08.05.2015.

Kockarka




Nezainteresovano je ušla u kafanu koja je bila skoro puna. Za jednim velikim stolom je društvo, sudeći po torti i gomilama buketa, slavilo rođendan, a za ostalim stolovima su sedeli uglavnom muškarci. Po trojica, četvorica... Pili, pevali i plaćali muziku da im svira neku iz rodnoga kraja!
I njenu ekipu su čekala dva spojena stola. Izabrala je mesto na samom ćošku tog pravougla za desetoro, tik do ulaznih vrata, jer se uvek plašila da će, nekim povodom, u jednom trenu ostati bez vazduha. Znala je da u kafanama kiseonik troše cigarete, piće, duboki uzdasi ili suze izazvane nekom narodnom, što nas u dušu dira... Zato je uvek pazila. Čist vazduh je jedina stvar bez koje nikada ne sme ostati. Morala je, uvek, disati punim plućima!

Naočare je skinula još pre nego je ušla u taj uzavreli prostor, ubeđena da joj ružno stoje i da je bez njih njen pogled mnogo skladniji i pitomiji, pa je sada kratkovido škiljila između stisnutih kapaka, pokušavajući da sagleda sva lica koja su se prema njima, novim gostima, znatiželjno okrenula. Lagano je klizila pogledom sa jednog na drugo, pokušavajući da otkrije na tim različitim muškim viličnim kostima nešto što bi je zadržalo. Neke usne zbog kojih bi joj srce, za razliku od svakodnevnog lenjog i sporog ritma, malo brže zakucalo. Neki osmeh koji bi joj izmamio trnce ispod skrštenih kolena... 
I ona je sve njih, odjednom podjednako radoznalo, raširenim zenicama gutala, ne bi li ugledala ono nešto, što još niko, ni pametan ni uman, nije definisao i tačno dijagnostikovao, pa je i ona sama davno prestala tom osećaju davati neka specijalna imena:

„Nije važno kako se to zove, važno je samo da ga ima! Dok je tog peckanja u utrobi, živa sam žena! Još nisam svela...“, tešila je sebe, iako joj je mama već par puta protekle nedelje  u šali rekla da je baba-devojka, da mora da prestane da čeka onog savršenog, da menja kriterijume i gleda kako će starost dočekati:

„Sine, kad žena pređe četrdesetu treba da se okane strasti! Mani se lepote, šarma i leptirića po stomaku, nego gledaj ko će ti vode čašu dodati?! Ko će ti po lekove, kad’ zatreba, otići?! U tim godinama ne traži više da voliš do zadnje kapi krvi, nego ti treba neko ko će tebe voleti i za tobom, kao ti za njima što si, drhtati?!“, lekcija je koju je naizust već znala i svako jutro je kao molitvu sebi, pijući kafu, ponavljala, zdravorazumski prihvatajući da je stara, ovaj put, potpuno u pravu! Jer jutrom su je kosti često štrecale, čir na dvanaestercu je već bio izvestan, a i ruke su znale, iz čista mira, da joj utrnu od laktova do vrhova prstiju.

„Bolja i mlađa biti neću, a godine, Boga mi, padaju ko kiša!“

* * *

Primetila ga je tek kada je prestala buka. Muzičari su, zadovoljno trljajući ruke zbog crvenih što su kitile harmoniku, seli da večeraju puštajući žamoru da zavlada.

Sedeo je zagrljen između dva kafanska drugara i snažnim, ali umilinim baritonom pevao neku o kamenu iz koga je došao i o prvoj ljubavi što mu je negde, u crvenoj, lozom i maslinom obrasloj zemlji, na suncu Dalmacije, zauvek ostala.

Iako nije jasno razaznavala njegove zenice, znala je da njoj peva. Samouvereno mu je uzvratila osmeh, sigurna da je njegov pogled, a ne par gutljaja belog, ono što joj je rumenilo nateralo u obraze. Zastidevši se, spustila je oči na svoje grudi gde je, kroz kožu i kost, mogla da vidi otkucaje svoga srca. Tuklo je kao besno!

