30.07.2015.

Meso




Šta je sa napretkom tehnologije?!

Još kad ste nam obećali virtualne ljubavnike u bezbroj dimenzija?!
Visoke, duboke, široke...

Savršeno definisanih bicepsa,
Belih košulja, odmerenih pokreta.
Programiranih da uvek, baš tren pre vas,
od stola ustaju;
Da vas teše i da vas nasmehuju;
Da pridržavaju i ruku pružaju...

Zašto ste stali? 

Od ovog mesa nema ništa!
Sve je vlažno i natrulo.
Nagriženo bivšim ženama,
taštama, majkama, ćerkama...
Il’ beskrvno od bede i neimanja.

Nikoga da namigne.
Da te lupi po guzi,
dok kuvaš.

Nikoga da progovori,
tako da te zanemi...
Prazni oklopi.


Napravite nam samo platformu. Dalje ćemo same!





ps. Zahvaljujem se mojoj Twit lajni na inspiraciji. 

Photo by Alex.


28.07.2015.

Inercija



Refleksno je dlanovima pokrila gole grudi, čim je, još omamljena od sna, ugledala nepoznato lice koje je mirno i spokojno spavalo na jastuku do njenog.

„Opet sam sinoć pravila sranja!?“, pomislila je, pažljivo i nečujno se izvlačeći iz velikog kreveta obasutog plešućim tačkama jutarnjeg sunca koje se probijalo kroz spuštenu roletnu. Oblačila se spretno i uigrano, ne čineći ni jedan pokret viška, bacajući pogled na njegove spuštene kapke, moleći Boga u sebi da ga ne probudi: „Samo da pobegnem pre suvišnih pitanja!“

Pitanja na koje ni ona sama nije znala odgovor...

20.07.2015.

Četiri slike


Znam, trebalo je o letovanju! A videćemo do kraja, koja i kakva će priča ispasti?

Kratki putopis sam i sama /Ko me šiša?!/, obećala na mom Fb zidu još onomad, dok sam se pakovala i spremala na to, od samog početka i starta, nenamerno putovanje, koje će u mojim životnim memoarima ostati zapamćeno kao šesnaest dana krcatih slučajnostima!
Za razliku od normalnih putovanja u kojima je sve do detalja planirano, čekirano, bukirano, avansno plaćeno i sigurno, ovo je od dana same ideje: „Otići kod prijateljice u Herceg Novi, grad cveća i grad mladosti mog bivšeg ljubavnika!“, bilo potpuno neizvesno i pod znakom pitanja. Nisam znala ni kada, ni čim’ i ni sa kim ću podeliti zadovoljstvo boravka na mom omiljenom delu Jadrana, crnogorskom moru?
Ali, meni kao osvedočenom ljubitelju morskoga plavetnila i jadranskih jutara, sve to nije ni bilo važno! Kada na more, prvi put posle nebrojeno godina, odlazite ponovo kao slobodna žena, bezmalo devojka, studentkinja  sa očišćenim junskim rokom, onda vam letovanje dođe kao zaslužena apsolventska ekskurzija na koju ste svojevremeno zakasnili:

14.07.2015.

"Opomena"




OPOMENA

"Kad ostarim nosiću haljinu boje purpura
I crveni šešir koji ne ide a i ne stoji mi,
trošiću penziju na piće, letnje rukavice i satenske cipele.
I pričati kako nemam para za hleb.
Kad se umorim sešću na ivičnjak,
sakupljaću reklamne uzorke po radnjama i pritiskati
alarmnu dugmad.
Vući štap uz gelendere
nadoknadjivaću propušteno u trezvenoj mladosti.
Izlaziću na kišu u kućnim papučama
Brati cveće po tudjim baštama
gomilaću pera, olovke i druge tričarije
I početi da pljujem.
A sad još moramo paziti da nam odeća ne pokisne
Plaćati na vreme kiriju i ne psovati po ulici
Pružati dobar primer deci
pozivati prijatelje na večeru i čitati novine.
A možda bi trebalo da se već pomalo pripremam
Da ljudi koji me znaju ne budu iznenadjeni
Kada odjednom ostarim i počnem u purpurno da se odevam."

Vislava Šimborska

Nisam nikada bila neki preterani ljubitelj poezije, pogotovo ne ove namenjene matorcima, tako da sam ovu pesmu prvi put u životu videla pre par meseci, na internetu. /Ko je rekao, ono, da je net zaludan?/ Večeras sam je, uz prikladan komentar, podelila i na mom zidu, jer srele smo se već par puta! Ja tamo, ono ona! Ja ’vamo, evo je opet! Prosto je htela pod moje drvo da dođe!
Svaki put pročitam je ponovo. Od početka do kraja. I kao da je oduvek znam, kao da smo stare drugarice. Ona govori sve ono što ja već dugo mislim, a nikako da vam ispričam:

13.07.2015.

Ženski zapis




Ovaj tekst, prvobitno namenjen isključivo gostovanju na onom prijatnom blogu, kod Dane Hill, postaće predosećam, dalje u svom toku, kako reči budu odmicale, jedna univerzalna ženska tugovanka. Na kome god svetskom jeziku da je žena plakala, u narednim slogovima što na naricanje liče, sebe će pronaći i prepoznati?! Bila ona crnkinja, kosooka, skandinavska bilderka, na suncu spržena Mongolka ili u sarongu tirkiz boje, savršeno prelepa Indijka, svaka je ono što i ja, u detinjstvu, maštala:

„Da svoga Princa pronađe i ima!“

07.07.2015.

Crta



Oduvek je volela da gleda u dlanove. I u ispijene, prevrnute i sasušenim talogom kafe, nacrtane šolje... Posebno u ljudska lica! Čitala je na njima sve što ih muči i boli: Čemu se nadaju i šta priželjkuju? Da li strahuju od gubitka novca ili su oni drugi, oni što se samo plaše bez ljubavi ostati? Dobrodušni li su, ili samoživi i sebični? Nikada nisu mogli da je prevare jer ih je kristalno jasno prepoznavala i smeštala u fioke ljudskih mana il' vrlina. To je bila njena Božija kazna – "Mnogo ću ti uzeti ali ću te svevidećom načiniti !", čitala Mu je sa usana kad god bi ga sretala i nemuštim jezikom sa Njim raspravljala.

06.07.2015.

Oproštaj


Olako je praštati sebi!

Menjamo pravila, preturamo kriterijume,
Krivimo dojučerašnje mere,
Odričemo se odgovornosti,
Samo da bi se prepustili!

Eh, mladosti!
Spakovana u 'masne fote' i spavanja
po studentskim sobama.
Buđenja u muškim košuljama i penjoarima.
Leganja u nepoznatim rukama.

Razuzdanošću ćemo te stići!
Zbacićemo okove zrelosti,
Odreći ćemo se mudrosti,
Sve uspehe za par strasnih ujeda, trampiti.

I postaćemo ponovo,
potpuno bezrazložno i neopravdano veseli!
Detinjasto i budalasto se kikotati.
Ljubiti se, u usta, po mračnim haustorima
i grejati dlanove pod tuđim miškama.

Plesaćemo stiskavce i
praviti se da nas noge ne bole.
Kradom piti lekove i
raditi vežbe za sise.

Toliko još ima ludosti...
A uvek ih starošću možemo oprostiti.




Photo by Alex.