...

Ugledam Miljanu na vratima sobe!

"Napokon! Neko moj, neko čije lice znam! Ona će mi sigurno pomoći?!"

Hvatam je za ruku, osetim njenu bluzu pod noktom, njene kosti podlaktice koju grčevito od straha i nemoći stežem!!

Stisnem je i užasnuto vrisnem!!

" Jebo te, ovo je stvarno, ovo nije san, ti si stvarna!!" I ona nestaje...

Ponovo ljudi, nepoznatih mnogo...

Čupam im se iz ruku, otimam... Krvave štrafte na gornjoj strani dlana već imam!!

Na ekranu televizora iza leđa ovoga u crnom, što mi ustajali miris piva u lice besno i mahnito izdiše, scene iz filma se lagano i veselo smenjuju... Usporeni nemi film gledam!

Goldi trpa kokoš u šerpu u nekoj smešnoj haljini...

Radi domaći sa decom... Svi su nasmejani, njoj ludoj i zaboravnoj se smeju, a ona ih voli i ljude od njih pravi! A za sebe ne zna ni šta je ni ko je!!??

Film kao potpuno budna gledam, znam ga dobro i poznam:

"Pa ja u snu nisam, no na strašnoj javi!! Kako znam i umem buditi se iz ludila moram! Moram naučiti o ljudima sve, moram sve shvatiti, moram se njihovim prljavim oružjima protiv njih samih boriti!! Lagati, krasti, izdati, varati, podmuklo se smeškati, a svoje istine samo za svoju dušu, još uvek bez dubokih bora i bolnih tragova, sačuvati!!"

Nalazim atom svesti, snage, ljubavi u sebi...

Negde duboko iz malog mozga ga voljno vadim!

Uspevam da se probudim, tresem se, plačem, bodlje po koži celoj me nemilice peku!!

I opet sam samo, kao davno pre,  šibljika na vetru, mokra od straha i znoja, sama i bespomoćna... Vidim, moja je soba, moje knjige, naočare, kreme... Da, tu je i telefon!!

Na ekranu gledam slova koja na gore trče brzo i smenjuju se...

Kraj toplog i smešnog filma je, koga sam celog, u strašnom filmu od ljudi i sna izatkanom , provela!

Najpaklenija paklena pomorandža!

S obzirom da ja slabo šta krijem nego otvorenu, čitaocima podatnu knjigu živim, verovatno sam nekome sutradan na poslu pomenula taj san, kako je jeziv i težak bio! Da mi jasno nije značenje njegovo jer moji snovi samo slute na zemljotrese?!

Ovaj će, kanda, dobro uzdrmati moj mali život?'!!

I smejem mu se, slatko!

Eto, danas na kafi čujem kako je na sastanku sindikata ne znam kog, neko konstatovao da sam "Pukla sa živcima, ima noćne more, otišla do đavola!! Ma gde ona takva može biti predsednik?!!"

Drage kolege, ovo je zaista bilo krajnje degutantno i ružno od vas koji ste tom razgovoru prisustvovali a ni reči rekli niste  u moju odbranu!?

Ja bih vas uvek branila od takvih prostačkih i primitivnih optužbi. Ali, opet ste mi, nehotice, pomogli.

Jer sam danas shvatila da ste potpuno u pravu, da ja imala putera na glavi ili ne, bila luda, puknuta ili zdrava i normalna, nikako ne treba da budem nikakav vaš predsednik, niti bilo ko, ko bi za vas činio bilo šta dobro!!

Niste vredni moje ljubavi i mog srca!!