22.05.2014.

Nakon štrajka...

















Malo o  post-štrajkačkoj osveti  menadžmenta, koju smo pominjali...

Naime, naš kolega Srđan K., bez koga čitava priča sa štrajkom ne bi ni dinara, bojim se, donela, namerio se i spakovao na put u Beograd na te famozne pregovore sa Vladom (Ne Georgijevim, nego onom što je na vlasti ).

Bi to prvi dan nakon "zamrzavanja" štrajka!

Međutim...
Rečeno mu je od strane rukovodilaca Pravnog sektora, da ne može da dobije ni putni nalog, ni službeni auto, niti dnevnicu!


I ne samo to, nego ne može da ode na taj sastanak ako ne uzme slobodan dan!
Znači, ili ne-plaćeno odsustvo, ili dan od GO!

( Što je nemoguće tehnički izvesti, jer se zahtev za korišćenje tih dana mora podneti, ne znam koliko dana ranije. ( Da l’ po famoznom ISO-u, ili Draganinoj volji!? Ne zna se čija je starija!))

Jer pregovori o sudbini, cirka, 3500 ljudi su njegova privatna stvar! Kako god, nema načina da ode!

Eto nama sranja! No, neko se doseti da o svemu tome priupita našeg Direktora, koga mnogi od mojih kolega ne vole, ne poštuju ili o njemu loše misle.
Ja ga, lično, gotivim, što znaju svi moji "čitaoci" ili bivši članovi Fejs grupe "I love PIO". I tamo sam ga po dobru pominjala. Prvenstveno zato što poštujem ljude koji gule u ovom Fondu više godina od mene!

Pa još dosta toga o svemu tome i znaju! A i sa čovekom sam telefonom kontaktirala i saradjivala još 1986. godine! Stari mi je kolega i saradnik, čak smo i kafu, čini mi se, nekada zajedno popili...

Da ne pominjem da mu PIO znači isto koliko i meni! A znate koliko ga ja volim!

Oni koji me poznaju, znaju da nisam ni poltron, ni šlihtara... Ne prodajem se lako! Tj. nikako!

Nikome do sada za rukom nije pošlo da ponudi dovoljno ni-čega, bilo-čega, za šta se moj obraz može menjati!
Na opšte negodovanje mnogih mojih kolega, dali su mi i veći koeficijent za obračun zarade, nego što mi po stručnoj spremi, pripada! Lepo sam se ja u toj solidnoj lovici jedno par godina baškarila!

Ne vredi! Opet mi nisu pogana usta zatvorili! Ne mo’š mene u red uvesti! No, nije to baš bajka, kao što izgleda!
Vrlo brzo nakon početka mog leškarenja u toj, bezdiplomezasluženoj, plati, pismo meni Dragana iz Beograda piše!

„Da vas pismeno obavestim da u roku od 3 godine, od danas, školu od 180 bodova, morate završiti, inače ćemo vam te prinadležnosti, ukinuti!“

Kuku! Ko će sada, pod stare dane, u školu ići?!

"Vidi, Dragana! Fala ti gde čula i ne čula, što si me u tu mladalačku avanturu, ugurala! Studiranje me je spasilo, kada sam se već sa dušom, umornom i iscrpljenom, rastajala! U život pun smeha i dinamike uterala! Ponovo sam dete, što formule ispod rukava ispisuje i razmazane, bez naočara iščitava, postala!"

„Bože, bruke! Zamisli da me u’vate?!“
Ali ne lezi vraže, (Znate već da sam malerozna!), opet  sam ja u problemu?! Upišem ne-privatni fakultet! Prvu godinu plaćam pa u školu idem vikendom!

Ali, druge godine... Dođem ja da se upišem, kada imam šta da vidim! Ja prva na rang listi za upis na budžet!

„E, da mi je majka živa, sigurno bi se mnome ponosila!“, gordo ja mislim!

Ali, jebi ga... Kome država školu plaća, na predavanja redovno, i sve vežbe, mora dolaziti!

Uh, šta ću sada?!

Mimo svih pravila naše službe, koja su godinama Žitija postala, preskočim sve instance i stepenike i pravo kod Direktora, pomenutog, odem! Objasnim mu šta je na stvari! Ili na predavanja, ili 150 ’iljadarki da, opet, rodim! On do škole i učenja, a očito i dobrih ocena, drži.

Kaže da se u školu mora i sme ići, ali se sati, što ih izostanem, moraju odraditi! Ja presretna!

Ih, koliko haljina i cipela se za te odrađene sate, može u onih 150, uštedeti! Pomenute instance koje sam preskočila, su toliko bile oduševljene njegovom odlukom, da su mi rešenje o istoj, kucali i smišljali mesec i po dana!

Samo sam zahtev za donošenje istog, jedno tri puta pisala, dopunjavala, popravljala, dopravljala...
Naravno, za to vreme ja ne mogu u školu! Valjda znate da rešenje stupa na snagu danom donošenja!

