Sportisti

23.03.2014

Znam, trebalo je o bombardovanju!

Već danima se to pominje, pa i ja sedoh večeras sa tom namerom u prstima: Nešto prikladno tome, nakuckati! Ali... Nije pisanje rozen torta, pa da ga možeš naručiti?!

„ Ili ću, radije, Sahericu?! Drage su mi obe!“

Mogla bi ja hiljade reči na tu tešku i crnu, temu... Al’ ne danas! Nego kada mi naiđe! Džaba već minutima pokušavam da u misli dozovem neku scenu iz tih gadnih dana. Ne ide!! Pokušavam da se setim lica ljudi koji su tada, baš tih mučnih dana, ogoljeni od svih maski bivali i jadno se, na vratima skloništa, u prave sebe pretvarali?! Sebični, alavi, samoživi...

Ili penzionera, starih i umornih, koji se u redu za mleko u neprijatelje sopstvenih unuka i krvonaslednika, pretvaraše?!

Ne mogu o tome da mislim!! Kada negde, u vrhu jagodice mog malog prsta, koji je nepravedno zapostavljen na ovoj tastaturi, mekoj i podatnoj za više oktava, a sa manje prstiju svirati,  sada treperi misao o sasvim drugoj, a zanimljivoj stvari!

Zašto su muškarci sportisti, ženama jebozovni?!

Lično sam se ceo život ložila na intelektualce. Sport nikada nisam nešto marila, tako da sam neupućena! Gledala noću, „mala devojčica sa ocem“, crno-bele prenose, crno-belih, češće crno-crnih  bokserskih mečeva i navijala za „Hajduk“. A i to samo zbog  Šurjaka i njegove crne, duže kose! Fudbal tek ne marim!!

Tada još previše zelena da bih o seksipilu razmišljala!!

Uprkos intelektualcima koji su „Route 66“, negde na sporednim putevima mog života, milovala neke aktivne ili rekreativne, sportiste... Ali, nikada se tim pitanjem nisam bavila?!

Slabo i vrlo retko čitam ženske časopise, pa sam možda, za eventualno istraživanje na tu temu, ostala uskraćena?! Kako god?! Kopka ono mene već danima...

Nije samo zato što su tvrdi?! Kada ih rukom po leđima, ispod lopatice pa prema kuku, jagodicama pritisnete i kroz košulju mu svaki damar osetite, pa svom svom sopstvenom čulu dodira ne možete da verujete?! Živo meso?! Tvrdo kao kamen! Sve pod vašim, „kaopijemokafu“ neobaveznim milovanjem, hoće da pukne i uz prasak testosterona, eksplodira po celom kafiću!

Ili je miris znoja iz muških svlačionica, ono što ih magičnim čini?! Slankasti, u početku vrlo neprijatan zadah... Težak, pa vam se za jezik lepi. Ali zavarani pogledom na uskomešane, mokre majice-gola koža, žive, muškog lika skulpture, zaboravljate da dišete...

Sada vam taj, do malopre smrad, miris parenja postaje!! Što ga više udišete, sve ste toplije i umiljatije. Miris zgužvane posteljine...

Ili su hrabri muškarci, zaista, kao ledenim dobom, zauvek uništeni i izumrli?! Pa sve svoje estrogenske žudnje, na surogat muškarca-ratnika, sportistu, treba usmeriti?! Da li je intelekt, internet, visoko školstvo i sve savremene mačo – tehnologije, dezertirao sve viteze, konjanike il’ poručnike iz srca i želuca naših muškaraca i u isprogramirane ih pretvorio?

Učipovane robote bez ijednog životinjskog nagona u sebi?! Bez ijednog primitivnog instinkta da ženu koja ga privlači, mimo premišljanja i kalkulacije, samo zgrabi i u svoje sedlo nabaci?!

Još samo sportisti, za loptom ženskog roda i imena, do zadnjeg bolnog  grča, trče! Do zadnje kapljice znoja, ne bi li je stigli...

Kako onda scenu monologa muškarca, koji o skijanju priča, iskulirati i o njoj ne premišljati? Taj, slutim nalik ratničkom, sjaj u oku koji dužice, kakve god da su, u adrenalinsko - crno boji! Modre, izubijane cevanice, guza od upale mišića tvrđa no ikad, od bljeska snega ispečene usne i  jagodice... Skokovi, kočenja, žičare, opasni rovovi!

Nijedna od reči sa pohotnim veze nema, a sve su same, strasni dodiri! Besomučna milovanja i razuzdana umiranja!

Da li se pod stare dane počet’ sportom baviti?

photo credit: Bojan Bem, Tereni