18.05.2014.

Tužna priča *(Neki bi mogli i zaplakati)


Bačko Novo Selo, Dunavac













Danima samo plačem, od kako ona nesrećna kiša, neumorno pada! Metereopata sam, pa inače plačem redovno po kišnim danima.   Naopaka sam, volim sneg i pahulje ali bez sunca na licu, mrtva sam!
Čim se nebo malko zacrni i sve senke po zemlji zatre, ja već suze namirišem...  Osetim ih kako me svrbuckaju u dnu oka, tu prema nosu...
„Ajte, majke vam ćorave, tamo oklen ste došle!“, vedrim mislima ih rasterujem!
I sve ja hoću o receptu za neke „bečke krofne iz rerne“, koji je tako sjajan, da se pomenute u toku pečenja, naglavce, u onom plehu sa rupama, prevrnu,  te ga rado ljubavnicima spremam... A njihov miomiris vanile treba sada osmeh da dozove... Ma jok, ove ne daju!

Tražim neku vedru uspomenu, koja suze isušuje i kratak bljesak oronulih sekutića, na lice, medju usne, nagoni! Kopam po ljubavnim pismima što su mi neki vojnici moje mladosti, pod sivim, oštrim ćebetom, noću, možda kradom, pisali... 
Možda su me tada i voleli?! Možda se i nisu šalili?!
Imena im se više ne sećam... Osim jednoga što mi je srce lomio long-plejkom od „Kridensa“ (e, stvarno ne znam kako se ovo piše na engleskom) i onom jednom njihovom stvorenoj za stiskavac, pesmicom, i njome me, mesec dana pred vojsku, zaveo?!

Zamislite?! Frajer me jedno desetak puta samo, dobro, nežno ali i strasno, filmski, dakle s’jezikom,  izljubio i naljubio...  Nikada me niže od vrata, osim po rukama i ledjima a to se ne računa, nije pipnuo, ni dahom dodirnuo?! Plesao stiskavac, uz tu što mi je i jebala kevu u celoj priči, sa dlanovima na mome struku, eventualno lopatici, nikada niže?! 

Uvek je tako lepo, toplo i prijatno mirisao... Sladak i čedan junoša.
A do te mere me sludeo i zaludeo da sam celo njegovo služenje vojnog roka, njegova „devojka“, samo na papiru, bila?! Vojničke mu noći svojim lepim rečima na raznobojnim hartijama, toplijima činila?! Srednjoškolska popodneva pisanjem pisama njemu, popunjavala...  Na odsustva ga dočekivala i sa ž.stanice ga ispraćala! Nagradnome se radovala, srećna i presrećna, još neumornije pisala!
Sve te mesece verno, do groba, posvećena i odana!
Jebi ga! ’Oće mene taj maler! Vratio se frajer iz vojske, iz junoše se u čoveka (ovo razumeju samo oni koji su vojsku služili) preko tih pomenutih  noći, odjednom pretvorio?!

Odrastao, sa brkovima, odgovoran prema sebi i otadžbini... Ne petlja se on više sa klinkama. On sada u glavi ima, najvažniju stvar koja muževnost do savršenstva dovodi - vojnu tajnu.
 ( ma koliko se trudila, do danas dana, nikada nisam otkrila o čemu se u njoj, zapravo, radi )

I ta ga informacija koju poseduje, Bogom čini!
Taj dan kada se konačno i napokon vratio iz te, jebene, vojske, lik me šutnuo i ostavio?!
Razumete?
Korpa, noga, pedala?!  
Zovite to kako god hoćete, ali znate o čemu pričam?! O onom osećaju kada vas neko, naivnog, namagarči...  A vi mu slepo verujete.

I kada se svega toga setim, kako da vedre teme iz spomenara prevagnu, a na plač ne nateraju?! Kako god i gde god da krenem, samo na suze svoje nalećem?!  Kako na koju lepu uspomenu, što na jorgovan miriše, naidjem – uvek ja u suzama sve završim?!

Ceo, jebeni, život plačem! Čim sam prohodala, na bakine kaktuse, sa ganka moje pokojne kuće, strmoglavce padala! Ćurana, gusana, kerova, mačaka, pacova, miševa i bikova se celo detinjstvo plašila!
Kako koga od njih vidim, ja u dreku udarim!
Plakala sam godinama pod orahom u bakinom "prvom" dvorištu, jer na njega nisam mogla, ni umela,  da se popnem!  One moje tri sestre ( što su onaj plavi bicikl iz priče o „naglavačke“ pre mene gulile), su na njemu... Po krošnji se rasporedile i od gore me pljuckaju, ismejavaju, šatrovački, meni nerazumljivo, pričaju! Taj, pokojni nam orah, je u doslovnom smislu te reči, suzama zaliven!

Povraćam, i naravno plačem uz put, u autobusima, čamcima, malo bržim automobilima, ljuljaškama, ringišpilima...  Samo vozove i šinobuse obožavam! Njima bih  se do beskraja vozila!
Ali... Sada plačem što ne sedim u prvom kupeu, odmah iza lokomotive?! Jer samo u njemu se, kroz otvoren prozor, onaj  garavi dim koji celu stvar i pokreće, vijori?! To je voz, a ne ovo na struju?!

