Novosadski Bluz (1)

17.12.2013. godine

http://youtu.be/e6IrWH0ynkA

1.

Bolje da stavim ovo "jedan".
Sve se nešto bojim da će ovo potrajati u više nastavaka.

Pošto se ispostavilo po objavama na zidovima Fonda penzijskog da sam ja alkoholičarka, pokušaću da se setim nekih događaja koji idu u prilog tvrdnjama mojih kolega!
Kada je cuga u pitanju, prva na um mi pada moja Bosanka, Marijana!

Moja, mlađa no ja, večita studentkinja Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, direktna, britka, a dobrodušna i dečije naivna! 

Dobra k'o lebac, prgava, svađalica, skače u oči sevajući onim njenim maslinasto-braon očurdama, velikim i prepunim sićušnih led dioda koje su direktno vezane na napajanje iz njenih glasnih žica i blesnu svaki put kada oni digne ton za pola lestvice gore!

Inače, moja Maki izgleda kao one ribe iz harema... Ako do sada niste znali kakve su, sada posle 467-og nastavka "Sulejmana Veličanstvenog", sigurno znate!

Sada ste shvatili sve o tim običajima, garderobi, bojama, mirisima Bliskog nam Istoka, i našim divnim, na žalost bivšim, osvajačima Turcima! Jer da lepo ostadosmo "pod" njima, sada bi teferičili u hladu ovog našeg Hrasta, kafenisali uz rahatlokum, pušili koliko i šta hoćemo, lenjo opušteni i prepušteni na milost i nemilost sevdahu i meraku!
I ne bi imali inflaciju, deficit u budžetu, ogromnu stopu nezaposlenosti i pad u tri mamine, bruto dohotka po glavi stanovnika!

Moja Maki na njih liči. Samo još da ume držati vodu pod jezikom?!

Haremsku pozu ima, feredža joj fali, iznad koje bi smeštene na besprekorno glatkom, bakarno obojenom tenu sijale njenje kafa-masline oči, radosne, nasmejane i vrcave!

E, al' kada progovori samo Hurem može igrati jer je opaka mala i što naumi to i ostvari!

Naime, sada je udata, majka dve prelepe devojčice i muža, Roćka, učitelja u Šušnju pored Sutomora! To je pos'o sa udajom! Ne ko ja?! Odeš na letovanje jednom u 7 godina, iznajmiš sobu kod gazde, petog dana letovanja ga mazneš i udaš se za njega mesec kasnije!

Prošlo leto...
Vozi on nju od Sutomora do Bara, gde gospođa radi kao asistent u operacionoj sali na akušerstvu u bolnici Bar, donoseći  na svet uspešno nove naraštaje Crnogoraca.

Čovek polako vozi, 50 km na sat... Ja na zadnjem sedištu, ćutim.
Ona zvoca bez prestanka, usta pogana ne zatvara!

 "Rodoljube, pazi mačka! Roćko, uspori malo, vidiš da ti onaj ide iz suprotnog pravca! Jes' il upalio svetla?! Pa, kako to voziš i skrećeš u krivinu! Bože, Rodoljube bolje da sam ja vozila!" 

A Rodoljub, sarajevski student, slučajno, nasleđem dedine kuće, stigao u Sutomore samo ćuti i uzdiše, odmahuje glavom, pitajući se su sebi:
 "Bože, šta sam ti zgrešio, da mene ovaj šejtan snađe?"

Vrda joj, migolji se i beži...

Marijana ga pošalje u prodavnicu da kupi mak! Ja štrudlu mesim. Kada kod njih u goste odem, obavezno kuvam da odmenim Maki koja inače fura samo svoju bosansku kujnu! Onda rešim ga Roćka obradujem buhtlama, štrudlama...

I ode on... Nema ga pola sata, sat?!
Testo već naraslo, a fila ni od korova?! Pitam se gde je čovek? Ona frkće, besna:

"Mamicu mu njegovu, pazi sad kad je naš'o prazan apartman, lego i zasp'o!"

Ja ne verujem ušima: "Kako misliš zasp'o?!"

"Pa tako!! Zajebava ti on mene!! Ja ga pošaljem u radnju il' da nešto obavi, a on sestro draga, zavuče se u neki apartman, zaključa se i spava!"

I udade se moja Dobojka, ostavi me bez nje i ode. Dobri su, digli kuću na tri sprata, izdaju apartmane i sobe, guraju nekako sa kreditima, malo uživaju, malo se muče...

Ali moja Maki ima problem, udavi je vlaga na moru, ona je dete kontinenta i sada ne samo da ima početak reumatoidnog artritisa, nego je i veća muka tu! Guši se nekada od želje da udahne ponovo miris Novog Sada, miris "Veriga", kafana, diskoteka, svirki u parku kod železničke stanice, "Vojvođanskog bluz benda", svih naših ludovanja, druženja, smeha...

A Boga mi, bilo je i alkohola?! 

Moja draga Marijana je svašta znala, al' da pije? Nikako!

