27.09.2014.

Prva pesma





Kako u reč da te stavim,
da te uprostim i u stih podesim?
Da tvoj udeo u sebi smanjim?

Sen tvoju osećam za petom,
a dah tvoj me po temenu poliva
Sediš, pušiš i brišeš me navlaženim palcem
kao mrvu pepela.

Vučeš sve konce,
potpuno bezazleno nesvestan toga
Spajaš me sa starim likovima
crno-belog filma, mojih prvih dana.

Ti bacaš kockice na povoljne, dobitne strane
za stolom gde je ulog samo moja sudba.
Crtaš, slobodnom rukom, mape mojih kretanja
pakuješ mi i puniš kofere mojim intimnim sitnicama,

Karte za put mi vadiš, teraš me da olovke oštrim
Vodu za mnom, baksuznom, prosipaš
Sve mi dobro misliš
Iskreno mi sreću želiš.

Lavina ljudi, reči, emocija
u mome životu, tobom, pokrenuta
- Atomski haos dešavanja
sa jezgrom "Ti".

A

Samo zarad straha od sebe velikog
Od sebe stene, koju sam golim rukama brusila
vajala te, blatom il' zlatom krpila
Neudenut si ostao.

Hvala tebi,
svaki moj blagoslov imaš.






23.09.2014.

Pederi i popovi






Ni za jedne, ni za druge ne marim puno. Baš mene briga ko se kako izjašnjava, kome polu je naklonjen i u šta veruje! Tuđe dupe me ne interesuje isto koliko i versko ubeđenje.

Obe moje staramajke, jedna katoličke vere, druga u medresu išla, jedno isto su uvek govorile:
"Hodže i popovi - najveći lopovi!"
Pedere nisu nikada pominjale, o njima sam saznavala sama.




Po običaju, čim si na netu, ne da ti se od budalaština pobeći! Dok nam ovi gore rade o glavi i na prosijački štap 'oće da nas sve dovedu, ovi pomenuti, nadigli se svi sa objavama "Za" i "Protiv". Kako ja lajava i jezičava da sada prećutim i preko svega, mrtvo-ladno, pređem?! Kao bajagi, nisam videla i nisam ništa pročitala?! Kao, ništa ja o tom' ne znam?!

Pošto sam žena, eksplicitno nisam protiv pedera. 
Prepuštam to ostrašćenim muškarcima, koji, sve mi se čini, svojom mržnjom prema ovima, prikrivaju sopstvene latentne sklonosti. Toliko ih mrze, da mogu iz čista mira da ih biju, kao da su pomenuti, omraženi objekti njihovog batinanja, malo pre, baš njih lično, hteli i želeli da naguze! A znamo da nisu!

Ili u muškom mozgu postoji jedna specifična, homofobočna vijuga, koju mi žene ne posedujemo, a koja radi na vrlo zanimljiv i neobičan način?! Vijuga koja se uključuje u pogon zvani "Ubij i zakolji" pri pomenu pederastije ili na "Diži uvis jarbole" tokom gledanja sočne pornjave u kojoj se dve ribe pohotno razlizuju. Ovo drugo nekako i kontam - živ sam stvor od krvi i mesa, sklon svakojakim porocima i strastima. Ali, tuci, ubij, polomi?!
Prosto, ne razumem taj poriv. Mogu da mrzim i bijem samo nekoga ko me lično ugrozio ili mi, ne daj Bože, na dete dirnuo!
U ostalim slučajevima samo tiho gunđam i u sopstveni brk, negodujem.

A ovi, duginih boja, baš se nadigli da paradiraju! Vide da smo u sranju preko vrata, svi kompletno obespravljeni kao građani, u glupe kmetove pretvoreni,  ali ponosno teraju svoje - parada pa parada!

Umesto da pametno iskoristite homoseksualnost kojom vas je priroda ili čista obest, obdarila:
Ljubite se na sred ulice, svakoga dana! Dobićete jednom ili više puta batine, Sud po običaju neće ništa uraditi jer ovde modrica čestitog čoveka ne vredi ni pišljiva boba, kamo li tek pederska, a vama je to prilika da se dokopate azilantske vize, zbog bla, bla, bla... I zauvek pobegnete iz naše divne Srbije!
Da sam ja peder, tako bih svoje isterala! Što da paradiram po Beogradu gde me biju, kada mogu po Amsterdamu gde mi se osmehuju?! Ako već gomila teoretičara zavera govore da pederi upravljaju svetom, sva će vam ambasadorska vrata savremenog sveta, biti širom otvorena!