Kada je, nakon poslednjeg stiha, podigao čašu uperenu prema njoj i poželeo joj da živi, ona je to već uveliko bila:

„Mamu mu jebem! Izgleda da je teški kurvar i bitanga!“, grdila je u sebi i vagala, uzvraćajući mu zdravicu. „Pa, što ja moram uvek za bekriju da se zalepim?!“

Ali, bila je živa! I internista joj je rekao koliko je periferna cirkulacija važna za taj njen usporeni i tromi puls, a sada je svoju krv osećala u svakom damaru! U svakom njenom kapilaru je pulsirao život u svom najlepšem obliku – U potrebi za savršenim parom!

* * *

Stariji, dobrodržeći gospodin, veoma prijatnog i otvorenog lica, u savršeno opeglanom letnjem odelu, sedeo je za stolom sa jednim mladim parom i prepuštajući njih dvoje međusobnom razgovoru, netremice je gledao u nju. S’ vremena na vreme bi, sa već plašljivo ostarelim osmehom, bacao pogled i prema stolu gde su ova trojica pevali i nazdravljali. 

Video je sve njene pokrete praćene zavodljivim pogledima; Video je kako se nemirno premeštala sa noge na nogu, pokušavajući da se ugnezdi u stolici iz koje je isijavala toplota akumulirana iz njenog krila. Među svim, muzikom i pićem raspaljenim i uskomešanim telima što su se muvala između stolica i stolova, on je bio jedini svedok, svim ostalima potpuno neprimetne scene što se između nje i predmeta njene želje, odigrala:

Bariton je ustao, provukao se kroz gužvu, prišao i nagnuvši se prema njenim ustreptalim grudima, ponudio ju je cigaretom.

„Kako si znao da su mi te omiljene? Sekund ranije sam htela da dođem do tebe i da te zamolim za jednu!“
„Prosto sam znao!“, izgovorio joj je direktno u uho, paleći joj cigaretu što joj je lagano podrhtavala među prstima zbog prijatnog mirisa njegovog tela i koščate, privlačne šake omotane oko upaljača, koju je osećala ovijenu oko svoga vrata!

Kao i uvek, sve je uloge stavila na jednu boju! Uprkos svim jutarnjim mantrama, hazarderski se kockala! Znala je da se đubre neće javiti još dok mu je broj telefona diktirala, jer je na njeno pitanje koliko žena ima, odgovorio samo svojim razdraganim i šeretskim osmehom! Znala je da će sve izgubiti, ali nije se predomišljala!

* * *

Stariji gospodin je strpljivo čekao. Tek kada se kafana ispraznila i gazda doneo račun na sto za kojim je sedela, okupirajući ekipu prebrojavanjem novca, pozdravima i šalama, krenuo je prema vratima. Stigavši do nje, upitao je da li je slobodno sesti? Klimnula je, već potpuno opijena vinom, bukom i baritonom što joj je zvonio u bubnim opnama.

„Znate, ja sam sam. Živim u inostranstvu... Sve imam. I novac i udoban život... Samo mi fali neko kao vi, neko ko plače na tužne pesme! Hoćete da izađete napolje sa mnom? Da porazgovaramo, razmenimo telefone? Tako bih rado sa vama popio kafu!“, uzdahnuo je.

Bio je mio, odmeren i pristojan, gledajući u nju kao u Boga, iako je već i naočare vratila na nos.

„Izvinite, ali ne mogu. Videli ste da sam onome dala broj!“, tiho mu je i prekorno promrljala.
„Video sam. Ali, i ja sam iz ovoga sela. Znam njega i oca mu!“, odrično je odmahivao glavom, sažaljivo je gledajući kako gubi i poslednji dinar!
„Izvinite, još jednom...“, sricala je. „Ne mogu!“, zastenjala je.

„Kako god želite!“, polako je ustao, uputivši joj setan pogled, prošao kroz vrata i zatvorivši ih za sobom, otišao u noć.

Tada se još nadala da će izaći crveno. 



Photo by Alex.