07.07.2015.

Crta



Oduvek je volela da gleda u dlanove. I u ispijene, prevrnute i sasušenim talogom kafe, nacrtane šolje... Posebno u ljudska lica! Čitala je na njima sve što ih muči i boli: Čemu se nadaju i šta priželjkuju? Da li strahuju od gubitka novca ili su oni drugi, oni što se samo plaše bez ljubavi ostati? Dobrodušni li su, ili samoživi i sebični? Nikada nisu mogli da je prevare jer ih je kristalno jasno prepoznavala i smeštala u fioke ljudskih mana il' vrlina. To je bila njena Božija kazna – "Mnogo ću ti uzeti ali ću te svevidećom načiniti !", čitala Mu je sa usana kad god bi ga sretala i nemuštim jezikom sa Njim raspravljala.

Zapravo, šoljice i dlanovi  bili su samo njeni pusti izgovori! Moraš nekako, tim paćenicama, što bi zadnje novce iz kuće dale ne bi li saznale il' promenile ono što im je Bog već namenio, neobjašnjivu svoju veštinu objasniti! Jer, koja još veštica samo u lice gleda?! Svaka ima il' pasulj ili tarot karte u kojima vam, tobože, sudbinu čita! Ili vam olovo 'stravom' saliva?! Ponajviše zbog svoje babe uz koju je odrasla, odlučila se za ova dva alata od mogućih kojima se veštice, zanatski, već vekovima služe!

Na dlanovima je volela one, impresionistički iscrtane linije što su život i ceo njegov tok, dočaravale i prikazivale. Kratkim i britkim slikarskim potezima nacrtani svi naši usponi i padovi! Finim dletom rezbarene naše usamljene godine. Slojevima ulja formirani ljubavni brežuljci i suzama ispunjene udoline... U šolje je gledala samo da bi sedela što bliže licu koje treba da pročita. U svom nežnom dlanu bi držala tanki porculan, a preko njegovih ivica bi u gluve usne poglede bacala.

Bog ju je od rođenja na usamljenom ravničarskom salašu, lišio zvuka. Odrastala je u gluvoj i mrtvoj tišini, potpuno bez sluha. I dok su joj otac i majka od jutra do noći radili na njivi, sa babom je provodila dane. Sa babinog lica i njenih bezubih usana, slušala je kako jesenje lišće opada ili petao kukuriče. Samo je baba umela i znala da joj svojom mimikom, osmesima ili pokretom ruke prenese sva učenja koja se samo sluhom mogu steći! Sve što je ikada čula, baba ju je naučila! Čak i kojim zvukom crkvena zvona, iz daljine,  zvone!

Jer i njena baba je bila veštica, pa je odmah znala da je dostojnu naslednicu dobila: Bebu sa velikim, radoznalim očima, zlatnim loknama i umiljatim osmehom, pri tom obdarenu gluvoćom! Baba je prva, već par dana nakon njenog rođenja, znala da je dete gluvo, jer je uvek bilo zaigrano samo svojim rukicama, zatvoreno u svom nemom svetu, u koji ni babino umiljato coktanje ili klepet drvene kolevke nije moglo da prodre: „Ne brini, čedo moje! Sve ćeš bolje no oni sa ušima i jezikom, znati! Da gledaš i osetiš, da njušiš i opipavaš, baba će te naučiti! Ne kaže baba da ćeš zato srećna il' bogata biti?! Nema ti, babino, veće kazne i nesreće, do ljude, gole i sramne videti i svaku gadost na licima im čitati?! Usud je, sine, veštica biti, ali bar ti niko rog za sveću neće prodavati?! Kad ih u dušu pogledaš, čitaćeš ih kao knjige! Sve ćeš o njima znati!“

* * *

Leto '89-e bilo je žarko, pa su lubenice bile slatke ko med. Sedela sam sa drugaricom u  bašti njenog dvorišta prepunog hlada dok smo, u dokono popodne, ispijale kafu.

„Prevrni šolju!“, nagovara me. „Zvaću Etelu da ti gleda! Komšinicu od preko!“

„Mani me gledanja! Znaš da ja u to ne verujem!“, branim se odmahujući glavom.

„Ali, Etela je nešto drugo! Ona je gluvonema!“, bi reč koja me ubedila.
Prevrnem je na tanjirić, pa na salvetu, da se dobro osuši. Pitam: „Kako gleda ako ne govori?“
„Ne brini. Dosta dobro sriče a nešto što je teško objašnjivo, zapiše... Ali, čućeš i videćeš!“, bodri me i začikava.

Jelena je otišla da se tušira, pa smo Etela i ja ostale same. Okretala je šolju u jednoj ruci, gledajući me pravo u oči. Drugom je milovala moj dlan. Što pisanjem, što šapatom pričala mi neke savršeno skrivane porodične tajne, opisivala gubitke, raskole, razdore i dečije grobove... Sve moje ljubavi i strahove... Čak sam u jednom trenu od stola ustala, razoružana i nemoćna, dozivajući Jelenu da izađe iz kupatila:

„O Bože! Ovo nije normalno! Pa, ona sve vidi i zna! Kako je to moguće?!“

Čitajući mi pitanje sa usana, Etela se široko i toplo, sričući smešila:


„Mo-ja-ba-ba-me-na-u-či-la!“

Photo by Alex.