Matematika i pijani ljubavnici

Sava Šumanović, "Pijani brod"

01.01.2014 god. u 23.20

6.

Ponovo ja sama.

Ovaj put ni nalik  pomenutim, prazničnim „sama“ .

Ova samoća je odmor od smeha, muzike, celonoćnog igranja i pevanja.

Bilo je noćas, u kafani, meni dragih ljudi. Neki me vole više, neki manje.  Neki samo kada su pripiti?!

Da li vas trezni zapravo ne vole ili vas se samo plaše, nenaviknuti od ostatka sveta na drskog sagovornika, koji ne preza pred istinom, po cenu toga i da mu pred nosom prevrnu zenice pod gornje kapke ili se brzo, tri puta prekrste, zgroženi, zgranuti vašim tekstom, aludirajući pri tom na vaše mentalno stanje koje, priznaću vam, pisanjem daje drskosti i bezobrazluku zvanom “istina” za par stepeni viši ton  i tako vas stavlja, realno, u poziciju kliničkog slučaja, spremnog za nečiju dobru i valjanu, skoro “Balkansko-špijunsku”, doktorsku disertaciju iz psihijatrije ili neke srodne joj nauke?!

Ruku na srce, ako bolje promislim, ni njihov mentalni sklop nije baš sav skockan i mogao bi negde i mom slučaju da se pridruži  jer neke teze ne stoje baš najbolje?! Naopake su!

Zašto se dešavaju te čudne stvari da žene, vaspitane  na način o kome smo više puta polemisali:

Da budu jedinstvene i složne, ako ikada, onda u toj večitoj borbi polova za mesto pozitivnog i negativnog...

Imaju prema vama odnos kao da ste taj, stari dobri neprijatelj, negativni pol?!

Priznale ste jedna drugoj da vam je stalo jednoj do druge, da nema potrebe za laganjem, varanjem, izbegavanjem, prećutkivanjem -  pucaj pravo u glavu, jer prijatelji smo!

Znači, sve dogovoreno -  računamo na podršku obostranu, pazimo se, pomažemo, možemo da se zoveme u bilo koje doba dana ili noći, sve od  “Da li bi me krvavih ruku primila u kuću i sakrila me?”  do “Naravno!”.

Podelile dovoljan broj kafa i ručkova da se znamo!

Odjednom ti treba da popiješ “malo” da bi stekla i skupila hrabrost da me voliš, normalno i obično, onako kako bi trebalo da bude svaki dan?

Jebi ga, ti retko piješ! Samo o praznicima!

Cuga je obavezna da bi ti mogla ponovo toplo da mi se smeješ, onako kako si se  smejala tri meseca moga “raspusta”, našeg  vremena koje smo provele zajedno, pod  našim drvetom sa  limun pivom i knjigama?!

Vreme toplo i lepo, prepuno priča, analiziranja sveta oko sebe: Dunava, trave, frizbija, muškaraca, koktela...

Sećaš li se zgranutog  konobara?!

Dve ribe srednjih godina (da li su srednje ili treća trećina?) koje tu svakodnevno navraćaju, uvek same, lenjo ispružene na osunčanim ležaljkama, odjednom dobijaju u sredini jedno mlado, zategnuto telo dif-ovca koji nas,  pre nego se spusti u mesto između, naočigled svih, izljubi nežno kao da ga delimo?!

Tako pravimo pometnju u cenovniku jer kafa od tog momenta, kada konobarsko višednevno sažaljenje  prerasta u zavist,  postaje 20 dinara skuplja?!

Ne mogu sve ni da pričam! Patetiku ne želim!

Lako je meni o ljubavi raspisati se, uh, ništa lakše od toga!

Tema je večita, iskonska i neiscrpna i može se opričati rečima mnogo više nego bojama ili notama.

Sada te sve više nema...

Gubim te već neko vreme, pa te zapitkujem i okolišam ne bih li nekako našla tačno tu tačku, taj momenat kada si prestala da mi veruješ, kada si počela da ne razumeš moj, do tada sasvim prihvatljiv, jezik?

Kada si postala oprezna, obazriva oko reči koju treba dobro izvagati pre nego je serviramo sagovorniku?

Zatvorila si se čvrsto kao školjka i  nemam više kuda da se provučem, da se ponovo vratim kod tebe, da srušim tu ogradu koju je neko postavio, beskonačnu levo i desno.

