04.05.2014.

"Tito i ja"

















Obzirom da ova kiša neumorno pada i ubija u meni svaku potrebu za usisavanjem, kuvanjem ili peglanjem, a završni rad će napisati moja pokojna baka, mogu da se prepustim svojim bazičnim nagonima – pričama. Zašto ne bi menjali stvari koje dan iza nas čine plodnim i uspešnim?  Ako se vremena u kojima živimo tako brzo, do neprimetnosti, transformišu  i našim navikama se bahato razbacuju, terajući nas da se, bar jednom dnevno, začudimo: „Bože, gde mi to živimo?!“

 Onda,
I mi, mali ljudi bez prava da o ičemu, osim svom sopstvenom jadu, odlučujemo, koji u sebi neka stara vremena čuvamo i od zaborava sklanjamo i štitimo...  Mi, koji smo možda, ali samo nehotice tu pogubnu transformaciju sami pomogli time što ništa protivu nje nismo činili, odmor od naučenog i u svaki nerv ugradjenog, ustaljenog redosleda, zaslužujemo.
Hajde da i mi celu stvar pretumbamo?! Možda su prošla vremena u kojima sam bila sjajna domaćica, dobar i vredan student, do perfekcije pedantna, službenica, majka što slobodu dela i mišljenja svoga poroda velikim „S“ piše, požrtvovana i Bogougodna ljubavnica?

„Jebi ga, ispada da sam sve to pogrešno, ili u vreme koje uopšte i ne postoji, radila?!“

Jer, sve su to tekovine komunizma!
Svim sačuvanim istorijskim artefaktima, koja nas na ta vremena, manje-više sa setom ili krajnjim gadjenjem, podsećaju, pridodala bih jedan, potpuno anoniman ali ne i zanemarljiv, prilog – Moju malenkost koja se evo danas, na Tiletov smrtovdan, u sebe kao simbola petokrake, duboko zagledala!
Kada smo prešli u ovu žutu, plavu (već mi se sve smešalo)...  demokratiju, ja sam već formirana žena bila!
Na „Smrt fašizmu“, kao dresirani pas, navučena! 
U bratstvo – jedinstvo, smrtno i raskalašno zaljubljena!
Crvenom maramom oko vrata, zauvek vatrom obeležena! 
Još na radnoj akciji (ORA se to zvalo) u red(ova)ušu, navadjena!
Sa svim mešanim krvima koje mnome kolaju, nikome zamerena?!
Tiletom, kao idealnim muškarcem, fascinirana!

*Zahvaljujem se Draganu na ovoj reči, koju ukradoh iz njegovog posta na blogu „O svemu pod lupom“*

Odgovorna prema sebi i društvu u kome živim – Na proslavama 29-og novembra, napamet k’o recitacija, naučeno!

Ali, ja nisam knjiga o komunizmu, koja kao retka zverka u muzeju stoji i posetiocima o tom vremenu , neki kažu sramnom, svedoči?!  Nisam bista u, crvenim tepihom zastrtom, holu?! Ma, jok! Napolju sam! Ja živim ovaj novi (kažu bolji i slobodniji), u demokratiju obojeni život i nezaštićena ni alarmom, ni armiranim staklom, u njemu se moram snalaziti! I kakav, takav vazduh disati! Moram se nekako u nove trendove uklopiti... Sve svoje vrednosne mere, kao sudoku, ispreturati!
U protivnom ću se ugušiti! Ili se u bednu fleku pregaženog komunizma, što je špahlom sa puta možeš strugati, razliti?!

Kada sam, svojevremeno, imala popunjene profile  na raznoraznim sajtovima za upoznavanje, jedan od uslova muškarcu, koji mora ispunjavati, da bih sa njime ćaskala, mejlove razmenjivala, ili čak i kafu popila, je bio: „Molim da mi se ne javljaju oni koji ne pamte Tita!“

Nadam se da razumete i shvatate problematiku godina. Ja sam žena starog kova, i do juče sam držala da gospodji  u mojim godinama, ništa mladje od 50 ne priliči!
Šta ću, jadna ja, nego se kameleonski preobličiti, u trendove uklopiti, i „Zašto da ne nešto malo mladje, sa više energije od tvoje?“, pomisliti?! Ne dam se ja, vremenu, pregaziti!! 

Samo da pamte Tita, to je najvažnije! Da ga se bar malo sećaju, da su bar koliko mali, u zabavištu ili početku osnovne, tu atmosferu disali?!

„Računajte na nas“ na radiju slušali...
Sletove na televizijskom ekranu, zaneseno, kao u neku čarobnu igru, gledali! 
Neki su i pomenute marame u horu, pevajući,  nosili...

Moraju ondašnje prvomajske piknike, sa kampovanjima, spavanju na slami ispod vreća, uz sve reke i kanale koje mi, ovdašnji imamo, pamtiti! Da bi se voleli moramo se razumeti. Ikoni komunizma, Čeu, se podjednako diviti, imati pesme o njemu na svojim plej listama, i praveći se ludi, „kao-pojma-o-tome-nemamo“ ili „nismo-informisani“, krvave mu ruke praštati?!

Ali, macan je bio, moramo priznati! Kao, uostalom i Tile, koji je mnoge lepe žene, oko sebe uvek imao?!  Pamtim slike iz detinjstva i njega okruženog finim gospodjama. Plavim, crnim... 

Uglavnom, poznatim damskim licima koja sam znala iz „Ilustrovane politike“, koje se i ti moraš sećati!

Moramo gomilu neke već zaboravljene muzike iz ’60-ih ili ’70-ih, zajedno slušati i naježenu kožu jednu uz drugu, prislanjati. Sa podjednakim ushićenjem nekim starim, odavno umrlim, manirima se radovati! Gospodstveno se zabavljati!

Zajedničkom borbom, najlepše ostatke komunizma koje u sebi nosimo, od bledila sačuvati.
Izgleda da tu ništa ne treba menjati, i u druge boje sem crvene, bojiti?!





photo credit: www.refleksija.me