02.10.2014.

"Blog terapija"





Ako želite da u svom životu, uprkos okolini u kojoj  silom prilika morate da živite i da se sa njom srodite, postignete izvesni duševni sklad i harmoniju sa samim sobom, neophodno je da uradite par stvari:


-  Govorite istinu, jer laž vas smotava u klupko iz koga nikada ne možete napolje. Uvek morate paziti šta ste slagali i voditi računa da sami sebe ne opovrgnete.

-  Nemojte da sudite. Ni sebi ni drugima.  Osuda i gnev su težak teret koji ne treba da nosite.

-  Uvek za druge, kao i za sebe, uradite ono što možete. Ni manje ni više. Kada ste u pitanju sami vi, to je vaš optimum. Kada činite za druge – sve manje od vaših mogućnosti je sebičluk, a sve više od toga je pravljenje budale od samoga sebe.

-  Nemojte da pričate bilo šta o sebi ljudima za koje znate da vas ne razumeju, da sve vaše izgovoreno propuštaju kroz prizme sumnje ili slabosti od kojih sami boluju. To je „Bacanje bisera pred svinje“, jer svačija duša je njegovo blago, koje sagovornici treba da uvažavaju.

Obzirom da smo svi društvena i socijalna bića gde je izgovorena reč sredstvo komunikacije bez koga se ne može, kod četvrte alineje imate problem. Kuda sa samim sobom? Kuda sa onim što u vama leži neizgovoreno, a shvatili ste da malo kome možete dušu i srce da „otvorite“? Dugo godina unazad to je bio i moj problem. Kuda sa svim onim doživljenim i preživljenim? Kome ispričati sve što sam živeći, naučila, saznala i iskusila?

Onda sam, zimus, otkrila blog. Što se mene tiče, jedan od najlepših poklona koje smo dobili od 21-og veka.

Čitanje mi je oduvek bio hobi, navika i pasija. Čitati je najlakši beg u neku drugu stvarnost, u dimenziju u kojoj možete biti sve što poželite. Mislim da nema tog zaljubljenika u pisanu reč, koji nije poželeo da i sam nešto napiše. Od ljubavnih ceduljica u osnovnoj školi, ponekog stiha o nesrećnoj ljubavi, spomenara koji su bili aktuelni u moje vreme ili dnevnika koji je skrivao naše najčuvanije tajne. Odrastate i shvatate da nema ništa od vaših maštanja o uzbudljivom potpisivanju svog prvenca u zdanju „Matice srpske“, da vas je žrvanj života samleo i namenio vam neki potpuno drugačiji put u kome je pisanje postalo samo dečija želja koja je neostvariva.

Niste ni Andrić, ni Kiš, ni Hemingvej. Ali je blog vaš deo tog nesagledivog spisateljskog kolača, u kome možete da uživate. Pišete sebe ili pišete druge – nevažno je. Važno je da oni koji navraćaju kod vas, češće ili ređe, razumeju vaše reči, prihvataju ih kao svoje i kroz njih imaju svoj mali, ali lagan beg od svakodnevice. Svaki vaš post,  (p)ostaje deo vas. Neizbrisiv trag u vremenu i ogromnom virtualnom svetu.

Tako činite ono najbolje što možete za sebe, ali i za druge. A vaši čitaoci vas, svojim dolascima,  nagone da pišete sve više i sve bolje.

Ne zaboravite još jednu važnu stvar!  Internet je postao mnogo popularnije mesto od bilo koje čitaonice ili biblioteke. Pisanjem bloga tako postajete neko ko pasioniranim ljubiteljima računara i savremene tehnike, približava nešto što im je, možda, bilo marginalno – čitanje tuđe pisane reči koja ih oplemenjuje i čini boljima no što jesu.


Postajete pisac! A to je ono što ste uvek želeli.


*Objavljeno 17.09.2014-e,  na sajtu: http://www.kreativnopisanje.org/blog-terapija/

photo credit: www.obukeikursevi.com