08.06.2015.

Trgovac


Godinama je bila zaljubljena u tog trgovca. Kupovala je nepotrebne porculanske šolje ili tanjiriće, kristalne čaše ili činijice, samo da bi mogla, ponekad, ponovo da pogleda njegovo, još uvek joj drago i prelepo lice. Trudila se, bar jednom u mesec dana, da svrati u pasaž gde je bila prodavnica u kojoj je radio. Dešavalo se i da promaši smenu! Kada bi kroz stakleni izlog videla neka druga lica zabavljena mušterijama, nije ni ulazila, samo bi se pokunjeno okrenula i otišla.

Davno su imali jednu kratku, njemu usputnu, a njoj burnu i strastvenu vezu. Ona je njemu bila isto što i sve druge žene, on je njoj bio mnogo više: Raskalašni ljubavnik pred kim je klečala moleći ga da je 'uzme'; Garavi, kuštravi dečačić čiju je glavu na nedra prislanjala; Ogledalo kojim se u pravom svetlu videla – Izvlačio je iz nje sve najbolje! Mnogo toga što o sebi ni sama nije znala, iskopao je u njoj i na svetlo dana izneo! Naučio je da voli visoke potpetice i haljine, pokazujući joj kako da u svojoj ženstvenosti, prvi put, istinski uživa - Srećna što je žena sa malim, čvrstim, taman za njegovu ruku, grudima i raskošnim bedrima krojenim za njegovo muško krilo! Otkrio joj je njen sopstveni, negde zaboravljeni i pogubljeni, seksipil.

Zato je ona, uprkos vremenu koje je prošlo od njihovog zadnjeg dodira, njega i dalje, a ne manje, volela, pitajući se „Dokle će!? Ajd' baš da vidim?!“, jer je po svim pročitanim psihološkim postulatima znala da ljubav nije nikakva neuhvatljiva, bezlična hemija, nego odnos baziran na dodirima, pogledima i razgovorima. A toga među njima već mnogo godina nije bilo!

Daleko od toga da je bila čedna i toj ljubavi prema trgovcu verna? Taman posla?! To bi bilo potpuno besmisleno i nepraktično – mislila je.
Stoga su se po njenom životu, umu i međunožju, vrzmali neki drugi primerci tog, omiljenog joj, roda, jer bez njih bi čekanje na odlazak do njegove prodavnice, ne bi li samo videla to voljeno lice, bilo dugo i dosadno. Morala se nečim zabaviti i vreme skratiti, a da to nije briga o kući ili odlazak na posao?!

Ali, ne bismo mogli reći ni da je bila promiskuitetna?! To ne bi sebi dozvolila, jer bila je već u ranim tridesetima. Za budalaštine je bilo isuviše kasno...

Jer još je, kao jako mlada, sprovodila svakojake seksualne eksperimente sa muškarcima, smatrajući da je mnogo efikasnije kresnuti ga nego gubiti vreme na objašnjavanja ili bilo kakve razgovore - Samo u seksu ga golog i nebranjenog, prosto i jasno, vidiš:
„Mami pričaj priče! Jebanje je uvod, a ne zaključak!“, igrala je uvek na prvu, da bi se tren kasnije, već sa raširenim nogama, negde na drugaricinoj praznoj gajbi, ili u njegovom automobilu međ' kukuruzima, distancirala od svega i pretvarala sebe u voajera: Nit je on nju, niti je ona njega jebala?! On je svojim dodirima, milovanjima, prodiranjima i uzdasima ili molbama Bogu, dok ga je imala u svojim ustima, pričao sebe i svoju prefinjenu ili surovu dušu, a ona se, uvek udovoljavajući samo njemu, pretvarala u gejšu pred kojom se, već na prvi dodir ogoljavao do kosti, ne samo do onog parčeta mesa među nogama.

Pamtila je njihove mirise i ukuse, pokušavajući da nekom hemijskom formulom, od svih njih smućka i otkrije onog savršenog – Krojenog za nju! Sećala se njihovih osmeha ili raspomamljenih udova, kojima su je, neki škrto a neki, Boga mi, širokogrudo, zabavljali, pa bi čak, u sred voajerske opservacije ljubavnika i njegovog karaktera, doživljavala i orgazam?! Te je, već, shvatala vrlo ozbiljno!

Sve je svoje muškarce, od onih avantura za dan ili dva, do višemesečnih monogamnih veza, podjednako volela, ali ovi koji su je iz pozicije posmatrača, potpuno je sludeći, pretvarili u požrtvovanog aktera tog, do zadnje kapi znoja, meča u rvanju - Oni su joj bili posebno dragi!