Nemoguće obići je a preskočiti ne mogu.

To preskakanje mi nikada nije išlo od ruke. Prepreku uvek moram golim rukama  po  cenu krvi, razgrnuti i razvaliti, nikako preskočiti kao neki kojima to, gledam, tako lako polazi za rukom!

Samo “hop” i eto ih preko, sa druge strane problema!

Vučem te za rukav, cimam te, hvatam ti pogled koji pokušaš da skreneš...

Puštam te da mi ćutiš stvari  koje i onako ne marim jer nisu bitne za nas dve, ali im ti prećutkivanjem stavljaš akcenat i tako im daješ  važnost  koju ja uporno izbegavam da im dam i skrećeš mi pažnju upravo na njih koje ja uporno hoću da marginalizujem...

Tako se vrtimo u krug, nikako ne pronalazeći tačku u kojoj ćemo se sresti, pronaći i možda tada rešiti da razrešimo sve što mene muči. I ne samo mene...

Jer muči i tebe, vidim ja da ti lako nije, da su muke porođajne  čim ti meni pripitim glasom pevaš na uvo neke naše pesme.  Pevaš mi našu “Mito bekrijo”, koju smo plakale zajedno ne jednom,  pokušavajući da dozovemu tu našu ljubav koja nas negde čeka, da ga ubedimo da se okane kafana, društva, da smo mi te koje samo za njega živimo, strpljivo i sa čežnjom ga čekamo, spremne da mu srce predamo  i da mu staru majku gledamo... Tu  voljenu majku što nam ga je rodila i samo za nas dojila.

Sada, kao nestrpljiva ljubavnica moram čekati neki praznik a sve trezne dane koje do njega brojimo provesti u blagom ludilu zvanom “nezainteresovanost” , elegantno izbegavajući mine za koje, ovaj put, nemam mapu!

Da dočekam sledeću čašu koja će te ponovo vratiti, kao one povremene ljubavnike koje mnoge same žene imaju, one koji su nam baš za srce prirasli  ali neće vezu sa nama, nego tako...

Vole vaše krilo, toplo mu tu i udobno ali previše udobno da bi smeo trezan da se tu ušuška jer ako zdrave pameti samo jednom to uradi, šta će sutra kada shvati da to krilo iza ima još ponešto, neku valjanu dušu, dobar duh ili bistar um?

Zove vas samo posle pijanih noći sa drugarima, kada od Cigana, muzike, nekih žena koje je celo veče kroz dno čaše gledao pa mu se činile prijatne i privlačne i tako ga dražile celo veče, terajući ga da još više pije ne bi li udavio kukavicu u sebi, toliko poludi i razum izgubi da sve postaje nevažno i da je ovo i onako, zadnji put da to čini!

Zove vas da pita može li da svrati  jer vas voli zato što ste najlepša, najtoplija, najmirišljavija od svih koje zna... 

Baš ste mu sada potrebni!

Prijateljstvo je ljubav, samo u jednom drugom, svedenijem I aseksualnijem obliku koji, priznaćete, ima mnogo više kompleksnosti nego seks, kao bitan deo te ljubavne celine.

Ili je seks svedeniji deo svega toga a prijateljstvo, pak, mnogo zajebanija cvećka koja se teško gaji?

Kada pogledate one stare bračne parove koje ponekad viđam po gradu, kako idu polako, drže se za ruku ili pod ruku, pridržavajući jedno drugo, čvrsto stisnuti, svenuli ali jedno drugom još uvek mladi i bitni jer jedno bez drugog ne mogu, ne pomislite valjda da je seks ono što ih je održalo sve te godine i dovelo njihovu ljubav u stanje savršene nirvane i spokoja?!

Teško da jeste.

Samo pravo prijateljstvo, toplina, iskrenost i razumevanje mogu da obezbede taj višegodišnji sklad dva tela, koja su u mladosti bila usklađena u ritmične pokrete zadovoljstva kojima su samo nadopunjavali prijatnost  i svojim orgazmima potvrđivali i overavali da se vole i bez toga, danas uparena u drugom ritmu, ritmu udaranja štapa pomoću koga se hoda po pločniku, ritmu starosti i umora...