Nego samo džarate gde ne treba i uljuljkanu u sva svoja dobra, crkvu, budite!

Bože me 'prosti, ponekad stičem utisak da su svi crkveni velikodostojnici čekali da se našeg Pavla, jedinog pravog Božijeg čoveka među svima njima, reše, pa da se slobodno, razbahate! Pavla, sluge Božijeg i sluge svoga naroda. 

Počeli i oni da se obesno, sa telohraniteljima, u skupim, crnim, automobilima voze. Lome pogače po kućama sagrađenim krvavim novcima i zlatom poskidanim sa ušiju i prstiju krivovernika. Izdaju saopštenja u kojima je isključivo LGBT populacija kriva za propast porodice i svih porodičnih vrednosti u državi! Ako već svoj narod volite i za njega se molite, što mu pravu istinu ne kažete?! Istinu o svemu što znate. Sve što ste čuli jedući zajedno sa političarima na vlasti, nazdravljajući likovima sa raznih evropskih poternica i drugim srpsko-pravoslavnim moćnicima. Vi tačno znate kako je i zašto ova država i svi mi u njoj, propala! 

A vaša hrišćanska dužnost je, koliko znam, da svome stadu istinu govorite i da se samo o njemu brinete. Da ga od sveg zla zaštitite! Od pljačke, krađe, ubistva...  Ne samo od, sramne i nedolične crkvi, pederastije!

Ovako, ispade da su pederi krivi što se dečiji dodatak dobija samo kada nemaš ni za hleba i što su nam deca naspidovana do te mere da ih ljudska krv, koju pred sobom vide, seksualno uzbuđuje a ne šokira i u očaj baca!

Pederi su prodali neku zemlju Arapima i pokrali pare sa sms-ova na 1003! Pederi su krivi što niko ne ulaže u poljoprivredu koja nam je, možda, jedini spas! Oni emituju hiljaditu epizodu "Male neveste" i promovišu nakaradnu muziku po televiziji?!

Treba motkom da se naoružam, da krenem put Beograda i da se nekom fegetu, nečijem sinu i detetu, mile mame najebem jer mi, treći put ove godine smanjuju platu i u procentima me, još uvek zdravorazumsku, budalom prave! Samo ne znam gde i kako da se sa popovima razračunam, jer me i oni, kao i ponosni, mnogo para koštaju?
Pandure plaćam da ove prve čuvaju, a umesto ovih drugih plaćam PDV!

Podjednako su mi se zamerili, pa su u istom postu, sasvim slučajno, završili.


photo credit: www.brucesallan.com








20.09.2014.

Protiv uroka



Dani kao što je ovaj imaju svoje specifičnosti. Toliko se već ravnomerno, dosadnim ritmom, ponavljaju poslednjih godina mog života, da mi već na jetru idu!

Sve je, naizgled, normalno. Danima pre jutros, sve je prijatno. Sunce sija, slušam muziku vozeći se na posao, razvlačeći žvaku po ustima kao neka klinka;  Mažem usta ružem na semaforu, vozim po gradu mnogo brže od 50,  čim ugledam brisani, prazan prostor onog našeg lepog, vojvodjanskog bulevara, koji je prostran k’o ova moja depresivna ravnica pa se za dobru i lepu vožnju, ubio!  Dok vozim, pevušim često, kada čitač cedeova naleti na neku koja mi je baš gotivna!

Pevušenje je bila moja stara navika, od koje me odučio život sa muzičarima, kažu „apsolutnog sluha“ (Jer, ja ga nisam merila?!), koji su moje pevanje vazda kritikovali. Pokojni moj Medan, Bog mu dušu prosti, jedan dan me posadio pred crno bele-dirke i naterao me da intoniram glasom ono što on svira.

„Kevo, savršeno dobro čuješ, ali ne umeš da reprodukuješ. Treba ti vežba!“

„E, da me ne bi još i vežb’o da pevam?!“, mislim se u sebi. „Nemam baš druga posla do toga?!“

Računam u glavi – bolje mi da se tog pevanja po kući okanem, nego da mi rodjeni muž časove drži?! Da se pred izabranikom svoga srca, brukam?!
Mnogo godina kasnije, moj sin kad’ navrati do kujne pa me uhvati „na delu“ da pevam, ne predlaže nikakve lekove ni terapije. Samo prevrne zeleno-plavo-ljubičaste oči naopako, nasmeje je ironično i kaže „Kevo?!“

Šta ću? Zaćutim. „Pa nije me rodila majka da budem pevaljka!“.

