19. 10. 2014.

Sam svoj doktor!






Da li nekada zavirite u sebe? Razgrnete se, rašijete, rasparate… I onako se, baš detaljno pregledate? Dijagnostikujete kvar i sami smislite popravku istog?

Sa psihologijom nikakve veze ja nemam. Ne čitam knjige o tome kako naći pravi put ili doživeti savršenstvo i nirvanu! Ne čitam tekstove o lečenju stresa, bolesti koja se raširila više od kancera i koja preti da čovečanstvo dovede do samouništenja! Tek od skora sam za nju i čula, a lično ne poznajem nikoga ko od nje boluje. Tako da sam i za to potpuno nezainteresovana. Znači, skroz sam anti-psihologična, ako ne računam činjenicu da sam u jednog zgodnog studenta te nauke, bila, po mom običaju, smrtno zaljubljena! Za one koji me ne poznaju – Ja se uvek zaljubljujem samo smrtno! Ni manje ni više?! Sve manje je čisto gubljenje vremena, a više?! Pa, više do smrti, voleti je nemoguće!
Doduše, imala sam još neke dodire sa psiholozima. I sa njima sam se, kao i uvek, živa izblamirala! Kao i sa svim doktorima… Jer, ja njih u tu branšu svrstavam. Čim te od nečega leče, doktori su! A sa belim mantilima, uvek zgode i nezgode, imam! Da vam ne dužim priču…

Moga sina boli glava. Možda je bio treći osnovne?! Smeta mu zvuk, svetlost… Zabrinem se ja.

U početku sam bila ubeđena da me folira. Mrzi ga da ide u školu, mrzi ga da iz kreveta ustaje… A i stigao je željno čekani, godinu dana unapred plaćeni, sveže preveden i odštampan, najnoviji deo „Hari Poter“-a! Naravno, ja mu majčinski i džentlmenski, prepuštam knjigu da je on prvi čita i namerno, svesno, gutam njegove laži, puštam ga da ostane kod kuće, da pobegne iz škole… Zdušno mu još pomažem u tome! A sve u cilju da on dobije dovoljno slobodnog vremena, da što pre pročita, da mogu, napokon, ja u ruke da je uzmem! Da vidim šta je bilo posle?
Danima pre nego je poštar taj paket i doneo, mi smo se raspravljali i dogovarali ko će prvi da je čita! Ja kukam:

„ A jao, blago vama! E, zašto ja kada sam bila mala takvu bajku, sa sve krimi zapletom i trilerovskim obrtom, nisam imala?! Meni samo one obične, a vama Hari?!“

On ne popušta. Šta ću? Razmislim i ja popustim.

Njega, kao, boli glava, ja sve, kao, na prstima hodam. Kroz spuštene roletne samo lenji zraci sunca probijaju. Sumračno je u sobi… A on čita li čita! Dva lista odjednom!

„Ljubi ga majka! Majkino dete! Brzo će on to pročitati!“

Jednom… Boli ga glava, ali sada više ne čita. Vidim ja da je đavo odn’o šalu. Krenemo mi po lekarima. Neurolozi, ovi, oni… Svi ga ispregledali. Kažu, sve je u redu! Jedan doktor ga pita čime se, osim škole, bavi?

„Sviram klavir, slušam muziku, čitam knjige…“, kaže moj mali. Doktor predlaže neki sport, jer nezdravo je toliko sedenje – objašnjava on meni! Sport je ključan za razvoj dece! Moj sin će na to: „Doktore, a je l’ bi mogao na šah?!“

Ja ne mogu da verujem?! Skontam da me mali radi od prvog dana i već slutim na šta će ovo lečenje, na kakav će blam izaći?! Progutam knedlu.

„Kada si rešila da celu stvar izvedeš na čistinu, onda sada teraj do kraja! Izbij mu sve adute!“

Naravno! Kada sve te zvanične medicinske stručnjake prođete, sa dijagnozom da ste zdravi i da vam ni vlas sa glave ne fali, slede psiholozi! Oni su uvek finalna završnica svakog lečenja u Srbiji, bar kada su u pitanju gornji ekstremiteti. Kada razmislim, Boga mi, i neki donji!

Što se mene tiče, oni tu najviše najebu! Jer kada svi od vas operu ruke, kurtališu se vas i vaših papira, ovi nesretnici, treba nekako da provale koji vam đavo fali? Svi vam organi na mestu, uredno poređani, zdravi i neoštećeni, a vas nešto boli? Težak posao. Onim pravima koji ga znaju, skidam kapu!