Idemo u grad, svirka dole u podrumu, "Drezvej", Zmaj Jovina, desno! Bend "Bloody Mary"! Dobri su, prže,  ja jedva čekam!

Ona sa tadašnjim momkom, Čole komšija i ja, došli mojim "Yugom"! 

Počinju momci da praše, al' ono, žestoko... Crno vino  polako pijuckam. Maki na eks stresa?!

"Nemoj", kažem joj... "Znaš da se tako ne pije, samo ćeš pokvariti!"

Ma jok, ne sluša ona. I tako dva ili tri na eks! Evo je, pobelela...

"Ajmo Sneki kući, nije mi dobro..."

Ja besna da je ubijem, što se jednom zamalo i desilo u Kameničkom parku, na moto skupu kada smo votku sa nekim Bosancima pile!

Krenemo parkom prema autu, pred jutro, kući idemo...

Uz put se, lude pijane posvađamo i ja je u nastupu besa uhvatim za vrat, besno je stežem...
"E, sada ću te udaviti, mamicu ti tvoju, dosta mi te je!"

Ona premrala od straha, sve ne veruje, očurde beči... Pustim je, gde budalu da robijam džabe?!
Odvezem je kući i jedno tri nedelje posle tog incidenta nismo govorile...
Al' mirimo se jer se volimo. Sve ja njoj praštam, pa i propalu svirku koju nedeljama čekam.

"Uf, pokvarila mi veče, krmača jedna!"

Besnim i brzim korcima  prema autu i Pašićevoj grabim...

Sedi na zadnjem sedištu sa svojim dragim i ćuti, a ja celim putem do njenog stana psujem, grebem!

E što ne volim kada mi neko pokvari provod, na to sam specijalno osetljiva!
Izbacim je pred zgradom, besno zalupim vrata, gas... Odem!

Jutrom me Maki zove:

"Znaš, sinoć  dok si me vozila kući, meni nije bilo dobro i ja sam morala da povraćam, bilo mi je jako muka... Morala sam!"

"Ma, gde si bre povraćala?!"

Moj auto je moje blago i ne može niko po njemu da brlja!

"Pa, u moju tašnu!! Bojala sam se da ne uprljam auto, pa sam se setila tašne! Bolje i u moju tašnu, nego da me opet 'vataš za vrat! Evo malo pre sam sve vadila i prala iz nje, nije strašno..."

I kako čovek da je ne voli?!


17.12.2013 u 11.40

2.

Pišem i slušam  već dva, tri puta taj Vojvođanski bluz bend... 

Evo ,sada ću još jednom pustiti... 

Drugu verziju... 

Dobri su bili momci, dobri.. 

Nekada davno, moj pokojni Medan, Toba, čuveni novosadski basista, rođen na Ognjenu Mariju 1961.godine i tim danom verovatno zauvek obeležen sa svojom divnom ali tužnom sudbinom, sviruckao je nešto i sa njima i uvek sa ponosom, osmehom i setom pričao o tim vremenima... 

Vremenima lepim, srećnim, punim lepih žena, pića, gandže, muzike, svirki... Vremenima kada zdrav je bio i pokera u sklekove sa Brajom bubnjarom i Milanom, sinom moga starijeg kolege iz Filijale penzijskog Novi Sad, Tome P., igrao.

Elem, Milan je venčao moga muža, al' u prvom braku, sa čuvenom novosadskom balerinom, Cicom!

Beše to ljubav od zabavišta... Oženio je po njenom povratku sa Lenjingradskog konzervatorijuma! Pošto brak ni nalik zabavištu, ni velikom odmoru srednje muzičke il' baletske nije, razveli se posle godinu dana, bez ikakvih posledica... 

Ili je tome samo nalik bilo?! Podelili neraspakovane poklone sa venčanja i svako sebi.

Ona u Južnoafričku republiku, a Toba moj u Sremske Karlovce, muziku da predaje u čuvenoj Gimnaziji!

Ponekad pijem kafu iz tih prelepih, kinesko - porculanskih šolja, uživam u tuđim darovima i setim se njih dvoje i priče o njima..

Jedna tužna priča, zar ne? 

Tolike godine biti zajedno i ne upoznati se do kraja?! Ne prepoznati u onom drugom magiju koja nas je nekada spojila, zaboraviti kako smo bili zaljubljeni pre svega što nas je ubilo i ljubav pretvorilo u sumornu svakodnevnicu...

*Ovi moji iz grupe za pravopis me ubeđuju da po "novom" svakodnevica, bez "N" se piše! Nikako mi to u glavu ne ide?!*

Potresno...

Kada pomenuh Tomu Pandurovića, setih se!

Rodbinske veze u Fondu PIO! Pominjali smo ih više puta...

Toma se ženio jedno pet, šest ili više puta... Niko, pa ni on sam, ne pamti više ni redosled  ni imena svih supruga koje sa njime zajedno potpisivaše papire, zbog kojih je posle imao celu platu u obustavama za alimentacije deci iz tih „papirnih“ brakova a i onih drugih...

Lepih žena koje su samo kratko i povremeno  habitat u njegovoj gajbi u Novosadskog sajma imale!

