05.10.2014.

Demokratijo, srećan ti rodjendan!




Sve ja, bitne i važne, datume zaboravljam. Ne pamtim koji je bio dan toga juna kada sam se venčala? Nikako ne mogu da se setim koji je datum bio kada je moj muž rešio da sebi muke skrati i sam sebi presudi? Znam samo da je bila nedelja uveče. Što zaboravljam rodjendane prijatelja i bliskih ljudi, ni po jada?! Nego sam jednom i sopstveni zaboravila! Nazovem drugaricu da je obavestim o koncertu u studiju „M“, iduće subote,  a ona me pita: „Ti to proslavljaš rodjus?!“. Ja zatečena.
„Bože? Samu sebe sam zaboravila?“

Verovatno je u pitanju ono malo testosterona što mojim venama teče, darujući mi tako tu divnu mušku osobinu, zbog koje im se žene vazda dure! Jer ovi, pomenuti, svaku godinu braka iza sebe, izgleda, više oplakuju, nego slave! Naravno, na pamet im ne pada da taj datum memorišu a još manje da ga cvećem i ručkovima, beleže? Ko je lud da svoj rastanak od slobode proslavlja i na njega novce troši? Sve mi nešto izgleda da se brak na robiju sveo...

Zato danas postoje društvene mreže. One su tu da vas obaveste nedelju dana pre, kada je kome rodjus i tako vas spasu te bruke i sramote. Savršeno prikriju sve vaše, još mlade, u pelenama, Alchajmere. Ostale važne datume koje ste sa uma smeli, saznate iz objava koje hteli ili ne, vidite!

Podsete me jutros na taj dan. Pokrenu mi sećanja, nateraju točkiće da počnu da se vrte...

„Seti se šta si radila toga dana? Kako je to bilo i kako se desilo?“

Nikada ja pet para nisam davala na politiku! Cela ta stvar mene ne zanima i ne dotiče me se. Rodjena u blagoumnom komunizmu koji me time za ceo život obeležio. Komunizam u kome se običan čovek samo sobom i svojim mukama bavio! Tile je bio tu da brine za sve nas – da država bude ugledna i poštovana. Sa svima u miru, ni sa kim u ratu! On i njegova ekipa su pazili da radnici idu po Africi i Bliskom istoku i sa svojim gradjevinskim firmama, zaradjuju milione! Državi i svome džepu, podjednako! Virtuozno, naravno uz pomoć tih vremena koja su mu išla „na ruku“, balansirao izmedju istoka i zapada, severa i juga! Stalno se nešto radilo i gradilo, iz godine u godinu se bolje živelo i više novca imalo!

Za naš narod to je bio idealan, danas kažu, režim!

Bole te uvo ko je u Centralnom komitetu, šta pišu disidenti il’ intelektualna elita, koja jedina u toj strahovladi pati! Jer im je ovaj, potonji, zabranio da sve što je prošlo, pominju! Nema pričanja jama po Hercegovini pretvorenih u lokve iste, samo različito krštene, krvi... Ništa kraljeve slike po zidovima, jer on nas je napustio i prodao! Zaboravite sve što je bilo, jer sada ste samo Titoisti! Vaše ja da samoupravljate, a ne da politiku vodite.

Očito je stari bravar onu veliku istinu znao – mirno se i spokojno živi samo kada se ono oprošteno zaista zaboravi i za ledja baci! Morate sahraniti prošlost da bi vam budućnost vrata otvorila!


Od tada do danas mene politika ne zanima. Ne slušam ničije govore, niti intervjue po televiziji. Sve te ljude cenim samo po sopstvenoj intuiciji. Vidim ih jednom, odslušam par rečenica i znam ko su.

Slobu sam prvi put primetila kada je držao govor na Gazimestanu. U podstanarskoj sobi na Telepu, kroz majušni crno-beli ekran mog portabl televizora:

„Vidi ovoga, majke ti?!“ Lidija sedi pored mene, pijemo kafu. „Dakle, ovaj ludak će nam se svima mile mame, do krvi, najebati! Pogledaj samo taj pogled, tu gestikulaciju! Šta bre ovaj priča? Pa ovom narodu samo ta vrata ne smeš nikada otvoriti! Ne smeš ga na rat nahuškavati  jer ćemo se svi u krvi podaviti!“

Šta je posle bilo, znate i sami.

Dragiša Pavlović je jedan od retkih kojih se sećam. Delovao mi je razumno i normalno.  Njega sam zapamtila nikada ne saznavši gde je čovek i kako, završio? Sigurno je bio pošten, čim ga je mrak pojeo.

