Ako želite da u svom životu,
uprkos okolini u kojoj silom prilika
morate da živite i da se sa njom srodite, postignete izvesni duševni sklad i
harmoniju sa samim sobom, neophodno je da uradite par stvari:
- Govorite istinu, jer laž vas smotava
u klupko iz koga nikada ne možete napolje. Uvek morate paziti šta ste slagali i
voditi računa da sami sebe ne opovrgnete.
- Nemojte da sudite. Ni sebi ni
drugima. Osuda i gnev su težak teret
koji ne treba da nosite.
- Uvek za druge, kao i za sebe, uradite
ono što možete. Ni manje ni više. Kada ste u pitanju sami vi, to je vaš
optimum. Kada činite za druge – sve manje od vaših mogućnosti je sebičluk, a
sve više od toga je pravljenje budale od samoga sebe.
- Nemojte da pričate bilo šta o sebi
ljudima za koje znate da vas ne razumeju, da sve vaše izgovoreno propuštaju
kroz prizme sumnje ili slabosti od kojih sami boluju. To je „bacanje bisera
pred svinje“, jer svačija duša je njegovo blago, koje sagovornici treba da
uvažavaju.
Obzirom da smo svi društvena i
socijalna bića gde je izgovorena reč sredstvo komunikacije bez koga se ne može,
kod četvrte alineje imate problem. Kuda sa samim sobom? Kuda sa onim što u vama
leži neizgovoreno, a shvatili ste da malo kome možete dušu i srce da
„otvorite“? Dugo godina unazad to je bio i moj problem. Kuda sa svim onim
doživljenim i preživljenim? Kome ispričati sve što sam živeći, naučila, saznala
i iskusila?
Onda sam, zimus, otkrila blog.
Što se mene tiče, jedan od najlepših poklona koje smo dobili od 21-og veka.
Čitanje mi je oduvek bio hobi,
navika i pasija. Čitati je najlakši beg u neku drugu stvarnost, u dimenziju u
kojoj možete biti sve što poželite. Mislim da nema tog zaljubljenika u pisanu
reč, koji nije poželeo da i sam nešto napiše. Od ljubavnih ceduljica u osnovnoj
školi, ponekog stiha o nesrećnoj ljubavi, spomenara koji su bili aktuelni u
moje vreme ili dnevnika koji je skrivao naše najčuvanije tajne. Odrastate i
shvatate da nema ništa od vaših maštanja o uzbudljivom potpisivanju svog
prvenca u zdanju „Matice srpske“, da vas je žrvanj života samleo i namenio vam
neki potpuno drugačiji put u kome je pisanje postalo samo dečija želja koja je
neostvariva.
Niste ni Andrić, ni Kiš, ni
Hemingvej. Ali je blog vaš deo tog nesagledivog spisateljskog kolača, u kome
možete da uživate. Pišete sebe ili pišete druge – nevažno je. Važno je da oni
koji navraćaju kod vas, češće ili ređe, razumeju vaše reči, prihvataju ih kao
svoje i kroz njih imaju svoj mali, ali lagan beg od svakodnevice. Svaki vaš
post, (p)ostaje deo vas. Neizbrisiv trag
u vremenu i ogromnom virtualnom svetu.
Tako činite ono najbolje što
možete za sebe, ali i za druge. A vaši čitaoci vas, svojim dolascima, nagone da pišete sve više i sve bolje.
Ne zaboravite još jednu važnu
stvar! Internet je postao mnogo
popularnije mesto od bilo koje čitaonice ili biblioteke. Pisanjem bloga tako
postajete neko ko pasioniranim ljubiteljima računara i savremene tehnike,
približava nešto što im je, možda, bilo marginalno – čitanje tuđe pisane reči
koja ih oplemenjuje i čini boljima no što jesu.
Postajete pisac! A to je ono što
ste uvek želeli.
*Objavljeno 17.09.2014-e, na sajtu: http://www.kreativnopisanje.org/blog-terapija/
photo credit: www.obukeikursevi.com
Нема коментара:
Постави коментар