Plačem kada me šišaju, fotografišu, cigaru mi da „kobajagi opušim“, ne daju!
Injekcija u guzu ili bilo gde, vakcina, vadjenja krvi, zubarskih bušilica... Ukratko, svih belih mantila se užasavam!
Plačem svaki put, kada posle mnogo kontinentalnih meseci, ugledam more! Svaki put kao da je prvi!
Na to poznato, ali nikada dovoljno istraženo, plavetnilo, suze mi odmah krenu. Kada ga ugledam, mogla bih jecati! Plačem na svim koncertima, ( vrsta muzike je potpuno nebitna ), baletskim il’ pozorišnim predstavama! Na svim operama ili te-ve prenosima Bečkih dečaka, 1-og januara!  Na svadbama, ispraćajima u vojsku, veridbama i krštenjima! Na svim turističkim, pogotovo u strane zemlje, putovanjima!

Svaki put plačem na:
„Mito bekrijo“, „Na kraj sela čadjava mehana“, „Jedna reka u mom kraju“, „Obriši suze draga“...
Liju mi suze na Dragojevića, Dvornika, Lenona, Parplove i Bebu Selimović (na čijem sam koncertu u mom, Bačkom Novom Selu, davne ’69-e, ’70-e, u njenom naručju, zajedno sa njom, „u“ mikrofon, „U srcu mome živiš samo ti“, pevala).

Cmizdrim na „Tvoj neko“ od Balaševića, slinim na „Kosu“ od Formana. Na „Let iznad kukavičijeg gnezda“ se, bukvalno, raspadam!  Od „Don Huan de Marca“ ujutro ne mogu oči da otvorim! Kapci mi se u one pomenute, bečke krofne za koje vam recept dugujem, pretvore!

Ko šta radi, ja plačem?!
O knjigama i slikama da ne pričam?! Oplakala Drajzera, Hemingveja, Ostinovu, Bronteove...  Ožalila svu sirotinju od Dikensa, preko „Žerminala“ do „Citadele“ i engleskih rudara što poridž samo jedu! 

Sve tuberkulozne od Remarka ili Mana, sahranjivala!
Jedna drugu stižu kada Ruse po Sibiru ili Gulazima ispraćam!
Od „Noža“ mi celo telo plače!  „Očeve i oce“ zato više ne čitam!

Moje dve omiljene knjige, „Orlove“ i „Ćupriju“, ne nabrajam! Branko i Ivo su me kupili jako davno!
Pošto samo Bog dragi zna koliko sam ih puta, nanovo čitala ili „opročitavala“, na uvek istim pasusima počinjala plač i na istim završavala, te suze u obzir ni ne uzimam!
Kada bi me neko po muzejima gde „vise“neki moji, po bojama i četkama, miljenici, proveo – na duši bi me nosio! Pa moju rodjenu priču, onu o Maneu, svaki put kad sretnem -  ja je oplačem!

„Idi ženo s’ milim Bogom!“, jutros, nešto posle 10 h., ja sebi kažem.

„Šta si se koji očin, rasplakala?! Gledaš slike one grozne vodurine što sirotinju, opet, hara... Ćutiš na toplom, cunjaš po Fejsu, srećna što ti se tvoje brdo, što ga za ledjima kuće imaš, a živiš na klizištu sklonom terenu, nije za vrat srušilo, i dole te u centru Karlovaca, pred gimnazijom, u krevetu probudilo... Cmizdriš, kao da to nekome može pomoći?! A i sunce je sinulo! Mogla bi prestat suze roniti... I o tom večitom, nepresušujućem plakanju, razmisliti?! “

Sedoh za tastaturu sa namerom da vam priču o tome kako je mene, u stvari poplava donela, ispričam!
Naime...
Jesam se ja rodila u januaru ’66-e godine, i tada svetlost dana prvi put ugledala! Bi lepa, prava zima staroga veka, sa snegom do po’ prozora! Kada led onaj visoki sneg okuje, tako da ga ni sunce što nemilice prži, otopiti ne može?! Prosto, ništa ni blatnjavo, ni oblačno... Ništa što sluti na neko, celoživotno, plakanje?!

Naprotiv, deca koja se na takve dane rode, samo gvozdene i čelične volje biti mogu! Rumeni, stasiti i odvažni! Ali, ne lezi vraže?! Skontam danas! Nije mene ni roda, ni januarska zima na svet dovela! Pa ja sam, malkice ranije od toga, postala?! Bog je svoju nameru na me na ovaj ludi svet koji delim sa vama na ovom blogu, dovede, skovao mnogo ranije! 

Svoj suludi naum da me baš ovakvu stvori i napravi, devet meseci pre toga, osmislio i svoje ne-delo, započeo! I ovak’u plačljivu me srezao!

Poplava 1965-e...
Dunav poludeo, iz sopstvene kože hoće, po cenu krvi i suza, da izadje! Sva omladina u mom selu danonoćno radi...  Džakovi, pesak, „zečiji nasipi“... 
Vreme je komunizma, pa svi pevaju, nasmejani i neumorni... Kanda su se oni moji dvoje, negde na tim džakovima, možda za ljubav podatnim, u sred te nesreće i zla, na noćnoj straži, do’vatili i mene ovakvu, na kišu osetljivu, skockali!

Htela sam, u stvari, samo jedno! Da onom malom bebcu, što se danas u Obrenovcu, sa srećom i hrabro rodio, nešto važno poručim:

„Nemoj da misliš da ćeš zato što si u poplavi rodjen, uvek tužan ili plačljiv biti?! Ma kakvi, od toga nema ništa! Ne zaboravi da su ti se majka i ćale, po avgustovskom suncu voleli! I na toj milini tebe izmaštali!
Tebe je letnja ljubav, za razliku od moje poplave, donela! Zato ćeš vazda jak i zdrav biti!“