Dan posle

17.3.2014 godine.

Prođe još jedna politička ujudurma sa nemilim trošenjem para /kojih nema/, da bi mene, već umornu od besmislenog  zaokruživanja, naterali da ustanem, obučem se i u selo, na glasanje, krenem!

Držim  da je u politici isto kao u ljubavi!

Moraš posegnuti, priliku pružiti, iskreno verovati, dobrom se, najboljem, nadati;

„Možda nisu baš svi tako loši?! Možda je neko zeru srca za istinu i volju, sačuvao?!“

Ako već život nije, možda je Bog milostiv i velik, pa mi na zaokruženje dobar i valjan broj namesti?!

Broj koji će o meni i o hlebu moga deteta, misliti...

„Ovaj će me čuvati i ni za kakav interes me neće dati?!“

Koračam polako dole, prema gimnaziji... Kao stanovnik centra Sremskih Karlovaca, imam rezervisano mesto No.1.

„Kakva čast!“ - trebalo bi da mislim - „Svoju volju, u onoj prelepoj građevini gde su mnogi bitni i važni Srbi učili i njome hodili, pokazati... Svog budućeg ljubavnika u njoj birati!“

Ne mogu!

Oznojane dlanove krijem jer kao mlado i naivno jagnje, opet na klanje idem! Kao netaknuta devica koju matorom pohotniku, usmrdelom od onanije, na koleno dovode. Nestrpljiva od čežnje da me opet boli, da me onaj iz kruga, koji ću tren kasnije plavim nacrtati, na moje oči ismeje, ponizi i glupačom me načini!

Polako koračam.

Sve se za Suncem osvrćem, prema njemu se okrenem, pa natraške, kao dete, lenjo tabane vučem... Usne u nevešti zvižduk nameštam, u toploti uživam...

Put od moje kuće do gimnazije, postaje  kratak.  Prekratak da bih dovoljno hrabrosti za taj mučni čin svesnog predavanja Lažnom, skupila.

Ma koliko kod svake rupice na fasadama  zastajkivala, stižem do kapije. Zakoračim u senkama ispunjeno, zeleno - crno,  dvorište.

Pogledam Brankovu bistu, desno:

„A! I ti si mreo zarad ljubavi?!“

Tek tada mi se dlan suši.

„Ma ko ga jebe?! Ne mogu oni da budu toliko lažni, koliko sam ja istina! Ne mogu oni poderati, koliko ja mogu sašiti!"

Raniće me, prodati, izneveriti i izdati kao i nebrojeno puta do danas, ali bolje dostojanstveno poginuti, nego kao kukavica u ušuškanoj i bezbednoj  fotelji, sa visine narod gledati.

I tako pravu, hrabru ljubav, nikada ne doživeti!

photo credit: http://wallpaperswide.com/che_guevara-wallpapers.html