Sve vreme Slobine vlasti sam patila. Očajna zbog rata u kome ginu nevini, zavedeni ljudi. Medju njima mnogi moji rodjaci, prijatelji, poznanici...
„Godine mi prolaze, kada ću se skućiti i okućiti?“ Godine koji nisu ostavljale nikakvu nadu u bolju budućnost! Godine kada ste imali novca na džakove, koji nije dinara jednog vredeo? Ceo svet vas mrzi, pljuje i pod sankcijama, svakovrsnim, drži! A vi, ni krivi ni dužni?

U sred te borbe za opstanak, na jednom od polovnih televizora što su se po mom podstanarstvu smenjivali, skontam Zorana. Pita me moja majka:
„Zašto sine, ovaj televizor ceo dan radi? Pa na ovom ekranu se ništa ne vidi, samo se zvuk čuje!“
„Ćuti kevo i ne pitaj! On mi samo kao najjeftinija grejalica služi!“
Stari lampaši kojih se više niko ni ne seća – mali potrošači, al’ izvrsno greju. Pogotovo male prostore.

Znala sam ja da postoji opozicija. Slušam te likove šta govore, čitam intervjue... Podržavam „Otpor“-aše, javno na poslu se protiv Slobe izjašnjavam, na glas psujem i proklinjem! Ali nikome od tih opozicionara, ništa ja ne verujem.

„Ma, svi ste vi isti! Samo svoje dupe gledate i za golu vlast i položaj se borite! Jebe se vama za Srbiju i za njeno dobro! Bole vas za narod, imate vi svoje interese!“

Zoran me na prvu, zauvek kupio! Osetila sam da mu je istinski stalo do svih nas. Verovala sam mu svaku izgovorenu reč. Jer samo čovek koji vam kaže da morate sami za sebe nešto da uradite, ne čekajući da to neko drugi za vas učini, istinu vam govori! Ne prodaje vam maglu niti vas licemerno laže! Ne obećava nešto za šta zna da ne može da ispuni! Mogu svi analitičari srpske politike da pričaju šta hoće, može sveštenik na sahrani dvosmislene govore da drži – Zoran je svojom sopstvenom smrću dokazao i pokazao da je pošten i dobronameran bio. Zato je i pustio da ga ubiju, nije na sebe pazio. Svoj obraz je, neprodat, životom platio. Znao je da ovome narodu samo tako možeš svoju čast dokazati! Srbija uvek ubija svoju najbolju decu. Ako je ruke uprljao time što je sa djavolima tikve sadio – radio je to samo za dobro svih nas! Jer istim tim rukama je zajedno za ostalim akcijašima Djerdap gradio. Nema pravog i istinskog rodoljuba koji na radnoj akciji nije bar jednom bio.
Samo sam jednom imala čast da ga sretnem. Ruku mi je pružio. I svojim prijateljskim, čvrstim i toplim stiskom i osmehom kojim je taj čin propratio, sve moje o njemu, potvrdio.

Toga dana, 5-og oktobra, na televiziji „Politika“ se puštao film koji je te godine dobio „Oskara“, „Američka lepota“.
„Gadno se nešto sigurno kuva, čim mi ovakav delikates na tacni, premijerno, dobijamo!“
Film je sjajan, Spejsi je sebe prevazišao u njemu.
„Takva prilika se ne propušta, izeš revoluciju!“ Gledam ja film, a sve vreme u sebi mislim: „Bože pomozi i spasi! Samo da se ovo nekako reši! Samo da Zokija u premijerskoj fotelji vidim, pa da mogu ko čovek da odahnem, počnem da živim i da se radujem!“

Demokratija se na taj dan rodila. Lepa je bila to malo što je trajala. Napokon sam na kredit, od „Panonske banke“, novi televizor i veš mašinu kupila. Maštala kako će ovo postati divna zemlja u kojoj nikada više neće biti ni gladi, ni rata. Samo o lepoti i ljubavi se tih godina brinula...

Ponekad sam nešto njegovo pročitala ili poslušala.
„Nemam ja šta tu da bistrim i njegove govore analiziram. On brine o tome da idemo napred, a moje je samo mirno da spavam, o svom poslu i detetu da se staram!“

Sve posle njega su aveti prošlosti kojih se nikada nećemo rešiti. Mislim da nam više nema spasa, previše smo zaglibili. Previše zatrovani i zaprljani mržnjom i bez-smislom u kome živimo. A ko i sme posle svega što se sa Zokijem zbilo, da poštenje i iskrenost u prvi plan stavi?
Sve kukavica do kukavice.


Pa... Pokojna demokratijo, srećan ti rodjendan!

photo credit: www.sinemagija.com; www.mudremisli.com