14.03.2014.

Majka i Kurva





















03.01.2014 god. u 13.45



8.

Vrzma se Ona po kući, sva je pogubljena. Počne nešto da radi na kompu, nešto od čega će sutra ‘leba kupiti ali ne ide joj.
Nervozno zabaci gavran kosu  ili ako je baš jako ljutita, ode u kupatilo, uzme onu pijačnu, ružnu gumicu, besno i nemarno zaveže rep, da joj ta kosa više ne smeta! Malo li je već stvari koje je jedu, koje joj ne daju da sedi sa mirom, da napravi dnevni plan rada i navežba da ga se pridržava, nego još i ta kosa koju bi sutra najrađe odsekla, ali...
Ne može to, nikako! Ne sme!
Jer ta kosa je ono što joj daje snagu kada klone, pomaže joj da ostane dostojanstvena u svome bolu, koji urla u njoj, svaki put kada On zatvori vrata od njenog stana ali sa one druge strane, iz hodnika i ostavi je ponovo samu, ponovo bez osmeha koji vam vraća izgovorenu reč tog prelepog lika, do malopređašnjeg, pre vrata sagovornika, na čiji samo pogled zadrhtite od neke groznice koja počinje u donjem delu stomaka, golicljiva bol nalik mrdanju i šutiranju vašeg malog čeda, koje se vrpolji u svojoj mami i u njenoj toploj, morem napunjenoj, utrobi!

Sećate se toga?! Sećate se kada ste prvi put osetili svoj Život u vama?

Naravno da znate, da poznajete tu vrstu škakljanja koje ne liči ni na jedno drugo i samo ga neke ljubavi mogu imitirati!
Kada vas Život prvi put cimne nogicom, kojom pliva po moru, praćaka se... Uživa prvo na stomačiću, pa se prebaci na leđa, tako praveći talase u vašoj materici, koja je za te dve stvari samo i namenjena : Život i Ljubav!

Ti talasi se ciklično razlažu i kada se susretnu sa vašim mesom, tako vam kroz pore ubace  impuls sličan onom dečijem: Liznete, hrabro, metalne listiće koji su nekada davno stajali uspravno,  levo i desno, na baterijama, onim širokim  koje zamenjuju struju, osvetljavaju nam put ili čine neke druge udobnosti,  i pravo do mozga, pošalju taj divni, praiskonski, večiti i privilegovan osećaj prijatnog i toplog  golicanja niskonaponske struje, sa kojom se smete malo poigrati i dopustiti sebi da sa njom, jezikom, pričate. Golica vas, neobično vam, smeškate se... 

Pritiskate dlan na donji deo trbuha odakle ta bezazlenost i počinje, ne bi li nekako i kroz njega dobili tu prvu priču od vašeg čeda, njegov prvi glas o njemu samom, pokušaj da vam se predstavi, da objasni ko je, šta će hteti i želeti, čime će vas radovati a čime džigerice jednom jesti i tako date sebi za pravo da ponosno pomislite o sebi kao o Majci a ne devojci, devojčici, udavači, ženi, tinejdžerki, zavodnici i koketi koja ste do juče bili, taman do momenta do kada ste mogli da nosite devojački “Levi’s”!

Kada više ne možete da ga zakopčate, znate da je sa  tim devojačkim danima, definitivno završeno, da nikada više nećete biti iste, da će koža, kosa, kukovi, grudi, nokti... Sve će se promeniti, ostaviće neizbrisive tragove na vama, gde su strije i karijes koji ubija u tom hormonskom rasporedu, najmanji problem! Tragovi na duši su ti koji se ne daju prenebreći, oni nas stalno podsećaju da više nismo mlade, da ludovanja po diskotekama, momaka na svaki prst po tri, treptanja, foliranja i umiljavanja svemu što pantalone nosi, više nema...

Da je sve to prošlo i vratiti se ne može i ne sme! Jer sada smo Majke!

Biti Majka nije šala, kao što to misle mnogi ovi naši nesretnici kojima je vojska najveća impresija u životu, jer su tamo doživeli divne i uzbudljive stvari, pa mogu satima da vam o tome pričaju i ponavljaju sve to svaki put kada vas vide:

Te pucali su iz “M48”, te imali marš od 50 kilometara sa sve šinjelima, zimskom uniformom, svako natovaren ravnomerno i nasamaren gomilom opreme potrebne za rat i vojevanje...
Pa karaula na granici sa Šiptarima, onih kritičnih godina koje po meni nisu nikada ni bile nešto posebno, jer su sve iste još od “Avnoj”-a do danas! Uvek je kriza tamo, svih godina! Mojih pogotovo!
Kriza, a oni noću na straži, sami... Vukovi  zavijaju, zima, kost puca od leda... Ne haju oni za to, već hrabro otadžbinu i mene u njoj,  čuvaju!
Imaju drugove iz vojske sa kojima se i danas-dan čuju, idu im na venčanja, rođenja, krštenja ili sahrane, pokušavaju da sačuvaju u sebi taj jedini, zanimljivi deo života koji su imali... Sve ostalo je živa dosada, jednolična i smrdljiva kolotečina, sačinjena od žena, dece, poslova, automobila, problema...



Ona je Majka, nije više devojka i zato je tako zbunjena. Zato se muva po kući, ne može ni jedan posao da završi i dovrši, počne pa prekine...Ode malo na Fejs, šalje sms-ove, čita deci priče, kuva ručkove...

Sve vreme se raskida na dva dela, jer nije uspela da se transformiše iz jednog lika u drugi!
Nevešta i neuspešna u pokušaju da lako i elegantno pređe taj put od Devojke do Majke, sada je pocepana!

