14.08.2014.

Glad















Jedan od glavnih razloga zbog kojih pišem ovaj blog je taj, što sam ja, u stvari, usamljena.

Mnoge dogadjaje koje doživim, nemam sa kime da podelim. Nemam kome da ih ispričam. 




Onda skuvam kafu, zapalim cigaretu, sednem na balkon, laptop pred sebe... I sa vama se razgovaram. Vama se jadam, vama ispredam moje, nekada tužne a nekada nasmejane priče. Kako sam kada i koje volje?! Zavisi...


Ja sam vam od onih žena što vazda vole da pričaju.  Mogla bih vam ja satima raspredati na razne teme. Samo dva deci vode česmuše, da se s’ vremena na vreme navodnjavam... I ja sam vam ko Bog?! Usta ne zatvaram!!

I sve ti ja znam?! O slatku od šljiva, o skladu u braku, o štetnosti alkohola i nasušnoj nam potrebi za kafanom?! O rimskim bahanalijama, psihologiji „malog“ čoveka ili dugo čekanoj novoj renesansi, koja nas jedina iz ovog zla može spasiti! Znam zašto Oni varaju svoje žene, a znam i zašto baš sa tim i takvim, ljubavnicama?!  Pričam, a istovremeno slušam i gledam...

Satima mogu da predem divne priče o bivšim ljubavima i svemu što o njima pamtim... Miris njihovih kosa, način na koji su mi otvarali vrata od automobila.  Citiram ,doslovno, neke njihove, ne toliko lepe, koliko hrabre i odvažne, rečenice...

Možda je samo tren bio u mom životu, ali ja o njemu mogu bajku da satkam!

I ni jedan od njih ni ne sluti da ja o njemu priču pričam?!

Svi oni misle da sam ih ja zaboravila?! Svi ti divni i živopisni muški likovi!
Sve ljubavi sa djačkih ekskurzija, prvomajskih kampovanja... Svi slučajni ljubavnici sa putovanja, magičnih rok koncerata, pijanih žurki...

Svi Bokelji, Korčulani, Hercegovci, Beogradjani, Novosadjani, Sarajlije...

Jedan  momak iz Vukovara, ekskurzija u Rovinju. Sa plišanim, tamno zelenim očima. Darko iz Osijeka, na povratku iz Pešte! Uh, taj mi je zamalo srce slomio?!




Ako čujete da neko traži Šeherezadu, javite mi! To je posao u kome bih istinski uživala i predala mu se do poslednjeg atoma strasti! Imam priča za više od hiljadu i jedne noći... Neću stići ni da ih ispričam pre smrti.

Jer nikako da dodju na red od ovih drugih. Ovih što me u stopu prate. Ove što se dešavaju sada, danas, ovoga časa i trena... I kao takve, odmah i sada moraju biti ispričane. Jer ja nekome svoju muku izjadati moram!

Zato pišem ovaj današnji post. Moram  nešto da vas pitam. I da vam  ispričam.

Da li ste nekada videli gladnog čoveka?

Da li zaista znate kako izgleda glad? Ne ona glad o kojoj ste čitali u knjigama ili gledali na filmu! Ne ta!
Prava glad! Glad koja se vidi u očima. Glad koja naočigled vas, drhti u nečijem telu. Zjapi pred vama, potpuno otvorena?!

*Opet ja moram o čarobnom i bogatom srpskom jeziku! Prosto je gre’ota od Boga, na njemu ne pisati?! Kakva reč?!
 „Glad“
Reč koja sama sebe govori! Čim je izgovorite, to stanje praznine u utrobi možete sebi da predstavite! Ali pustite to „a“ malo duže... *

Znam da je pun svet gladnih. Uvek je bilo tako.

Sećam se da mi je majka pričala kako su oni gladovali, još kao deca, ’45-e.
Ceo dan sedeli mirno na slamarici, bez snage da se igraju,  čekajući da im se majka vrati sa njive, i donese im, nedirnuto parče „kukuruze“ koje je jutrom, za sebe, ponela.  

„Sine, ne daj vam Bože gladi! Ne znate vi kakva je to muka?!“, uvek nam je ponavljala! "Baksuz je i da je pominjete!"

Ja je za mojih 48, do danas, nisam videla! Upoznasmo se, malo pre...



Vraćam se kući, sa posla. Parkiram auto na ulici, tačno naspram ulaza u moje dvorište.

Ona stoji pred kapijom. Čeka me. Progovara glasom muškarca u čije telo se ugnjezdila. Mrmlja nepovezano...

„Hoćete novac od mene? Ne razumem vas, šta govorite!“ Oznojana sam i nervozna... Pretoplo je.

„Ne,ne“, izdahne.
„Samo sam hteo da vas zamolim da mi date nešto za jelo... Par dana nisam ništa okusio.“


Dugo je sedeo.

Ja ne smem da ga gledam. Muvam se po kući gore, dole... S vremena na vreme mu pridjem, iseckam mu zalogaje na sitnije. Jer on se jedva i viljuškom služi. Nož ne dodiruje.

„Molim vas, polako jedite!“  Bojim se da mu ne pozli. Zabrinuta sam.

Samo nikako ne smem u lice da ga pogledam?!

Sklanjam neke sudove. Telefoniram... Čujem ga kako jede. Kako halapljivo guta i svaki zalogaj mu je, dubokim, teškim uzdahom, na dole poguran.

Sujeverno, u sebi dozivam:
„Oh, Bože, molim ti se! Samo da je ne vidim? Možda ću je takvu, slušanu  a ne vidjenu, moći zaboravit’?!“

Plašim se da ću, ako samo krajičkom oka uhvatim njegov pogled, na mestu pasti mrtva! Da će se zemlja, sama, poda mnom, otvoriti i pojesti me!

Izmedju dva uzdaha, protiskuje kroz grlo neke hvale... Boga pominje.  Svaka njegova zahvalna me, kao žeravica peče. Teret mi je.

„Molim vas, nemojte ništa da govorite. Samo polako jedite...“

Grlo mi je potpuno suvo. A oči krcate peskom. Bez ijedne suze.

Nisam plakala ni kada je otišao. Ne plačem ni sada.  Moje rodjene suze su mi postale malo... Neznatne su i bezvredne pred mnogo većom mukom, od ijedne moje. Od ijedne naše...


Glad se ni sa čim ne može ožaliti. Ona vas uvek zatekne nespremne. Sve iz vas uzme, potpuno vas slomi! Samo vam po koju reč ostavi...





photo credit: http://bs.wikipedia.org/; www.villa-magdalena.net;"Food", Paul Sawers