15.05.2014.

Dva "Č"















Da li sam ja previše matora? Ili potrošena i umorna? Iscrpljena od traganja? Uplašena i nepoverljiva?
I samo mi se, takvoj, pričinjava da je ljubav, ta najvažnija stvar u mom željenju, danas potpuno devalvirana?!
Da niko za nju više, niti mari, niti se njome bavi?!
Ne čitam novine još od "Politikinog zabavnika", osim horoskopa u "Dnevnik"-u, koji mi uvek nešto povoljno, a na vetar ljubavi mirišljavo, obeća! Za razliku od onoga što baje za "Alo" i večito neke crne i zle slutnje, vezane za vodolije sa podznakom škorpije, objavljuje i pod nos mi gura!
Domaće kanale na televizoru (kojih u kući, kao svaki pravi pratilac savremenog načina života, više nego ukućana imam?!), ne gledam još od  pojave lika slobe i ružičastog te-ve programa!
Jednom rečju, sramotno i neodgovorno, godinama neinformisana o bilo kakvim dešavanjima u mome bliskom okruženju!
Ali, od kako se u novembru lanjske godine, posle dugo vremena življenja u isključivo realnom svetu, omedjenom sudoperom, kancelarijom, učionicom, filmovima, knjigama i ponekim zdravim i dobrim razgovorom, vratih na internet, počeh da saznajem šta se sve desilo sa mojim sunarodnicima, njihovim glavama i srcima, u medjuvremenu, dok mene nije bilo.
Rastrčah se ja po belosvetskim sajtovima, društvenim mrežama, blogovima, postovima, statusima i komentarima, ne bi' li dokučila šta ima novo?!
Šta je ono esencijalno važno za nas i naš opstanak?! Šta je to što ljude oko mene, preokupira ili zabrinjava? U šta sumnjaju i čemu se nadaju?

Politiku bih obišla, ona je, po običaju večita i neiscrpna tema! Gde god krenem, na neku od onih, bez-ličnjaka, bez-kičmenjaka, bez-obraza, spodobu naletim?!
"Aman, dokle ćete?!"
Ja se i devojčila, udavala, dete radjala i podizala, kuću pravila, muža sahranjivala, spomenik nadgrobni nam vajala, a oni se jedni-isti neprekidno po medijima i ekranima, vrzmaju?!

"Da ste svi Oskare podobijali, ne bi tako dugo glumili i pozorište pravili?!"
O njima ništa reći ne moram...

Svi pišu o tehnološkom napretku pametnih telefona (mi ih pravili, a oni od nas pametniji?!), o receptima za borbu protiv stresa, o čudotvornim anti-kancer biljkama, teorijama zavere, plastičnim sisama, modnim trendovima, receptima za savršeni sufle ili "kako se uspešno "skinuti" sa društvenih mreža"...  Bar mi, navučeni!
Zaista ne znam kako su naše babe decu dojile, a nisu bile članice Fejsbuk grupa koje se tom problematikom temeljno i iscrpno, bave?! Čak sam se i ja u jednu takvu učlanila, ne bih li svoja znanja stečena samo instiktima, obnovila i gradivo utvrdila!!
"Ko zna šta ovaj novi vek može doneti? Možda mi nove tehnike (stojeći, ležeći, za tastaturom sedeći), ustrebaju?"
Mogu vam reći, svašta sam tamo vid'la i čula! A i dobro sam se zabavila!
Taman negde posle dojenja, krenem po blogovima! Mnogo sjajnih tekstova, lepih reči, dobrih konteksta!
O umetnosti u svim njenim oblicima, maštanjima, putovanjima, kreativnim radionicama, manufakturama, savremenom web poslovanju, self-marketingu, fudbalu il' sportskim komentatorima...
Kuvanju uspešnih ručkova, čakrama koje upravljaju našim životima, gradskim autobusima, urnama koje sele iz groba u grob, androidnim, modernim sveštenicima...

Al' za ljubav malo ko mari?! Nešto malo ljubavnih priča, lirike, stihova... Neupadljivih u moru svih sporednih stvari!
Niko njenim ozdravljenjem i vraćanjem na pijedestal nasušnih nam potreba, neće da se bavi?!
A ne znam da li bi' i ja danas ovu temu (opet) načela, da se ne sretoh juče sa dva "Č", koja me nateraše da o, brzom i sigurnom zataškavanju ljubavnih nam jada, mislim!