Velika je Majka, deca su joj dva Života, pred kojima se plaši, kleca i strahuje od njihove osude za bilo šta! Od zagorelog ručka koji ne sme pred njih izneti, do valjuškanja po krevetu sa Njime, kada zatvori vrata sa unutrašnje strane, njenog tada ispražnjenog i tako majčinstva oslobođenog, stana.

Gleda decu kako rastu, svesna da svakim danom njihovog odrastanja, njene šanse za strasna milovanja padaju kao na kladionici, svakog sekunda su sve manje. Jer kada odrastu, videće na njenom licu i telu da je sinoć bilo ljubljeno! Prepoznaće to i nju Majku, žigosati kao nemoralnu ženu.

“Samo nama treba da pripadaš, a ne kojekakvim, ni nalik našem ocu, nepoznatim muškarcima!?”

Tako bi Ona da još bude Devojka!
Svim srcem, il’ onim malim delom koji nije dala deci, to želi!

Davno je negde, još ne voleći brojeve, pogrešno izračunala vreme kada šta treba da se radi, zabrojala se, nešto nije dobro pomnožila i cela jednačina joj sada nije tačna, a pisana je neizbrisivom olovkom, pa ispravke više nema!

X = -3.14

Tu  sada ništa više ne može da se uradi?! Da se bar život može grafitnom pisati?! Sve bi lakše bilo jer bi se uvek mogli na početak postavke vratiti, videti...

Šta je bre ovo, binom il’ polinom?

‘Ajmo, ponovo sve, dok ne naguramo da je X neki lep, normalan i pristojan broj, a ne ovo čudo sa kojim više ništa ne možeš uraditi, ni jedan krug niti nacrtati, niti ga spoznati i izračunati!

Ceo život ti je u Dekartovom donjem, levom ćošku, odakle povratka više nema! Nema nazad u pozitivu!

Na samom početku njenog matematisanja i rešavanja, omakla joj se neka sitna greškica koja je iza svakog “=”, geometrijskom progresijom rasla i uvećavala  se i sada je ona uzrok njenih muka!
Ona bi da izlazi u grad, da ide na svirke, da živi život punim plućima jer još je jako mlada, željna svega, željna broja 8 (osam), koji na dva isprepletena tela liči!

Sva je od strasti sazdana! Sa utrobom od užarene mase iz koje bi, bez primirja, pucala rafale po Njegovom bedru, pokušavajući da ga slomi, da iz njega izvuče i zadnji atom snage, ne bi li samo sebe zadovoljila i u svakom orgazmu pokušala da ubije tu Majku u sebi, koja joj ne da da živi slobodno!

Misli kako joj je samo telesni užitak važan, kako je Ona od onih novih, jakih žena, kojima muškarci trebaju samo za fizički i manualni rad:

“Ajde ti lepo svojoj kući. Mogu i taksi da ti platim, samo da što pre odeš! Šta ja imam sa tobom da pričam?! Dobro krešeš, obavio si to, bilo i tebi dobro... Sad, razlaz!”

Jer Bože moj, ljubav joj ne treba?!
Ima Ona svoju decu, ima  koga da voli... Niko joj tu više nije bitan?!



*Sada Ona mene čeka!

Čeka svoj broj  koji će joj možda rasvetliti stvari i čitav loš skor malo ublažiti i naučiti je kako se u tom donjem, levom ćošku, živi i koja pravila treba uspostaviti  i poštovati. Naučiće da voli i poštuje sebe, da spozna sve svoje vrline a ima ih mnogo.
Svoju dobrotu, pamet, umeća razna i plemenito srce...

Tako, zauvek pomiriti te dve nesrećne žene koje u njoj žive - Majku i Kurvu. I sa dobrim rasporedom uloga, mirno i opušteno igrati svoj film, koji misli da ne ume a nikada nije probala!
Pročita scenario i krene!

Zna da žena mora biti “domaćica u kuhinji, dama na ulici, a kurva u krevetu”! Sve te uloge su podjednako važne, naravno na čelu sa majkom, zvezdom sa milionskim ugovorom!

Sve su joj potrebne da bi bila ono što hoće – Žena koja ugađa sebi i drugome. A sve te uloge kada se u pravo vreme, na pravom mestu i sa pravim suigračima na sceni, igraju potpuno odvojeno, nezavisne jedna od druge, jedna drugu niti ometaju niti potiru, naprotiv!

Ako si vrhunski montažer i nađeš kada, gde i šta treba da nalepiš i namontiraš, film je super! Zanimljiv, poučan i veseo!

Samo da se prepusti toj magiji brojeva, da uzme rokovnik, počne da piše plan i raspored rada, vremena, emocija... 

Može Ona tu “jaku sebe”  da priča kom’ hoće!? Ljubav je samo ono što može da pomiri sve to u njoj, a ona mora da joj se pusti i prepusti, hrabro i neustrašivo, isto kao kada se porađala, vriskom, krvlju i znojem svoje Živote na svet donela!! Mora i ljubav dodati u taj scenario jer nije snaga u nama da budemo jake, ne!

Snaga je da budemo slabe, da im pokažemo koliko su nam važni i potrebni svakog trena, da se ne plašimo da ih uzdignemo na tron Bogova, gde smo ih svojim izborom postavile! I da uživamo u njihovoj volji, snazi, pameti i rukama koje toliko volimo i željno na sebi čekamo!
Da im se prepustimo potpuno... Cele i skroz. Da im verujemo da nas neće soliti gde peče i bosti gde ne sme, jer on je naš i hoćemo svojom dušom da ga zakunemo, zauvek!  Da mu je poklonimo i tako sebi damo priliku da, opet,  igramo taj prelepi ljubavni film u kome plačemo, čeznemo, tugujemo...

Ali se i beskrajno radujemo... Devojčice, ponovo postajemo!