Nekada mirna i skladna novosadska ulica, na koju Nikole Tesle, sa gomilom zelenila i malim, tihim, usamljenim vilama, izlazi. Ulica u kojoj su svi viđeniji radnici SUP-a tadašnjeg stanove dobili i blizu svega živeli.

Zato je Gavra, čuveni kriminalac toga vremena kada su takvi kao on heroji, ravni onima iz stripova bili, rešio da baš tu, pred nosom njima, trafiku obije, pištolja se uhvati i u legendu grada uđe!!

Današnji kriminalci mu ni nalik nisu!

Samo razvodnjene, nabeđene i nabildovane kukavice, koje u masi, nikako na "samo" sve te kvarne radnje obavljaju. A i toliko ih već imamo da su im slabe šanse da, kao Gavra ikada u priču uđu!! Osim u biografijama pevačica čiji su muževi bili!!
Oni koje te biografije čitaju, svakako, o tome šta je "legenda" pojma nemaju!!

Ulica sa kojom ja, na prvi pogled baš nikakve veze nemam?! Ako ne računamo činjenicu da mi je jednom auto, u vremenu krize koja i danas, u drugom modifikovanom obliku, traje, bez benzina na sred nje, gde parkinga ni za lek nema, ostao!

Sve o Tomi, bolje od mene sigurno Beba zna, koleginica moja, koja je tada živela u istoj ulici, u komšiluku moje pokojne svekrve Miroslave Medan, rođene Erdeljan i pomenutog kolege Tome!

Beba je poznavala i moga muža Batu dok je bio dečak, srednjoškolac sa dugačkom crnom kovrdžavom kosom, cvikerima na pola nosa, kaubojke, vijetnamka, neki šalovi model  „Forman Miloš i Kosa“, večito sa cigarom u ruci, kao nešto nezainteresovan za ostatak sveta!
Bože moj, indisponiran i neshvaćen od strane društva, umetnik?!

Beba mi je često pričala o tim vremenima, prisećala se kako je kao mlada domaćica tek udata došla sa sela u veliki grad!

Udala se u kuću čuvenog novosadskog dede, Ilije B.,  penzionisanog Supovca, Udbovca, Skojevca  i člana još nekih tajnih organizacija koji je do kraja svog dugog, fala Bogu, životnog veka neumorno pisao molbe i žalbe Kućnim savetima, Opštinama Novog Sada, Mesnim zajednicama i svim nadležnim inspektorima, zbog raznoraznih nedela njegovih sugrađana!


Naš ti deda Ilija porani rano, kafu i doručak mu serviran obavi, tamno odelo i šešir na sebe stavi pa krene da šaltere obija i reda po celom gradu zavodi i pravi!

Uzimala recepte za najbolje bajadere i vanil-krancle od moje svekrve Mire, koju na žalost, nisam stigla da upoznam.


Kažu, da me srela, na prvu bi me zavolela jer smo nalik!

Žene vredne ali na sve spremne! Kuvanje, kuća, zimnice, haljine, cipele...

Priča mi čika Kec, takođe stari Supovac i faca br.1 Novog Sada, tata naše koleginice Lele, koja je sa mojim Batom u osnovnu školu išla,  kako je dobro znao moje Medane, komšije svoje koje ja ne stigoh da sretnem! Valjani i čestiti ljudi, Veljko i Mira, i za ono vreme, gospoda...


 „Krenem ti ja, Snežo, ujutro na posao, doteran i skockan, mislim nema lepšeg, zgodnijeg ni visočijeg od mene, Kecojevića!? Izlazim iz ulaza, polako prema zgradi Pokrajinskog Sup-a, gde sam radio sa Mirom, šetam..."

Mladog ga vidim i  zamišljam.

Danas, već sedamdeset prevalio, srce operisao ali osmeh na celome Štrandu najlepši ima!! Kosa mu potpuno bela. Beli šorc, majica! Patike, naočare tamne kao koža mu, od Dunavskog sunca, preplanula.

Samo mu se osmeh uz odelo beli! Blješti od radosti, kao da još uvek trideset ima! Rano jutrom peške od Lutrije do Štranda ide, gospođe na Futoškoj pijaci sreće, svakoj osmeh il' lepu reč dobaci i ponovo od njih tinejdžerke pravi! I on ponovo mladić postaje...


Na Štrand radi kupanja, čini mi se, retko ide! Nego se sa društvom karta, žene kradomice gleda... Opasan je! Pod stare dane i kuglaški, naravno, ženski, klub trenira!!


"Krenem ja na posao... Kad evo tvoje pokojne Mire iz susednih vrata, drugi ulaz od mog! Namontirana, frizura, tašna, cipele...

Sve na njoj složeno i posloženo u tip - top! Boga mi moga, skoro lepša i elegantnija od mene! Kao rođenu bi te volela da je poživela i dočekala te,  jer iste ste!"

Umre nam i ode Deda Ilija Božić. Al' eto, neko ga se seća...

nastavak




photo credit: http://www.novisad.rs/park-kod-zheleznichke-stanitse