Moram ovde da dodam, da je vlast koja vlada poslednjih desetak godina, kod Srba iznedrila jednu novu, do sada nezabeleženu, vrstu ingenioznosti:

Naime, navežbani su, za razliku od komunjara koji su nas (tj. vas, ja sam bila malo dete), otvoreno i bez rukavica jahali i maltretirali, jednoj novoj represivnoj tehnici - Niko vam otvoreno ne jebe kevu, nego vas sve, pozivajući se na pomenuta Žitija ili običajno pravo, na sitno podjebava i opstruira!

Gde god krenete, na zid neki udarite! A uopšte ga pre toga nigde, ni cigle, ne vidite!

Da ne pominjem, da vam se sve to sa osmehom i lepom rečju, servira!

I treću sam godinu, ovaj put sa papirom na vreme dobijenim, ponovo njegovom voljom, pohađala!
Nadam se da ću je ovih meseci, uspešno kraju privesti! Svoje sam obaveze, sate i više nego treba, odrađivala! Ispite uredno, u prvom roku, polagala! Kada mi neko dobro čini, što mu ne bih dobrim vratila?! I blagonaklonu  volju poštovala.
Jer, Direktor me sretne na hodniku, pa me za školu pita?! Gde da mu od sramote u oči pogledam, ako dobre vesti o tom’ nemam?!

U međuvremenu, dodje i ova Državna revizija, što nas je u sve ovo sranje sa štrajkom i smanjenjem plata, uvalila! Revizor cunja po dosijeima radnika i vidi da mala ima više para nego joj, po diplomi koja je jedino merilo znanja u Fondu,  pripada!

„E, neće moći tako država da se pljačka! Dede ovo da se smanji, i na neku normalnu cifru vrati!“

Sve nešto mislim, kako su se one, onom prilikom preskočene stepenice i instance, tome baš obradovale!

Ja sam ravnodušna prema svemu...

„Jebi ga Sneki, dosta si uživala! Red je da malo opet u govnima  plivaš!“

Tek kada ovu nesrećnu poplavu i sve one jadne ljude vidim, shvatim koliko sam i sa trideset hiljada, neviđeno srećna! Imam svoj krov nad glavom! Eno ga još stoji! E, sada nemam više ni veću platu nego mi pripada!
Tek sada mogu, slobodno i nepotkupljeno da pišem šta god ja hoću!  Što bi rekli, da lajem!

Do pravde, istine, a pogotovo stručnosti, rada i znanja, jako držim! Ne bih vam ja, ni mrtva pohvalila nekoga ko to ne zaslužuje!

Bude mi žao zbog mog Direktora, kada čujem pojedine kolege u kom ga kontekstu i kojim rečima pominju! Prosto, žao mi... Ne volim neobjektivnost i neistinu. Jer on je jedan dobar lik!

Jeste namazan svim farbama, diplomatski potkovan...  Ma, čim je u politici, ko će ga znati?!

Čim sa njima tikve sadi, već je sumnjiv. Ali je vrlo stručan. O Fondu zna sve!

I gde svaki đavo spava! Jako dobro o svemu informisan, ni muva mu ne može proleteti!

Sve on zna o svima nama...

I to ne na način njegovih predhodnika, koji su informacije o zaposlenima prikupljali iz tračeva i kuloarskih opservacija!Ne!

On samo posmatra ljude, pogleda ih u oči, posluša šta imaju da kažu, i to je to! Odma' mu jasno sa kime posla ima!
O svojim bliskim saradnicima, sigurno zna više nego svi mi zajedno! I sigurno su mu jasne sve njihove mane, ili vrline kod retkih koji ih imaju! Glavu dam da ih potpuno jasno i bistro, savršeno tačno, vidi!

Situacija koja sledi će kod vas izazvati pomisao da je samo osetio pravi trenutak i kako u njemu treba da se postavi...  Čak i da je tako, ni to nije loše jer govori o njegovoj snalažljivosti!

Treba i za to pameti imati! Nekako ovako je, nemam proverene informacije, ali slutim, bilo:

Srđan je došao kod njega u kancelariju, gde mu je Direktor saopštio da će ne samo putni nalog i službeni auto, nego čak i pripadajuću dnevnicu, za taj poduhvat dobiti! Koliko ga ja poznajem, mislim da je tom prilikom i šakom po stolu, odsečno, udario!

Kažu da se u ovom vremenu demokratije, direktori kao Bogovi ponašaju! Znam mnoge koji se tog paganskog verovanja, slepo drže! A sve u skladu sa Pravilnicima i Žitijama Fonda PIO, u kojima se čovečnost ne pominje!
I kako onda da ne gotivim ovog našeg, koji za razliku od mnogih, osećaj za pravičnost i pravdu, svim tim pisanim dokumentima, svojom voljom, obesno i bahato, dodaje!


Ja skidam kapu! A vi kako hoćete?!


photo credit: http://sszssh.hr/