*
Jer, uglavnom je bila nezainteresovana. Jednom se čak desilo, da ju je tip sa kojim se već mesecima 'zabavljala', u sred seksa na tepihu njegove momačke sobe dok mu je keva bila na selu, uhvatio kako nalakiranim, dugim noktom maloga prsta leve, vadi 'crno' ispod nokta na palcu desne!
Ustavši sa nje, besno je oblačio majicu:
„Pa, jebe'mu mater krvavu! Za koga se ja ovde trudim?!“
Ona je ostala golišava na tepihu, previjajući se od smeha:“Pa, za sebe! Ja sam se nešto zamislila! Jebi ga, sorry! Jače je od mene!“
*

Oni pravi su bili, najčešće, potpuno slučajni ljubavnici: Konobar iz hotela u banji, sa kojim je provela noć u njegovom „Pe-zejcu“, parkiranom na vrh brda u mrklome mraku što je povremeno osvetljavao samo žar sa njihovih cigareta u pauzama između dva eksplozivna dodira, čovek neobrazovan, sa sela, koji je, ljubeći je od stopala do usta, završavao kod njenog uha, u šapatu:
„Kao da se godinama već znamo... Kao da se već bezbroj puta dodirujemo?!“

Jeste da ju je sutra dan celo društvo u hotelu zajebavalo što nije otišla na drugi sudar sa njim jer mu se razbolela krava, što je ona smatrala razumnim opravdanjem, pamtila ga je i uvek mogla da se seti svakog njegovog dodira i, na rakiju od jabuka, ukusa njegovih poljubaca!

Ili neki džudista koga je upoznala na Plavskom jezeru, u sred ciče zime u kojoj vam vukovi sa Prokletija, čini vam se, pod hotelskim prozorom zavijaju! Bio je tu na pripremama za neko takmičenje, pa je ranim jutrom išao na trčanje po zaleđenom jezeru, i u povratku dolazio u njenu hotelsku sobu, da bi je uvlačeći svoje golo, veliko i mišićavo telo pod njen pokrivač, strastvenim dodirima budio!

A onaj veslač iz Žablja?! Sa njime se viđala kada je službeno dolazio u njeno preduzeće, na sastanak. Svraćao bi u njenu kancelariju i izazivajući sline na usnama njenih starijih, ozbiljnih i čestitih koleginica, ljubio bi je u obraz:
„Rezervisao sam nam sobu, na našem mestu. Čekam te posle posla!“

Sve je na njemu bilo savršeno - Od ružičastih noktiju na rukama, preko manekenski četvrtaste vilice, skupog i elegantnog sata, do uglancanih  braon italijanskih cipela i tankih Čerutijevih čarapa u boji košulje. Zgodniji i lepši stvor nikada nije ni kročio u to njeno smrdljivo preduzeće, u kome su svi frajeri, i onako, bili nula!

Veslač je bio premija - Popodneva i večeri sa njime, bili su prava gozba: Od prijatnih ručkova i razgovora o odgledanim filmovima ili pročitanim knjigama, koje je ona začinjavala svojom ispruženom potpeticom u njegovom krilu sakrivenom stolnjakom od svih pogleda, do zgužvane i mokre posteljine koju su ostavljali za sobom, prepune njenog i njegovog, različitim parfemima obojenog, znoja.
Zato se sećala njegovog vretenastog, hrtovski  duguljastog, izvajanog tela i svih njegovih tepanja:
„Najpametnija si mi na svetu! Sve znaš kako i kada treba!“

Od takvih je krala, brižljivo čuvajući sve uspomene na njih. Svaki od njih je bio zaveden u knjige njenog srca, tela i uma! Samo od tih i takvih, od gomile na 'random' izabranih uzoraka, beležila je te tajne sastojke koji joj se dopadaju i od kojih će vremenom sačiniti tu savršenu mešavinu glatke kože, kose, pogleda, mirisa prepona, ugriza zubima i nežnih šaputanja –  Jedinjenje smešano samo za nju, za njenu ljubav i njena uživanja!

Posle trgovca, mnogo se promenila.

Počela da bira i razbira, tražeći u svakome od svojih narednih ljubavnika, deliće i komadiće njega, ubeđena da je on najviše sličan tom spoju duše i tela za kojim je neumorno tragala. Jesu godine provedene u opservacijama muškaraca donosile rezultate – Sve manje je završavala u zagrljajima, jer bi već prilikom ritualnog 'Ispijanja kafe' tačno znala ima li svrhe uopšte i ići dalje? Već kod rukovanja bi znala šta joj se nudi – Ozbiljan i predan ljubavnik ili preplašeni autsajder, za koje, definitivno, više nije imala živaca! Na sve te njene stečene anomalije, još je samo falio trgovac, koji je svojim načinom vođenja ljubavi – Što telom, što sms-porukama ili kratkim telefonskim razgovorima, digao njene standarde i kriterijume na najviši mogući nivo! Posle takvih nema više nazad! Ne možete ni na dole, ni na lošije, ni manje od toga?!

* * *

Bio je Aranđelovdan. Rekla je vozaču koji ju je vraćao sa službenog puta, da je ostavi u centru. Noć se već navlačila, a dan je i dalje bio topao. Ljudi su sedeli u baštama kafića, uživajuću u neočekivanom Miholjskom letu. Žurila je, raskopčane košulje sa sakoom preko ruke, već zaduvana! Morala je pronaći poklon za drugaricu i još stići na rođendan!

