07.12.2014.

Novac na mukama

Ne mogu da zaboravim Maroko. Dok sam se po njemu muvala i dok su svi ti mirisi i boje bili sveži u mom umu – vremena za pisanje nije bilo? Trebalo je što više videti i doživeti?
Ne smem da zaboravim Maroko! Jer ako izgubim tragove koje je ostavio na meni, neću vam nikada sve, baš sve, ispričati? A moram sve u reči pretvoriti!

Kao onaj Heseov junak, jedan od mladića moje mladosti, stalno sam „U žrvnju“? Melju me ovi tmurni i vlažni, opetsmanjenjemplate obojeni dani! Ta boja je nenadjebivo bedna i depresivna!
Makar novac i ne marili?! Dugogodišnjim represijama naučeni da se i bez love može živeti, za to govno uopšte ne dajete ni žutu banku! Bole vas za pare?!

Da, učila sam više puta o novcu. Juče o njemu kolokvijum polagala!

„Bla, bla... Novac je mera svih roba i usluga! Novac je pokazatelj vašeg bogatstva i zaliha!“ 

Od virdžinijskog duvana, preko zlatnog do papirnog novčanog standarda – sve vam se samo time u životu meri!

Kontam ja, bitno je to i važno. 
Mora među ljudima vladati neka opipljiva mera! Nešto što će nas deliti po uspešnosti na bolje i gore? One koji su zaradili više i one koji zarađuju manje? Pa, kako bih ja znala ko mi je direktor, kada se ne bi razlikovali u plati? Samo lova je ono što nas na različite deli? Mene i nju? Ili mene i njega?
Jer u svemu ostalom smo isti. Ista prljava, zapušena creva... Ista vreća govana, samo sa različitim problemima. Imamo decu što nam džigerice jedu, isto spavamo, ustajemo i ležemo. Isto se jebemo ili ne jebemo. Isto plačemo i isto se smejemo. Na sahrane idemo, filmove iste gledamo.

Znači, da nije love kako bi hijerarhiju poštovali?! Kako bi znali ko je ko? Pa, haos bi nastao?! Zamislite Jelu-spremačicu u direktorskoj fotelji?!

Nema femkanja i prenemaganja, kao:

„Ja ne volim lovu! Ja nisam od tih! Moja hrišćanska duša samo za dobrotom vapi!“

Volim, bre, novce i to je to! Kako da ih ne volim?! Pa, šta su mi sve obezbedili? Više no iko moj rođeni za mene učinili? Haljina na mene naoblačili! Svilenog donjeg veša sa mene nasvlačili! Potpetica mi ljubljenih, me naobuvali!

Dinari, devize, valute, čekovi, kartice, revolvinzi...

"Tequila Sunrise", Casablanca, Morocco


Meka krzna na mene golu, naogrtali! Kožnih tašni sa tajnim pregradama, nanosili! Na letnje i zimske parfeme mirisali! Svilenih čarapa i podatnih rukavica se namazili! Na mora me razna vodili, razne uloge mi pisali, morili me i dobrom muzikom me veselili! Lososima, kavijarima, pinđurima, crnim čokoladama i belim merangama me hranili! 
Tekilama, Bermetima, Muskatima, Kokain koktelima il’ šampanjcima me pojili! Na četiri točka, po talasima ili vetrovim krilima, me vozili! Slike po zidovima mi crtali i u kesten boju, moj drveni vajat do visokog sjaja, bojili! Cveće mi raznobojno sadili! Goste mi dočekivali!

Pa? Kako ih ne voleti? A, i u Maroko su oni me odveli!

Ali, kičmu su mi pojeli! Iz mene svu snagu iscrpli. U umornu od rada me pretvorili...

„Ljubav prema novcu je kao i svaka druga – ružičasto obojeno jebanje mame! Koliko vam da, toliko vam na kraju uzme! Džabe ste krečili!“ – moj je grafit.


"Marokanski grafit", Casablanca, Morocco


Ne smem zaboraviti Maroko! Uprkos plati što su mi srezali, uprkos kiši i umoru. Uprkos tom žrvnju na vratu, što hoće da me slomi... Moram se svega setiti - Muškaraca koji ne mrze žene, Priče o stolicama, Sen-Žan u zemlji tepiha ili Najslađe zarađenih 200 dirhama!

I pahulje će još malo. Moram ih na toplo, afričko sunce izneti. Ljubimicama mojim ne smem dozvoliti da mi uspomene velom zaborava, pokriju! Svaki detalj moram pamtiti i u priču pretvoriti.

Ni novac me, mamicu mu, u tome ne sme omesti?!