04.04.2014.

Lov








04.04.2014 god.





Danima već na kafa-pauzi, koju poslednjih dana,  za razliku od inače, ne provodim sama, nego sa dve koleginice koje rade sa mnom, pojavljuje se jedan Muškarac.

Obraćam ja punu pažnju na njih.  Mnogo godina sam sama, pa su mi se ta preko potrebna čula za opažanje svega što pantalone nosi, do precizno lovačkih, izbrusila!

Jer Žena sam u poteri za Muškarcem! Bilo kakvim... Muškarcem svog života, svoga uma ili svoga krila. Svejedno je.


„Ako već nema nekoga da sve to popuni, daj spusti kriterijume! Bar jedan deo da se nađe i zadovolji!“

Svaki dan po malo ih obaram. Obezvređujem svoje zahteve, pristala bih na kompromise... Pokušala  da opraštam mane koje ceo dosadašnji život, ni najrođenijem ne previđam. Smanjujem rupe na rešetu kroz koje kandidate  naizmenično propuštam! Nadajući se da će se neko u njemu zadržati i tako neizrešetan, priliku nam za ljubav pružiti. Istovremeno, dok levom to sito držim, desnom po sebi rovarim, svoje mane krive za samoću, iskopavam, mrcvarim i na kantaru objektivnog, merim.
Svesna da samo pristajanjem na devalvaciju svega oko sebe pa i svojim sopstvenim, mogu para naći!

Ujutro ustajem sa obećanjem sebi, ravnim onom da nećete više od 600 ccal-a u toku dana pojesti:
„Od danas se menjam!  Žmurim, trepćem, smeškam se prijatno i blagonaklono, naivna se pravim! Samo ako se, napokon, u pravo žensko gledano muškim očima pretvorim, šanse postoje!“

Po savetu mog  davnašnjeg  ljubavnika, Corta Maltesea, haljine svaki dan oblačim:

„Muškarci ne vole žene u pantalonama! Samo to neće naglas da kažu!“

Ne može niko reći da se ne trudim?!

Navadio se ovaj, pa svaki dan, pre našeg kafa-vremena, zauzme busiju i čeka. Već zna i koju pijemo, pa nam naruči. Znači, po ulasku u kafić, ne možeš ga eskivirati!  Izmiče stolice, dobar dan želi...

U pitanju je pravi, izvorni primerak „Muškarca ’90-ih“, rase koja pre nije postojala i čak joj ni arheološki tragovi na ovim prostorima, nisu zabeleženi! Leđa Kristijana Golubovića, Arkanovo iskustvo (bar po priči), a vokabular i odmerenost Velje Ilića! Velika glava isturenog i naglašenog čela, koja, antropološki gledano, na intelekt ne liči? Šake  kanadskog drvoseče u kojima „Marlboro“ drži i lenjim pokretima ga prinosi velikim, uvek vlažnim usnama. Pod čelom, bledo plava, blago zakrvavljena, ispupčena dva oka.

Ne prestaje da priča. Sve on bitne face, od grada pa do Crne Gore, zna! Sudije, inspektore MUP-a, kafedžije, fudbalere, pandure, kurve, taksiste i konobare... 

Za sve vaše probleme potrebne veze ima!  Samo kafu popijete, on par telefona obavi ... Vaša muka oko bilo čega, kao zamahom čarobnog  štapića biva rešena!
A ceo život, pogotovo ženama kojima pomoć treba, čini! Sa onim despotskim stavom gde svojom moći, pravo na vaše telo, polaže. Čim mu se prema uvu budete nagnuli da mu svoju muku ispričate, šaka sa zlatnim prstenom na kolenu će vašem, mesto pronaći.  Ako kojim slučajem pomoć prihvatite, u obavezi ste da je pristajanjem na pozive za pijane, sa istorasnim drugarima, sedeljke, otplatite?!
Sedi na premaloj mu stolici sa rukama u ćiriličnom „F“, ne bi li vas u svoju, tobožnju, snagu ubedio.


Poslednja, na ovu pauzu stižem. Odmiče mi stolicu, kafom me nudi. Reših da mu danas naudim i opet, van sezone, lovostaj proglasim:

„A zašto samo meni, od svih prisutnih žena, persiraš i „vi“ mi govoriš?!“

Posle toliko dana, napokon je bez reči ostao.  

A ja? Opet, mnogo više od obećanih šesto, pojedoh!






photo credit: http://www.wallgiv.com/