14.08.2015.

U grlu, zub



„’Oćeš da ti saspem zube u grlo?!“

Pokušavala je da se seti koliko je puta to čula, samo izgovoreno iz raznih muških usta sa kojima je, duže ili kraće, delila svoj život.
Jezikom je pomazila svoje sekutiće sa unutrašnje strane, misleći kako ih je ipak sačuvala, što, ovaj put, nije moglo da pomuti osećaj nemoći i jada koji ju je, posle mnogo njenog opiranja, slomio i savladao. Ovaj put je bilo potpuno drugačije.

* * *

Svikla se na tu pretnju.
A i svakog što bi je izgovorio, pre ili kasnije bi uspešno sahranjivala. Što u zjapeće zemljane rake, što u pregratke svojih misli do kojih svetlost dana nikada nije stizala.

Otac: Izgovarao bi je podmuklo, sikćući kroz stisnutu vilicu, potpuno psiho-fizički spreman da je, bez imalo premišljanja, sprovede u delo. Zato mu se sklanjala sa puta, računajući da ’ničija nije do zore sijala’ i da će, i njemu, jednom odzvoniti. Tako’e i bilo.
Kada je sa zamahnutom sekirom u rukama stala između njega i okrvavljene majke, procedivši mu hladno: „E, ovo ti je zadnje...“, ugledavši njegovo uplašeno lice, shvatila je da je jača od mere koja je za buduću ženu predviđena i dovoljna.

Zato je pazila.

Muževi i ostali: Sakrivala je svoju snagu iza pažljivo serviranih ručkova, proceđenih, bistrih supa i opeglanih košulja. Glumila slabost i nevešta se pravila. Molila za pomoć i kada joj nije trebala. Plakala nemoćno i jecala... Nije vredelo. Nepogrešivo su svojim lovačkim, od predaka nasleđenim, instiktima osećali da u njoj, uprkos pognutoj glavi, nema ni zrna straha. A to ih je činilo gnevnima. (O)Besnima. Krvi željnima...

* * *

Lako joj je bilo sa očevima, braćom, muževima, švalerima ili ljubavnicima.
Nego, kud’ sa sinovima...

Rađe bi danas i svoje zube iz grla vadila, no ništa ne imala.