Sad ja,  uprkos činjenici da nisam lezbejka  jer muški dodir je, izvin’te, nezamenjiv i neponovljiv...

(Samo muška šaka ima onu snagu kojom se zauzdavaš dok  galopiraš vrtlozima strasti, samo ona je prava mera za sve delove tvoga tela)

... treba da lupam glavu oko toga kako da razrešim sve te nesporazume koji toliko liče na ljubav i upravo su toliko teški, koliko i ta večita nedoumica oko spajanja pozitivnog i negativnog u savršeni Jin i Jang.

Hm?! 

Obzirom da i nemam neka druga posla, vezana za ljubavne nesporazume sa muškarcima jer ih nešto slabo viđam i srećem u poslednje vreme, bar ne one sa kojima bih rado po neku razmenila uz neko pićence ili meze, mogu u potpunosti da se posvetim rešenju problema "kako se boriti za svoje poljuljano prijateljstvo u periodu između dva pripita ili pijana praznika".

02.01.2014 god. u 14.02

7.

Sedam, broj iz fazona! Pazi kako sedaš?!

Šalje Ona meni noćas  poruku, nakon objave moje priče No.6, bar iz ove ture...

Numeracija je bilo i pre, počnu pa nestanu, kako se moje raspoloženje menja u skladu sa metereološkim ispitivanjima i onda  sa jednog zahuktalog početka, naglo skrenem levo i totalno odem na drugu stranu...

Onda ajde, opet novi početak, opet novi No.1, sve “jovo-nanovo”, što samo dokazuje da su ove priče baš prava imitacija života jer se isto tako ponašaju – neočekivano kao i on sam!!

Muvala se Ona tu negde, na pola puta između sudopere, jednog deteta, šporeta i drugog deteta, varjače i Fejsa i tako dočekala da objavim taj tekst... Nešto što treba reći dan posle najluđe noći, koja je opet luda zbog onog No.1!

Kažem ja vama da je matematika čarobna i prelepa nauka, koja ne-znalcima deluje kao nešto suvo i dosadno, previše komplikovano i neshvatljivo kao Neodređeni Integral, gospodin od koga imam takav respekt i zort, da vam opisati ne mogu:

Volim da ga sretnem, uvek mu se poklonim, volim da čujem od 

njega neku pametnu i mudru, klanjam mu se!

Ali, brate izbegavam ga u širokom luku! Ne mogu da se nosim ni sa kim ko je baš toliko dominantiji i jači igrač od mene!!

Znači, lepo se sklonim u stranu, kada ga vidim pređem na drugu stranu ulice i kuliram. Ako nemam šta pametno i ja njemu da dam, onda bolje ni da me nema i da se ne muvam tuda!

*Zvoni mi telefon, ček’’...

Moji prijatelji,  divan bračni par , stariji od mene, već penzioneri... On bivši veslač, mašinski inženjer, ruske krvi,  sa još uvek prelepim osmehom i  zategnutim telom bivšeg mladića... Ona, predivna i preslatka  devojčica od šezdeset, filigranskog tela, jedina plavuša kojoj ta boja kose “ide” uz tamne kao ugalj crne oči, pune vatre i strasti koje joj i nabaviše taj njen, ciganski nadimak!

Leži joj, kao da ga je Bog samo njoj namenio, a ne u svrhu čestog pominjanog  roda u vicevima o našim dragim su-narodnicima, koji su svoje vatre za razliku od nas belih sačuvali u sebi uprkos svim bedama, nedaćama, izbeglištvu, sirotinji...

I ona je mašinski inženjer pa imaju svoj jezik kojim mogu da se sporazumevaju na, nama gostima njihovog prelepog broda, potpuno nerazumljiv način, prepun nekih simbola iz mašinskih crteža sklopova ili tolerancija i samo njima znanih formula za određivanje standarno dozvoljenog odstupanja stvarne od nazivne mere?!

Mi se u čudu zgledamo, ali ne marimo...

“Uh, tako nam je dobro!”

Leškarimo na krmi u ležaljkama, sunčamo se, pijuckamo kafu...

Nirvana - reka, voda koja se plavi, da ne poverujete, na jarkom julskom suncu od koga bežim jer previše sam bela, previše... Ni nalik onim garavima, što sačuvaše svoje vatre!