Zastala je ispred izloga sa jastucima u obliku životinja: „Možda da joj uzmem ovu kornjaču? Ili krokodila?", zamišljeno se hladila lepezom, praveći pauzu od hodanja. Tu pored je njegov pasaž. Taman da svrati da vidi svog trgovca, bar na tren. On je sada oženjen, pa je dočekuje samo kao staru mušteriju – Nasmeši se, posluži je, zapakuje ono što je kupila...
„Doviđenja! Dođite nam opet!“, prateći je do vrata.

Znala je da su njeni dolasci glupi i smešni, ali nije marila. Smatrala je da dolazi dovoljno retko da ovaj ne pomisli da ga proganja, a dovoljno često da ubedi samu sebe da ga nije samo sanjala i da je on, zavodljivi trgovac, čovek od krvi i mesa, a ne njena izmišljotina?!

„Možda ipak da joj uzmem ovaj u obliku gusenice! Moja Anči je, i ovako, luda?“, nastavila je da zuri u izlog dajući sebi još vremena.

„A šta mislite o ovoj buba-mari?“, prijatan muški glas sa desne strane. Odmerila ga je od pete do glave. Farmerice, karirana košulja, u ruci gornjak. Nekada sigurno zift crne, guste, ne preterano kratke kose, sada uveliko prošarane sneg belim, širim i užim pramenovima. „Matorac od pedeset i koju, ali dobro očuvan i šarmantan!“, na brzinu je zaključila. Još sa osmehom Kerija Granta, njoj neodoljivog?!

Zato je, premeštajući se sa noge na nogu i tako odmarajući, počela sa njime razgovor. O drugaricinom rođendanu i ovom totalno poludelom vremenu kada u novembru nosite kratke rukave...

On nije odavde. Živi stotinama kilometara daleko, ovde dolazi samo kod sina u goste. Ali jako voli ovaj grad, pogotovo što u njemu šetaju tako lepe žene kao što je ona...
„Hajde da sednemo ovde!“ rukom je pokazao na obližnju  baštu sa udobnim i mekim foteljama. „Možemo da popijemo kafu... I voleo bih da mi date svoj broj! Zaista bih želeo da se upoznamo.“

U sličnoj situaciji bi uvek takav poziv prihvatila. Volela je lepe i zgodne muškarce, pogotovo kada su, uz to, pristojni i prijatni. A i fotelje su delovale tako primamljivo posle teškog dana provedenog na besmislenim sastancima. Čak i da ne stigne na rođendan, Anči bi joj oprostila, jer je znala sve o njenoj ljubavi prema suprotnom polu.

„Zašto ne popiti kafu?“, racionalno je razmišljala.

Logika joj je nametala da prihvati tu njegovu, čvrstu i toplu, ponuđenu ruku, ali pogled u njegove tamno-plave oči, budio je neku sumnju. Nešto nije bilo u redu, osećala je... Zato mu je rekla da nema vremena za sedenje, ali mogu proćaskati.

Pustila ga je da priča, pažljivo slušajući svaku reč. Morala je otkriti i iskopati tog crva koji ju je omeo, da protivno svojoj suštini postupi, ne po nagonu za parenjem, nego po nekim drugim instinktima?

On ima i unuka. Često šeta sa njime do Dunava i keja... To je blizu njenog stana?! Eto, mogao bi jednom da navrati do nje, na kafu... Ona mu se zaista dopada...

„A šta radite ovde? U centru? Sada?“, radoznalo je tražila put do rešenja, sve više prepoznavajući taj pogled u njegovim očima, unapred znajući odgovor: "... "Čekam sina da završi smenu. Tu radi, u prodavnici u pasažu! Da, taj crni, visoki!"

Nasmešila mu se zaverenički, stežući ga za ruku: „Vi ste tako divni i šarmantni, ali ja ne mogu sa vama popiti kafu! Ja sam, znate, već godinama zaljubljena u vašeg sina, a sada tek vidim na koga je kurvar i zavodnik! Nije ni čudo da mi je srce slomio! Otac i sin koji imaju isti ukus?! Neverovatno!“, bezobrazno mu je već šaptala.

Videlo se da je prevejani švalerčina, jer se posle početne zgranutosti vrlo brzo pribrao: „Oh, izvinite! Zaista ne bih da sam znao?! Molim vas, nemojte da se ljutite...“
Ona se i dalje zaverenički smešila: „Nikakav problem. Prosto zaboravimo! Ovo ostaje samo među nama!“, tiho mu je rekla. Smeškom je prihvatio saučesništvo, poljubio joj nadlanicu i dok je odlazila odmornim, žurećim koracima, mahnula mu je a on je vojnički otpozdravio!

* * *

Sedela je u taksiju, na zadnjem sedištu i tiho razgovarala sa zelenom gusenicom, iscrtanom žutim prugama:

"Vidi! Matori me izlečio od sina! Ti što im je kurvaluk u genima, ni ne mogu samo jednu ženu voleti?! Oni su toliko dobri i valjani, da i treba da budu svačiji! Šteta ih je ne trošiti!"




photo by Alex.