Kuvarica

“Ti ne moraš ni da ideš na psihijatriju! Ti si bolnicu napravila u kući!”, jetko joj je i prezrivo dobacio.

Umotana u frotirski mantil, sa pižamom ispod, neumivena i krmeljava, pogledala ga je i pomislila:

- Kad bih samo mogla da se setim zašto sam ga zavolela? Kako se to moglo dogoditi? Čime me je naveo i zavarao?

Već dugo vremena unazad osećala je da nešto nije dobro. Da se sva obećanja i dogovori raspadaju, da je upala u potpuno pogrešnu rupu, da zec nije beo, da čajanka ne ide u dobrom pravcu... Sve što ih je nekada spajalo, sada je pravilo nepremostive kanjone među njima. Poslednjih meseci, vrlo često pred njim je izgovarala:

- Najbolje bi bilo da odem na psihijatriju! Da me zatvore, da nikoga više očima ne vidim! Nek’ mi daju da štrikam čarape...

Zato je svako jutro pomišljala da pozove drugaricu, doktoricu, koja je 'preko veze' može, časkom, smestiti na zatvoreno odeljenje. Znala je da samo tamo može pobeći, potpuno se osamiti i biti bezbedna. Samo tamo, zaključana i sklonjena od svega, mogla bi ozdraviti.

- A tamo vlada bolnička kuhinja! – Kliktali su delovi njenog zdravog, hranom još nezatrovanog, razuma.

Jer ova, kućna, svakodnevna, u kojoj je živela, gospodarila njome i kuvala, jeste bila uzrok svih njenih jada. Kuvarica u njoj je sve i upropastila!

                                                                                                     *  *  *

To hranjenje počelo je potpuno naivno, skoro neprimetno.

Sećala se da je u pitanju bila neka baklava sa jogurtom i orasima, koju je sklepala na brzinu, u trci između dva posla koja je radila. Rekla mu je da ona neće jesti, da suknje jedva kopča... Po običaju, prevrnuo je očima. Videla je taj njegov gest, ali već se svikla na činjenicu da ništa što ona govori njega više niti interesuje, niti zanima. Zato je ravnodušno ogrnula kaput i otišla na posao.

Te večeri, zavaljena u fotelji, sa štiklama izuvenim pored taburea na kome je odmarala noge, leškarila je ispred televizora. Došao je sa tanjirićem u rukama. Na njemu je bila velika kocka baklave, sa kriškom limuna na vrhu.

- Moraš je probati! Toliko si je dobro napravila, vrhunski! – A već je viljuškom sekao deo slatkiša i prinosio ga njenim ustima. Znala je da ne želi, ali poslušno je zinula. Htela je da mu ugodi. Hranio ju je dok nije sve pojela. Ona je u njegovom ritmu otvarala usta, žvakala i  gutala, ne skidajući oka sa televizora na kome se vrtela njena omiljena britanska serija.

Tada se još opirala. Oblačila bi, s' večeri, zavodljive spavaćice, čipkane čarape i papučice na štiklu, pokušavajući da se odbrani od tanjirića sa baklavom, ali nije vredelo. Terao bi je da obuče toplu kućnu haljinu, "da se ne prehladi" i umesto svoga tela, nudio joj utešni slatkiš. A uteha joj je bila više nego potrebna. Potrebnija od seksa.

                                                                                                     *  *  *

To leto bilo je toplo i bez kapi kiše. Zato su neobrane višnje, zaostale na samim vrhovima stabala, bile potpuno suve i prirodno dehidrirane. Došao je od drugara, iz voćnjaka, i doneo punu kanticu. Onako vitkom i lakonogom nije mu bio problem da se popne u vrh drveta i sve ih pobere. Pažljivo je svaku očistila, što je taj put mnogo teže išlo nego inače, jer su bez kapi soka, ušećerene koštice srasle sa mesom. Zadovoljno ih je gledala, razmišljajuću šta bi se od tog gurmanskog blaga moglo spraviti.

Jevrejska babka, danima pre pojave tih višanja motala joj se po glavi. Kombinacija savršeno šupljikavog kiselog testa, žutog od putera i žumanaca što možda nije bilo košer ali uklapalo se u njenu viziju kolača sa filom od gorke čokolade i što tamnijeg kakaoa, zvučala je primamljivo. I ako do tada nije bila sigurna kako će dobiti krem kojim treba premazati testo, ugledavši te očišćene višnje što su se šepurile u omiljenoj joj, beloj porculanskoj činiji nasleđenoj od bake, odjednom joj je sinulo kako i šta treba da uradi! Tačno je znala recept!

Zamesila ju je od kile brašna; Pekla sat i po u okruglom plehu; Vrelu je obilno posula šećerom u prahu;

Zato je sada, ta svojevremeno bezoblična i rascvetala pletenica od testa iscrtana mrljama od čokolade, nalikovala prelepom, mekom, okruglom jastučetu iz koga se pušio miris višanja i vanile. Bila je prezadovoljna!

- Ne smeš je seći pre nego se ohladi – dobacila mu je skidajući kecelju i odlazeći, jer ga je miris što se širio po celom stanu već domamio u kuhinju.

Babka je bila ogromna, a njih samo dvoje. Zato je predložila da jedan deo ponesu u posetu prijateljima. Odbio je.

- Nikada ništa lepše u životu nisam jeo! A može da nam traje danima, samo da je dobro pokrivena i na hladnom... Svakim danom je bolja!

I njoj se sviđala. Stoga mu se, već tromo i lako, prepuštala i predavala. Svake večeri servirao bi joj na tanjir dva parčeta. Noževe je on sam održavao i oštrio, pa su parčad uvek bila savršeno tanka. Kroz cediljku za čaj posuo bi ih prah šećerom, kako je to i ona činila i donosio ih, ili u krevet gde je ležala i čitala, ili na stolić pored fotelje gde je odmarala. Uvek je hranivši pravilnim, ritmičnim zalogajima.

Posle bavarskih knedli kuvanih u mleku, zasutih crnim kardamom semenkama i čeških buhtli punjenih orasima, odustala je od svega. Vreme provedeno kod kuće sastojalo se od vangli, miksera, sušenih voćaka, džemova, pekmeza, sokova, zaleđenih malina...

Sav čipkani donji veš, koji je godinama brižljivo birala, kupovala i čuvala za nekoga ko bi u njemu uživao, spakovala je u kineski vakum džak i gurnula pod krevet, zajedno sa  haljinama i suknjama koje su joj bile tesne. Samo je još kuhinjsku kecelju mogla da oko sebe opasa i zaveže. Samo joj je ona preostala.

                                                                                                     *  *  *

To jutro, nakon noći u kojoj se on spakovao i otišao, ustala je rano, opsesivno-kompulzivno oribala celo kupatilo, što se kasnije ispostavilo kao srećna okolnost... Jer, kada je sela da odmori i zapali cigaretu, osetila je nezadrživu mučninu. Sadržaj stomaka hteo je unazad.

Stigla je do kupatila, čak uspela da prostre čist peškirić ispred we-ce šolje na koji je klekla i onako oribanu je čvrsto zagrlila,  istovremeno izbacujući mlazeve tečnosti iz svog, minute kasnije, već oderanog ždrela...

Bio je prvi koga nije oplakala. Ispovraćala ga je.