Rus drži kormilo i pažljivo bira put između virova, da nas ne ljulja puno, da mi, gosti, imamo sve u fulu – kupanje na Mačkovom sprudu, muziku kao ova naša sa grupe, hladno limun pivo...

Iz korpe vadim mafine od sira i spanaća, koje im serviram uz grčki jogurt...

Kašiku jogurta, samo kao nanos snega ili sladoleda, belog , prelijete preko tog trava zelenog mafina i dobijete švajcarske Alpe na tanjiru, u trenu!

U sumrak, posle svega, kada se Sunce već davi u Dunavu, serviraju se slatki, tamni, opet garavi, sa belim snegom prah šećera preko njih, puni  suvog voća i kockica sada rastopljene i izobličene čokolade.

Te Rus, kapetan najviše voli i  sa radošću ih za njega pravim, jer znam da zadovoljstvo plovidbe sa njima, vredi mnogo, mnogo više, nego moj trud za ovih dvanaest malih Crnaca!!

Volim Agatu, čudo jedno... A i brojeve!!

Njih dvoje, mornari na svom brodu kojim krstare Dunavom, udobnim i prelepim čamcem od jedno osam metara dužine...

(Ha, opet broj!?)

 ... Sa svim potrebim civilizacijskim tekovinama neophodnim za duži boravak na reci, spavanje pod vrbacima, vođenje ljubavi na pramcu i roštiljanje po skrivenim peščanim uvalama.

Zovu me da mi čestitaju praznik, a ja se izvinjavam što ja to prva nisam uradila, sramota je, mlađa sam ali...

“Ne stižem jer sam se dohvatila nekog pisanja i ne mogu da prekinem, nikako...”

Ali mislim o njima, pominjem ih i jedva čekam leto da plovimo zajedno!!*

... Zato onima koji su sebi dali hrabrosti da se potrude da uđu u svet brojeva, potpuno opušteno  i bez straha od suvog, teškog i nenaučivog sveta, kojim nas plaše još u ranom detinjstvu, zastrašujući nas kada nećemo da spavamo, kada nećemo da prestanemo da se igramo i da crna kolena od zemlje, pred spavanje peremo:

 ”Čekaj, čekaj!! Doći će tebi matematika, pa ćeš svoga Boga videti!!”

E, u inat svima vama što malu decu plašite tako sramotno, moga sam sina još sa dve godine učila da sabira bombone u činijici, da ih deli nekada na pola, nekada na tri... Mamina gomilica, Tatina gomilica i gomilica za Macicu, kako je on sebi tepao!

Moje dete, sa majkom koja mu nikada tepala nije, sam je sebi nežni nadimak dao jer majka ga od kako je na svet došao, gleda pravo u oči i govori jasnim, što bi reko moj drug iz mladosti “Jebo te, imaš glas ko moj major iz vojske?!” i glasnim glasom, ne ostavljajući mu ni malo mogućnosti da jednom kaže da me, kao, nije dobro razumeo:

“Znači, ako još jednom budeš povukao tu draperiju, koja će se svakog momenta srušiti direktno na tvoj krevetić i tvoju, a ne moju glavu, dobićeš batina po dupetu da nećeš moći na njega da sedneš dva dana!!”

A on razrogači one svoje velike, ogromne, plave oči koje se kao i majkine nekada davno, prelivaju na ljubičasto, sa iznad razbacanim srebrno-zlatnim loknama, pušta draperiju iz malih prstića i strovali se nazad na meki madrac, cupkajući još par puta guzom kao da ima ABS , jer ne može da stoji bez da se za nešto ne drži!

Gleda me pravo u oči i ne može da veruje sopstvenim ušima?!

Tako je on tepajući sebi, upoznao brojeve i tu čarobnu nauku iako joj nikada, za razliku od mame,nije svoju ljubav poklonio!

Muzika ne ostavlja ni malo mesta za drugu ljubav! Neki pisac, slikar, knjige... To je to, dalje je sve popunjeno notama!

Ali Majka je navučena, najstrašnije i bez leka joj i nade da će ikada prestati da je opseda ta ljubav prema svemu što se izbrojati može! Sabrati, podeliti, stepenovati, korenovati, obeskonačivati, bez limesa živeti, svemu što dokazuje da je matematika jedina nauka koja na pravi život liči, ali cela i sva, sa svim svojim analitikama, algebrama, geometrijama, skupovima, tautologijama, analizama, statistikama...

