Tata (Zapis o gubljenju)

Kada sam, svojevremeno, objavila priču „Tudji brak“ definitivno se potvrdila ona velika istina o našem mentalitetu i malogradjanštini.
Jer, po meni, napisala sam posle nje mnogo boljih i zanimljivijih mojih premišljanja i zapažanja, ali taj post od prvog dana kada je osvanuo na web-u, do danas, drži rejting jedne od najčitanijih priča. Da se zvao „Moj brak“, verovatno ga niko živ ne bi ni pročitao, niti primetio. Ali „Tudje je uvek sladje“, pa gomila mojih, meni nenaklonjenih, čitalaca voli taj tekst da pogleda. Ako ima dovoljno strpljenja i radoznalosti, pročitaće ga do kraja i tako otkriti mnogo detalja iz mog privatnog i intimnog života. Ono zbog čega bih ja, eventualno, mogla da se od stida zarumenim je činjenica da je svaka reč u tom postu, gola i živa, istina. Od onih ružnih detalja o razvodu braka mojih roditelja do mene, grešne ljubavnice, koja je, ne znajući ovo što danas zna i u glavi ima, petljala sa „tudjim muževima“.

Ali, sve je istina.

*Ako hoćete da pišete u prvom licu istovremeno poštujući ljude koji vas čitaju, nema laganja! Kada krenete da se „parate od učkura do bijela grla“, nema više nazad. Nema odustajanja, vaganja i premišljanja oko toga da li ćete sebe, istinitog, uvek pričati. Smem nešto da vam prećutim, ali ono što ostavim u rečima, ne sme biti laž ili neistina.*

Pomenuti post je bio zanimljiv i sa drugog aspekta. Par dana nakon objave, oglasila se moja, po ocu, mladja sestra. Devojka koju sam srela par puta, sada žena, rodjena 80-ih... Živi negde u inostranstvu. Tako sam čula.

Ne pamtim godinu kada se ona rodila. Znam samo da je to, svakako, bilo posle moje smrti u životu našega oca. Kada je mene sahranio, nju je rodio.

Ne sećam se tačno šta je ona meni u tom mejlu napisala. Ili je bio komentar na googl-ovoj mreži?! Nisam dovoljno pažljivo njen dugački tekst čitala, jer ne volim mladalačko, neosnovano, fraziranje i oponiranje činjenicama koje, ona, moja suparnica, nikada svojim očima,kao ja, nije videla. Pogotovo ne doživela!

Brani ona svoga taticu, (ona je za razliku od mene, živa) proglašavajući moje reči lažima i neistinama koje vredjaju njene „divne i požrtvovane“ roditelje. To je suština i to mi ostade u sećanju kao lajt-motiv celog njenog litijanja. Preletim dijagonalnim pogledom njene reči, uhvatim suštinu, nasmejem se...

„E, dete moje?! Pojma ti nemaš o tome šta je pravi život! Blažena budi u svome neznanju, nikada ne saznavši sve ono što ja, o našim zajedničkim precima, na moju žalost i muku, znam! Blago tebi što si se kasno za sav poganluk koji teče u tim, Božinim krvima, rodila! Boga moli da ga u sebi nikada ne poznaš i osetiš! Boga moli da ga svojoj deci ne preneseš. Bolje Ankinu reumu i artritis, nego ijednu dedinu semenku!“

Par dana kasnije, na samom blogu osvanuo je još jedan optužujići komentar, napisan od strane, naravno, anonimnog lica, sa nekim sado-mazohističkim, „domino“, nikom. U kome se čak pominjala savršena sreća i harmonija u kojoj moj otac, posle moje smrti, zadovoljno živi!

„O, Gospode!? Pa ako već pričaš o sreći i moralu, mogla si bar neki pristojniji i manje pornografski, avatar smisliti?!“

Ništa tada nisam odgovorila. A ni sada neću.

Samo sam posle nekog vremena, komentar obrisala. I to samo zbog tog odvratnog naziva profila, kome pod krošnjom moga Hrasta, u mom miru i spokoju, mesta nema!

