21.06.2014.

Korzo



















"Samo plitkim ljudima treba po nekoliko godina da prebole neki osećaj. Čovek koji gospodari sobom, može isto tako brzo učiniti kraj svojoj patnji, kao što može pronaći neko novo uživanje. Ja se neću na milost i nemilost predati svojim čuvstvima. Ja se hoću njima služiti. Pomoći njih uživati i njima gospodariti."*

Oscar Wild


Kao da živim paralelni život na internetu. Ista ja, ova Snežana, samo malo drugačije spakovana!
Tu, preda mnom, na ovom ekranu, smenjuju se slike ljudi, njihovih osmeha, reči, postova, objava... Sve je, kao na šarolikoj pijaci negde na dalekom Tajlandu nabijeno žagorom, različitim jezicima, vrevom emocija koje bi mnogi od likova, možda, želeli da sakriju...

Definitivno, mene živom drži to što ću umreti radoznala!
Meni ti je ovaj internet, isto k’o nekada korzo na Bulevaru! (Na kome ja, doduše, nisam nikada bila, ali pričali mi drugi!)
Korzirala sam ja, naravno da jesam! Samo po nekim manje zapaženim mestima... Tako da potrebno iskustvo da vam ovu priču odgovorno pričam, imam!

Ima li lepšeg i zanimljivijeg prizora od ljudi?! Njihovih lica, pogleda, koraka, držanja...

Predveče se, a ne k’o danas u gluvo doba noći, namontirate! Odaberete haljinu, papuče na potpeticu koje uz nju, savršeno, idu! Ne šminkate se kao danas, jer mladost  je lepa i ne treba je karikirati! 
Definišete lokne, privlačno mirišete... Ni ruž vam ne treba?! Jer vam usne koje okružuju još, savršeno blistavo bele sekutiće, samo laganim zagrizom istih, krvavo-crvene postaju! Torbica, za cigarete i maramice, zbog koje se u filmsku divu pretvarate! Sve je na broju.

U sumrak se spustite.  Sa strane, oprezno kao da u hladnu vodu ugrejani od sunca, gazite, u tu reku od ljudi se ulijete. Oni vas nose, ne morate ni da hodate. Ta haljina na tufne, leprša oko vaših nogu... Zadiže se i spušta u ritmu tih talasa što vas ljuljaju. Nekada otkrije više, nekada manje!

Vrat koji raste iz njenog dekoltea je porculanski zategnut, sa savršeno oblikovanom rupicom u svojoj sredini. Ljubičaste oči o kojima to još ne znate... ( Pominju se u priči.)

A toliko ste, tragično mladi, da ništa o svojoj lepoti ne znate! Zabavljeni učenjem i hranjenjem te gladne radoznalosti, sobom se ne bavite:
„Ah, da mi je samo, da svet oko sebe naučim! I da ga tako naučenog, zavolim!“
Tako, neopterećeni bilo kakvom sujetom, po korzou šetate. Posmatrate ta divna lica koja se smenjuju, u osmehe im il’ suze virite? Gledate šta ih boli, a čemu se raduju?  Da li su iskreni, ili po malo i lažuckaju? Gde su hrabri, a gde, kukavički, zastaju?

A vi sa uživanjem, prijatno, šećkate...
Ponekada nešto u prolazu „dobacite“! Podelite poneki osmeh ili reč! Ili neku zavodljivu fotografiju...
Neke kao da već dugo poznajete. Znate im omiljene glumce ili muzičare. Razaznajete dobrodušne od nadrkanih, pseudo-frikova!
Prepoznajete poštene i mirišete potpuno neosnovanu i ničim izazvanu sujetu „blogerskih“ moćnika koji su zaboravili jednu jako dobru... Poslovicu?! Ne znam šta li je?

„Veliko je malo!“

*Sreća, pomenuti na moj blog ne navraćaju, pa se neće prepoznati.

Ponekom klimnete glavom, ponekoga u obraz poljubite! Sa nekima ste stegnuti, sa drugima božanski opušteni.
Kako god da je, na korzou ste!  I u njemu, istinski, uživajte!

*Oskarov citat na početku posta je uzrok i posledica ove priče.