“Jeste, sve ostale nauke su tu oko nas, svaka čast! Priznajem!”

Fizika je tu, hemija, biologija, sociologija, psihologija, filozofija, anatomija, istorija...

Da ne nabrajam dalje.

Sva ta divna znanja, koja su od Kromanjonca napravila današnjeg Homo Sapiensa, fino ga izbrusile, edukovale, njegov veliki mozak zapreminski smanjile a RAM memoriju povećale i tako ga pustile u 21. vek  toliko nabiflanog  znanjem i pameću, intelektom i informacijama, da je negde usput učeći sve to, ostao bez srca i duše, gazeći sve pred sobom...

Sve sa čime je nekada divno i harmonično živeo i tako se sam sa sobom posvađao i sada mu džaba sve te nauke, kada dušu ne može da zaceli ništa, osim ljubavi za koju je, tek, ostao onesposobljen!! 

“Jebi ga, kada u tu pomenutu memoriju, koja je vrh stvar inače, ne možeš srce i dušu učipovati!!”

Svaka ta nauka pokriva samo jedan mali fragment života, samo delić te ogromne slagalice, mnogo teže od bilo kojih puzli koje ste slagali, danima ih držeći na trpezarijskom stolu, dok ukućani u krilima jedu, sve do momenta dok vas troje, zajedno,  ne ubodete i poslednji nepravilno isečeni deo neke prelepe slike...

Onda je još jedan dan na stolu držite, pa je tužnog srca oparate i u kutiju na spavanje,  “dok te skroz ne zaboravimo i ponovo slažemo kao da se prvi put srećemo”!

Samo matematika svojim formulama sve to zna, sve pokriva, svaki deo te slagalice!

Ceo život su vam brojevi!

Stalno i neprekidno brojite, samo što ne obraćate pažnju na to, zanemarujete i nepravedno zapostavljate taj čarobni svet, u kome za svakoga ima ponešto!

Ovi malo plašljiviji i bojažljiviji, uvek u određeni integral stati mogu, lepo se i udobno u njemu meškoljiti, jer vam on uvek granice zna i pazi da se vaš život nikako ne prelije preko ivice tog bazenčića nepravilnog oblika, u kome se bezbedno brčkate, jer se talasa i velike vode, bojite!!

Za ove neustrašive kojima i sama pripadam, očarana brojevima od kako znam za sebe, verujući uvek u njihove nadnaravne i neobjašnjive moći, izobilja tek ima!

Beskonačno, bez limesa, bez osa simetrije, sa mnogo skupova i podskupova koji vam daju moć da možete u dva skupa član da budete, sa divnom slobodom da budete prava a ne duž, da možete da trajete koliko hoćete, da budete paralelni ako hoćete ili ako ste baš inadžija, onda furajte asimetriju koliko vam volja!!

Ne volite horizontalno!?

Nije problem, može i vertikalno, ako ste u kondiciji i snazi, sa listovima balerine i veštinom da možete na prstima, prilagođeni visini njegovog krila da lebdite, dok vas on samo pridržava otpozadi,  jedno vreme...

Vreme koje vam treba, ako ste početnik, da rešite jednog  gospodina Neodređenog!

Drži vas šakama za bedra,  pomažući vam da izvedete tu piruetu svog života, najbolju koju ste ikada odigrali!

Na sceni je to mnogo lakše jer ona  igra na “suvo”, a vi se, Boga mi, kupate u znoju lica svog koji nije posledica fizičkog napora, nego eksplozivnih talasa koji vam od donjih ekstremiteta, kao obrnuta lavina, idu pravo do mozga, do poslednjeg neurona, uporno pokušavajući da vas sruše na tlo, ne bi li pali kao mrtav labud, omamljeno i iscrpljeno!

Brojite li, kao ja, kašike brašna koje sipate za hlebno testo, koje se nikada ne broje?!

Mesim od kilo brašna i po litre vode.

I umesto da brašno istresem u vanglu odjednom, ne?!

Ja uživam da ga vadim tako polako, kašiku po kašiku, brojeći neprekidno, ne bih li jednom otkrila koliko tačno ima kašika brašna na kilo, jer sve neke matematičke, opet, formule koje su razni ostavljali, nikada nisu tačne i prezicne.

I nikada ne uspevam da ih izbrojim!