Tako mi porodično, sedimo u čekaonici ispred psiho-ordinacije! Nas smo samo dvoje, ali smo i mi porodica. Prozovu nas.
Ja sedim u stolici kod vrata. On sedi preko puta nje. Prijatne crvenokose žene. Ispituje ona njega da joj priča sve od početka – ko je, šta je… U koje škole ide, šta voli da čita, šta ga boli, gde ga boli? Ovaj moj se raspričao ko pravi! Vidim da je žena, jednako kao i ja, oduševljena njegovim vokabularom i šarmom! Smeška mu se blagonaklono.

„A sa kim živiš?“, u jednom momentu ga pita.
„Sa mamom i dvojicom komšija!“

Ja u zemlju da propadnem od bruke! Žena me pogleda, blago namrštenih veđa, složenih u znak pitanja? U očima joj vidim konstataciju – I ne bolela dete glava?! Već ona vrti film o meni bludnici i mom sirotom detetu koje opskurne slike gleda. Počinjem da se smejem, jer hvatam pogled moga sina. On istovremeno i sam nasmejan, objašnjava da su u pitanju dva momka koji žive u stanu pored našeg, u prizemlju kuće, pretvorenom u dva jednosobna, podstanarska, stana.

„Ne, ne! Ne žive oni bukvalno sa nama! Samo ponekad dođu na palačinke ili kada mama pravi kolače!“

I na njenom licu je osmeh olakšanja: „Dobro je, nije veliko sranje! Nisu baš toliko ludi!“

Pita ga dalje o tim momcima. Ko su oni? Čime se bave?

Vidim, naciljala je dobro. Na dobrom je putu. Dete bez oca, nema mušku identifikaciju… Vezuje se za najbliže muškarce. Taman mislim: „Pametna žena! Valjda će mu ona doakati?!“

Kada joj je rekao koliko momci imaju godina, a u pitanju su bile cifre preko 30, ona ispuca:

„Imaju toliko godina a nemaju ni žene ni devojke?!“

Opet pogled prema meni. Opet veđe u znaku pitanja: „Dete se zbližilo sa dva muškarca sumnjivih seksualnih sklonosti! I ne bolela ga glava?!“

Ja se sada već grohotom smejem, ne mogu više da odolim! A majkina ponos i dika:

„Ma ne! Nemojte da mislite da su oni pederi! Ne, ne! Imaju oni neke ribe… Dolaze neke. Ali, samo povremeno!“

Na izlazu iz ambulante, odmah zagrabim u tašnu, nađem cigaretu, zapalim je!

„E, sada sam te po doktorima vodila i nikada više! Mislim?! Na šta me napravi pred ženom?!“

Od tada se ja više sa psihologijom ne petljam. Nego razgrnem po sebi. Sednem pa dobro promislim šta me boli, gde me boli? Od čega bi to moglo biti? Kopanje po sebi može biti vrlo mučno, istina je. Ali je ravno zadovoljstvu guljenja još neformirane kraste na kolenu, ispod koje nekada proviri nežna, ružičasta koža, a nekada krv? Zavisi šta vas taj dan strefi?

Kada bar naslutite gde bi mogao biti defekt, počnete lek da tražite. To, znam sigurno, mora biti nešto kreativno – slikanje, muzika, ručni radovi, glina, pravljenje nakita… Ili kao u mom slučaju, pisanje. Moja pokojna majka se lečila heklanjem. Što je više muke stisnu, ona sve duže i šire zavese, neumorno, šara! Od klupka sa njenog krila, potoci čipke krenu da teku! Što je čipka lepša, to je muka veća.

Kada volite ono što radite, rad je najbolji lek! Ni jedna mu travka ravna nije!

To je lek za sve bolesti kojima pravog uzroka ne znamo. Lek za sav gnev ili ljutnju koju ponekada osećamo. Pronađite sebe u nečemu što volite, što će biti vaših ruku delo i stajati pred vama kao ogledalo u kome možete da vidite svoju sopstvenu dušu. Kada sebe, u bilo kom svome opipljivom delu, pogledate, otkrićete svoju skrivenu i do tada neviđenu lepotu.
Nema prijatnijeg osećaja od ovoga sada. Nosila sam neka drva, pa me ruke bole, jedva kucam. Ali, ispričah vam još jednu moju priču...



photo credit: www.nadarenadeca.com

Нема коментара:

Постави коментар