22.04.2014.

Muze






*Ova divna muzika traje tačno toliko, koliko treba za čitanje "njene" priče.


Kažu mi neki prijatelji, za koje nisam ni slutila da su moji, moglo bi se reći, verni čitaoci, da...
„ Nije u redu!! Znaš li ti kada je bio 9-ti april, kada si zadnju priču objavila?! A mi nestrpljivo čekamo!?“
Vernima ih, u stvari, slobodno mogu nazvati. Dozvolite, ali ako, svojim jezikom doduše, neke moje, i meni samoj zaboravljene rečenice, citiraju, onda su definitivno pouzdani i vredni moga truda oko nalaženja inspiracije koju sam, naprasno, pre pomenutog broja dana, izgubila.

Gde nestade? Pojma nemam. 
Samo sam se jedno jutro, potpuno prazne, k’o od slame načinjene glave, probudila.
I čuka mi nešto, uprkos uredno u sat uzimanim beta-blokatorima, sporije no inače kuca? Vidim, nešto nije u redu.

Okrećem se oko sebe, u sopstvena nedra, voajerski, zavirujem...  Tražim je.
Nju, tu tanku, skoro nevidljivu nit koja me od činovnika do nekoga ko rečima barata i  njima šara, sigurno dovodi. Žičicu koja me je cele zime po mozgu bockala i na silna, bez daha i predaha, pisanija terala!

Čega sve tu nije bilo?!

Od cveća namenjenih operskim pevačicama, preko pijanki na moto skupovima, mojih slučajnih il’ namernih ljubavnika, do igranja šaha, fudbalskih navijača, Engleza i štrajka! Iz mene je samo kao bujica naviralo. Ruke na tastaturi, ma kako vešte i brze, nikako nisu mogle sve moje misli ispratiti, zabeležiti, sačuvati...

Potreba da celu sebe ispričam. Da svaki od 48 raznobojnih delova slagalice, u tačno njegovo predviđeno mesto na budućoj slici, precizno i nežno postavim. Da se sva samo u reči uguram! Da se monstruozno ogolim!

„O, to je tako dobro i lepo išlo!“

Tekle su reči o zabavištu, detinjstvu, Dunavcu, nasipima i krvavim kolenima... Plavim biciklima, mojim sestrama, Hristovim slikama, švalerskim mapama, viski marinadama, i samo u kecelje odevenim kuvaricama.

Čak je pomalo na muziku ličilo.

Onda je nenadano kako je došlo, otišlo i nestalo! Kao, u grubo ispucalu mamutsku kožu pretvoren pomenuti Dunavac, presušilo!

I u tu neuhvatljivu misao, za kojom tragam, se pretvorilo. Tu, što je jutrom u umivenim zenicama zagledam! Bečim se na svoj sopstveni lik primičući se ogledalu neprijatno blizu, ne bi li je u dubini oka spazila!

„Mamu joj jebem! Nema je?!“

Da se ne lažemo?! Niti sam ja neki pisac, niti su moje priče remek dela, al’ bez muze ne ide?!
Ispostavlja se da čak i mi, mali obični smrtnici, nekom ludošću koja nas je u tu napast dovela i višom silom u pisca pretvorila, bez inspiracije ne umemo i ne možemo!
Očito da, kada je to u pitanju, nikakve razlike izmedju mene i, na primer, Šekspira nema?!

Nesretnik kao i ja, u večitoj poteri za ljubavlju, poljupcima, dodirima...

I svim tim šašavim, za ovo vreme neprikladno romantičnim stvarima koje, jebi ga, pravo od srca i uma do pera vode, i tako sve naše ljubavi u lepe reči pretvaraju, rađajući drame il’ pripovetke. Bolje ili gore...

Jutros shvatim da sam svu svoju ljubav pogubila.
Pojma nemam ni kako, ni u kojim mračnim internet dubinama sam je zaturila... Čak sam i mrvice kolača koji zalutale  do nje vode, pojela. Sve u svemu, netragom je nestala!
A toliko mi fali da čak ni neku staru priču, napisanu još zimus, prepisati i u etar pustiti, ne mogu.

Priznam to sebi pred ogledalom, još perući zube:

„Kako jebeno, opet bez ljubavi živeti?! Kako bilo šta lepo napisati, kada čežnje, koja ume na patnju da liči, ni zrna nema?! Kamo strepnja od glasa koji ćeš možda iz slušalice začuti? Nestrpljivost da možda u mejl inboksu nekog traga ima? Zagledanje pešaka dok čekaš zeleno?
Kako se bez toga buditi? Kako disati? Kako bez tog plamena u sebi bilo šta toplo dati?“

Nikakav sam pisac, al’ sam strateg još gori?! Pokazalo se to bezbroj puta u mom životu.

Od totalno nediplomatskog „govori samo istinu pa ma kakva ona bila“ pristupa, koji mi se o glavu obio, do ove zimske, sa moje strane šloserski odigrane, nadmudrujuće partije šaha sa, u više navrata pomenutim, gospodinom koji mi je zimus malo dupe pomerio.
Šahista koji se nadmoćno sa mnom nadigravao, terajući me sve dublje u tu napast što se pisanjem zove! Znači, očajno sam to odigrala! Sve ključne figure pre vremena pogubila i celu polovinu table ranjivom ostavila! Bruka!

Uz kafu rezimiram svoje strateške sposobnosti, jer problem vraćanja ljubavi u život, u bilo kojoj njenoj formi, se mora rešiti! Sve te muze se moraju ponovo okupiti! Ali, od čega početi? Na kom mestu zakrpu našiti?

Ako je moje sedanje za tastaturu danas, posledica izpedikiranih tabana i vatreno - crveno nalakiranih noktiju na belim nožicama, onda je jedno sigurno – Od ljubavi prema samome sebi se opet mora krenuti.