Uvek me prekine neka misao koja naleti, neka ljubavna uglavnom!

Ja drugih briga, očito nemam, mene samo te muke muče i verovatno samo zbog njih i ovo sada sve radim, jer se kod mene ceo život samo oko ljubavi vrti.

Sve što radim, kada dobro izvadite koren i pogledate, ustanovite da je na svom pra-prapočetku, u stvari neka zajebancija oko ljubavi?!

Tako sam zavolela i kuvanje, mešenje, spremanje kuće, farbanje ograde i svega što je u mojoj kući, namerno drveno, da bi se svake godine moralo ponovo maziti, paziti i ljubav prema kućici u kojoj živim testirati!

Četke i sadolini su moji aprili, majevi...

Brojim ljubavnike, ljubavi, automobile koje sam vozila, kilometre koje sam prešla, stanove u kojima sam živela, novce koje sam zaradila, cipele i haljine koje sam promenila i  sve to delim sa faktorijelom mojih godina!

Dobijam male, sićušne veličine, deliće sekunde koje su ceo moj život, poređane nasumično, večito se okrećući kao oni staklići u, davno zaboravljenoj,  igrački nalik durbinu, koji sam dobila na jednom kirbaju u Plavni.

U kom, kada se okrenete prema Suncu gledajući u rupicu na vašem oku, vidite prelepe oblike rasutih boja, svaki jedinstven i neponovljiv, kao kombinacije sa velikim, velikim brojevima, gde nikada dva puta istu scenu ne igrate!

I samo ako vam ruka na tren zadrhti  ili vas neko u gužvi gurne laktom, slika koju vidite nestaje i pretvara se u sasvim drugi oblik boja i svetla!

Ružne deliće delim još na više i veće, da ih svedem na stotu decimalu iza zareza i tako im dam priliku da padnu u teški zaborav...

Kada sam pravila kuću, majstori nisu mogli da veruju da sam sav materijal za krov, potkrovlje, pregradne zidove, roštilj od štafli, kamion- šleper stiropora, metre  greda 12x12 i letvi,  kvadrata brodskog poda, parketa i gipsanih ploča, kilometre traka za gips, kilograme eksera i cementa, kubike peska, šljunka i cementa,  kupila savršeno tačno, da ni viška ni manjka nema?!

Šta sada ja da im kažem o geometriji, koju baš nešto i ne gotivim, ali se sećam one pesmice o kvadratu nad hipotenuzom, koju je Pitagora nekada ispevao,  a kažu da su i Egipćani svoje velike kuće za umiranje, uz pomoć te pesmice, štapa i kanapa gradili?!

Kako onda ja ne bih znala ovo moje malo kućice u cveću?! Ali ne vredi da ja to njima sve pričam, jer oni ne stižu ovakve priče da čitaju, a ja ne bih da im pametujem!

“Ma, izračunali mi neki!”

Tako moja noćašnja drugarica sa dočeka 2-og januara, osvane sa  pričom broj 6., pročita je...

Piše mi da ne zna zašto je svaki put potrešena nakon mojih priča, zašto se stalno pronalazi u njima, zašto joj se nekada plače kada me čita ili ima kao noćas, pri pomenu pijanih ljubavnika,  neki osećaj mučnine u stomaku?!

“Čitaš život koji je nečiji a vrlo sličan sopstvenom ili onima oko nas!”

Ne stigoh joj reći sve... Sve o tome kako i šta treba raditi, ne bi li, već blizu pedesete, mogao da pričaš nešto  u čemu se neko nađe i pronađe?!

Ne rekoh joj da samo dalje čitajući možda nađe sve odgovore na pitanja i nedoumice, koje sam godinama, brižljivo, kao poštanske marke skupljala, slagala... I sada ih izlagala.

Odgovor je previše dugačak da bi stao u jednu ovako skromnu priču, u kojoj će se Ona, navučena već kod No.6, ponovo pronaći u jednom njenom malom delu i opet se naježiti od osećaja da ima grozan i težak déjà vu, koga se seća dobro, kao da je juče bio!

I tako se, isto kao ja, naći u svetu brojeva u kome će 8(osam) željno iščekivati, trepereći od uzbuđenja, kopajući da nađe ponovo u mojim slovima, taj delić sebe, svojih dana i čekajućih noći...