Pre petnaestak godina, kada sam ja internetom počela da plovim, svi tragaoci za ljubavlju u tim vodama, morali su jednu stvar da znaju: Pisanju pisama naučeni i izvešteni, morali su biti!!
Da li onih koji su početak te specifične ljubavi u kojima se o vremenu, stavovima i hobijima razgovarate, ili onih, odmaklih od naivnog i bezazlenog,  u kojima svoje misli o nekome sa druge strane ekrana, na "papir" stavljate? Svejedno je sasvim! Morali ste sebe, kroz pismo, koje se sada samo drugačije, mejlom zove,  da predstavljate!
Da sklapate rečenice koje, onog drugog, u vašu iskrenost, dobru nameru i časnu želju za dodirom koji bi sledio, treba da ubede!

*Prenerazim se neki dan! Dolazim kući sa posla, kad ono?! Imam šta da vidim!! Bela koverta, na kojoj je plavim rukopisom napisano moje ime i adresa?!

"Bože, ko meni može u današnje vreme pismo da piše?!"

Ne brinite, ljubavno nije! Samo me Udruženje penzionera, kao simpatizera, obaveštava o prodaji milanovačkih šerpi, na rate!*
Niko više neće pisma, a kamo li ljubavna, da piše?! Ni elektronska, ni papirna.
Izmisliše ovi, majku li im pomenem a miljenici su mi, taj nesretni "Č"at, od koga mi se stomak okreće! Na kome se vi, kao bajagi, upoznajete?!
Po tri, četiri mrve od reči mi, kao gladnom keru, bacite! Nekim frazama se razbacite! Uvek me jedno isto pitate? Ili mi sličice osmeha na jednosložne reči, lepite?!

"Ajde ti, brajo moj, meni jedan mejl skockaj, pa mi ga pošalji! Da ja vidim koji si?! A i lakše ti je nego čatovati, jer sve leksikone i pomagala koja su na raspolaganju, možeš koristiti! Pa da vidim koliko si zaista voljan do moje kože stići!"

Da li ti je zaista toliko stalo, da ćeš zbog mene, bar pokušati, sebe ispisati? Lepšim i boljim no što jesi, načiniti? Ili te borba za ljubav, taman koliko i mesto velikog slova u rečenici, zanima?! Da li si muško staroga kova, koje ne bira sredstva kojim će do srca ili krila moga, stići?! Da li si neustrašiv pa ćeš, ako treba, na trepuškama dubiti, ne bi li svoje udvaranje do savršenog, marketinški uspelog, kraja doveo? I plena se, željno, dočepao?!

Taj čat me sekira i mesecima me već do ludila dovodi, ali da ne bi onog macana od sinoć, "Č"e Gevare, ni od ove priče ne bi ništa  bilo?! Nego sinoć, nostalgijom izazvana, "podelih" njegov zavodljivi i muževni lik, ispod koga osvanuše komentari nekih lepih žena, koje do starih vrednosti i pravih muškaraca, očito drže! Pomenuše tu nestalu, suprotnog nam pola, vrstu - Lovca sa stavom, koji tačno zna šta i koga hoće, odlučnog da u svome naumu istraje i da bespoštednom borbom do realizacije svoje ideje ili žene koja mu je za oko zapela, dodje:

"Mora biti moja, pa makar me ne bilo! Za nju ću ginuti, a ne pisma, pišljiva, pisati?! Nebo ću joj, ako treba, otvoriti?! Muško sam, a to ću i dokazati!"

Ako smo mi žene uspele sebe u kalupe novog veka staviti, a u duši manire naših baka, koje nisu birale nego izabrane bivale, sačuvati, kako vama to pošlo za rukom nije? A dedovi su vam Solunci bili i u blatnjavim šinjelima, po rovovima, pisma seoskim devojkama, mastilom razlivenim od kiše, pisali! Gladni, izmrcvareni, u krvi do vrata o ljubavi mislili?!
Nego ste od svega, pod izgovorom prezaposlenosti i obaveza, ruke oprali, i čitavu bitku za spas ljubavi, nama, slabijem polu, prepustili?
I mene, spotaknutu na davno poznata mi dva ista slova, na kuknjavu i naricanje, naterali?



photo credit: http://www.arts-wallpapers.com/