Sve sam ja o mome ocu davno zaboravila. Nikada ne mislim o njemu, niti ga se ikada setim. Ja, njegova mrtva ćerka, imam svoj zagrobni život u kome njega nema od moje 15-e godine. Niti on meni na humku dolazi, ne pali mi sveće, niti me obilazi...  Što bi’ se ja onda njega sećala?

Korziram danas po internetu. Nije me bilo par dana, pa rekoh, malo da procunjam. Naletim na objavu namenjenu nečijem zaboravljenom tati. I setim se moga!

Pa umesto neke zabavne priče o poltronima, bajkama ili mojoj popodnevnoj kafi na romantičnom Zemunskom keju, osvanu ovo – zapis o gubljenju!

Moj otac je lik o kojima je već pisano u mnogim pripovetkama i romanima. Zbog toga ne bih da se amaterski i neuko upustim u gradjenje nečega čemu nisam dorasla. Za takve likove mora da piše neki jak Rus. Ili Ivo... Teško je takve karaktere raslojiti i pred čitaoca prostrti, a da mu kristalno jasno pred očima žive i igraju svoju ulogu?!

Hvala mu što me naučio majstorskoj veštini gubljenja. Jer da nije njega bilo ja bih izrasla u patetičnu i pekmezavu, a vazda zaljubljenu ženu! Ima li gore kombinacije od te?

Volela sam ja moga tatu. Nije da nisam. Bila ponosna na njegov fakultet i sva zvanja na kojima se smenjivao. Na sve njegove besprekorno opeglane košulje uvek ukombinovane sa odelima, cipelama, kravatama... Ja tek počela da se devojčim, a on u još lepim, očuvanim i negovanim, tridesetima. Kada on i mama prodju selom, nema ko se za njima ne okrene – on crn, garav, sa brkovima a ona nežna plavuša! Savršen par!

On me naučio da nijedna ljubav nije sigurna. Da se ni na jednu ne smeš i ne možeš, slepo, osloniti! 

Zauvek me pelcovao na bol! Što od batina, što od kidanja moga srca u paramparčad i bacanja tih delića uličnim kerovima?! Nema te rane koja na meni nije zarasla i od koje ja nisam ozdravila?!

On, prvi muškarac moga života, već me je bezočno slagao i prevario! Nije me pred oltar izveo i drugome me predao. Nikada mi auto nije oterao na pranje ili kod majstora. Nikada me, ljubomorno, kao svaki otac svoju ćerku, nije čuvao. U moju teško sagradjenu kuću nije ni jedan ekser zakucao. Mome detetu, svome unuku, nikada lilihip nije kupio.

Samo me je, onomad kada me sahranio, važnome naučio – Volite svim srcem, volite bezrezervno, dajte se drugima, ali znajte... Ništa nije večno. Sve je promenjivo. Naše je da dostojanstveno gubimo, jer samo tako se možemo regenerisati i ponovo nekome dati. Samo se, odlazećima, na naučenom zahvalite.

Hvala mu, što mi je na samom početku života, tu lekciju, jednu jedinu, održao: Ništa nije naše, ako nama nije sudjeno ili namenjeno. Sve što jeste istinski naše i na šta polažemo pravo, već je tu, uz nas. 

A ono što gubimo i samo ledja mu vidimo, nije nešto za čime treba žaliti.

„Da je po mene valjao, ne bi ga Bog iz mog života, tek tako, sklonio?!“

Kada sa takvom devizom u glavi krenete u prvu mladost, možete opušteno i slobodno da volite. Prepustite se emocijama, drhtite svakim trenom koji vam prolazi bez voljenog bića... Jetre i srca za njega dajete...

Onda osetite da vam izmiče. Klizi vam medju prstima, migolji se... Neće, baš neće, u pravu ljubav da se pretvori!? A vi samo ravnodušno i nemoćno ramena slegnete... Pustite da gubite, jer samo tako, umrli, možete za novu ljubav biti spremni. Dozvolite im da odu. I vrata za njima zatvorite.

Jer, samo mrtvi se možete za nekog drugog, ponovo, roditi.

photo credit: www.dnevno.hr; www.vijestigorila.jutarnji.hr