Macani

12.42 h.

Neću dugo, majke mi!

Samo reč, dve o programerima...

Nikada o njima nešto posebno nisam mislila. Svet kao i svaki drugi.

Ako izuzmemo činjenice da sam još u srednjoj školi informatiku učila, u jednog programera bila smrtno zaljubljena (a i dan – današnji ga volim), nešto oko toga studirala i mozgala, i ceo radni vek se sa njima petljala, o njihovim glavama a pogotovo, srcima, pojma ti ja nemam?!

Niti ja, do danas, ikada o njima bilo šta dumam. Rade ljudi pos’o, k’o i svi drugi?!

Kao lekari, učitelji, pekari ili bankari... Svoj zanat u prstima i vijugama drže, zaradjujući obične novce... Sve k’o mi ostali!

Pijuckam kafu, malo pre. Kao i uvek, pepeljara levo, jer mi je ta strana slobodnija, a šolja desno od kompa u čiju sam se utrobu, opet kao zimus, ugnjezdila. Cunjam po netu...

Čitam blogove, obilazim prijatelje na Fejsu, ponešto im dobacim, ’rvem se sa sporim internetom:

„Jeb’o ga ko ga izmislio?!“, besno pepeo otresam.

I onda ih se setih!  Ajde rek’o da nakuckam nešto u njihovu čast!

Tolike godine se družimo, znamo, saradjujemo i krbamo, da je krajnje vreme da ih pomenem.

Sve njih koji su mi sumanute i nemoguće želje ispunjavali!

U ona sretna, slobodna  vremena pre ISO-a, kada si svoje ideje mogao realizovati i ostvariti, kada su nadredjeni podsticali kreativnost i svaku inovaciju, oni su sa mnom kosti lomili!!

Još ’90-ih ja hoću program u DOS-u, koji knjiži umesto mene! Crkla, pukla, al’ imati ga moram!

Naprave mi!

Hoću da se elektronski plaća?!

Ispune mi!

Hoću da sve penzije „na dugme“ idu?!

Stvore mi!

Hoću „šiti, piti i francuski govoriti“?!

Izmisle mi!

Ali, ja hoću i aplikaciju koja neku gomilu fajlova u sebe uvlači, pa nešto sabira, oduzima... Na kraju i poredi veličine koje dobija i razlike medju njima, na prava mesta smešta, pamti...

Pa ih sutra ponovo na svetlo dana, vadi?!

Ma nema problema! Ako treba, oheklaćemo je!

I kako posle svega, mogu da ih ne volim?! Kako u pričama da ih zaboravim?! Više su mi nego ljubavnici neki, činili! Mnoge mi velike probleme rešili!

Negde na trećem gutljaju smeše sa mlekom, sine mi!

Nema težeg posla od programerskog?!

Mislim tu naravno na prave macane, koji čitavu pizdariju u glavi, pravilno složenu, savršeno uklopljenu i jasno kao sliku, vide i osećaju! Oni što je od prvog krstića do kompletno vezenog stolnjaka, u tastaturi imaju.  Oni što priču od početka do samoga kraja, čitaju i znaju! Mene i moje reči, u prohteve pretvorene, razumeti, pa isprogramirati, sa bazom i korisnikom sve lepo uvezati i na server smestiti!

Svaka čast, skidam kapu!

Macani, da bi to bili, moraju puno toga znati! Jer se ovi kao ja, sa prohtevima i nemogućim željama, samo preko puta njih, za stolom gde se razgovara, neprekidno smenjuju!

Pravite softver za privatnu kliniku?!

Gomilu podataka o medicini morate, hteli ili ne, naučiti!

Fiskalna kasa u apoteci uvezana sa programom koji knjige vodi?!

Za lekove nikada, do tada, niste ni pet para davali.

Program koji opslužuje sednice Skupštine?!

Bole vas za politiku, ni na glasanje već godinama ne idete, ali sada ćete sve o kvorumima, broju poslanika, ko kada glasa i prebrojava, koje dugme stiska...

Sve ćete naučiti.

Krojački salon hoće nakindjuren sajt, koji prkosi svemu onome što ste učili o web dizajnu?! E, ako do sada niste suknju od haljine razlikovali, prilika je prava da i to savladate!

Starleta vas, primamljivo i neodoljivo privlačno plati da joj administrirate  sve profile na više svetskih jezika po društvenim  mrežama... Da ih sjajno, blistavo održavate i umesto nje, gramatički ispravne rečenice obožavaocima ostavljate?!

Ne znate ko je Šako?! Boga mi, sada ćete saznati!

Knjigovodja će vas iz gaća istresti, dok sve o bilansu ne budete nabiflali!  Jer samo tako dobar program za tu komplikovanu materiju, možete smisliti! Vazda rešenja za razne muke iznalaziti!

Treba za to pametnu glavu imati! 

Možda vama sve ovo izgleda kao pohvala ludosti, ali...

Bravo majstori!