Ne mogu da grešim dušu, moji Medani me nisu često rasplakavali, ali su me od pevanja, mislila sam zauvek, odučili. Tek sada skontah da se ta moja, stara a dobra navika, vratila! Jer pevušenje je vesela i plemenita disciplina koja oslobadja od stresa, relaksira vas i čini život lepšim.
Znači, predhodnih dana čak i pevam. Ćaskam veselo sa kolegama ispred lifta u preduzeću, pokušavajući da vratim stara vremena, jer u ovim novim, niko više ni sa kim ne razgovara?!  Napisala, napokon, moj diplomski rad, lekove za čuku redovno uzimam;  Sutra ujutro idem na trodnevni odmor sa mojim sinom... Sve lepa i pozitivna dešavanja, bez ikakve slutnje na pojavu ovog, današnjeg dana!

Namirišem ga jutros čim sam oči otvorila. Odmah ja njega prepoznam.
„E, dobro si došao! Dugo te već nema kod mene. Već sam se zabrinula!“

Dan bez osmeha. Dan koji je tužan i pre nego kiša počne da pada. Dan u kome sve ružno što sam predhodnih dana čula i videla, pa svojim radovanjem  potisnula i zakopala, počne da se budi, da iz groba ustaje! Počne da me opseda!
Kuvam ručak za koji znam da će biti lošeg ukusa, jer u umu mi sve vri od neprijatnih reči koje sam na poslu čula, od neprijatnog osmeha policajca što mi je kaznu neki dan ispisao, od zajedljivih komentara na društvenim mrežama, od malicioznosti vladara kojima pošteno porez plaćam, a oni mi jebu mamu jer znaju da nemam gde da odem...  Sa tim u glavi ni supu iz kesice ne možete, ko svet, skuvati!
Guram ja njega nekako. Sve ima svoj kraj, nadam se...

„Ma, samo kada bih mogla ovaj dan da ispišem! Tako bi mu došla glave i od sebe ga oterala!“
Da ga „na papir“ stavim, da ga se rešim... Jok, ne ide! Rekoh vam davno da pisanje nije rozen torta, pa da ga naručite.
Tumaram po kući. Obilazim oko tastature kao mačka oko vrele kaše. Nikako da sednem. Ma, ni da probam!  A dan se razmahao, sve je gori. Pomognut kišom, preti da me savlada i slomi.

„Ako danas ne budem pisala, nikada više neću to moći!“, aveti ustale iz groba prizivaju sujeverje.

Bude ono malo paganskog što u meni ima, ono malo što mi je u krvi ostalo. Setim se hodžinih zapisa što se u crvenim kesicama nose i moje nene što glavobolju urocima tumači i molitvom leči.

Sedimo na sećiji. Dve nas - Emina, majka moje majke i ja. U Bosni smo, kojoj se ona, posle mnogo godina vojvodjanskog života, vratila. Na siniji, pred našim kolenima, fildžani i kocke šećera. Ibrik sa kafom je u kraj šporeta, da se ne ’ladi. U rerni burek, malo pre ga je koščatim i umornim rukava, vukla. Pušimo, ne gasimo...
Ista krv u drugo spakovana. Ona u dimijama, na meni farmerice. Ona puši plavo-belu „Zetu“ bez filtera, ja sarajevski „Marlboro“. Ja sam tih godina otkrila „Guči 3“ a ona miriše na belo kukuruzno brašno od koga mi hleb, umešen samo sa vrelom vodom, sedeći, mesi. Kada vanglicu odmakne od sebe, zapahne me njen miris, koji već znam – karamela  mešana sa cimetom. Tako joj mirišu ruke, bluze, marame i šamije što ih na glavi nosi...  A ja ne mogu u svemu tome da uživam. Kopam nervozno po tašni, tražeći tabletu. Glava me boli!

„Ma, ne da Nena svoje dijete! Ti pij kafu, pusti Nenu. Samo žmuri...“

Šapuće kroz bezuba joj usta neke čudne reči, možda arapske... Ne znam.  Umre mi, odnesoše mi je proklete devedesete, a ne stigoh da je pitam.  Osetim joj topao dlan iznad moje kičme, kako se brzo spušta na dole. Pa ga nanovo, na moj potiljak vraća, ne prekidavši da mrmlja tu samo njoj znanu pesmicu ili molitvu... Prepuštam se, verujem i njoj i celom tom ritualu.

„Videla sam ja onu kako te urokljivo gleda! Znala sam ja da će na neki belaj izaći! Ali, ne da Nena uroka na moju unuku! Sad’ će to proći!“







Možda se sa ovim danima mora tako boriti.
Kada više razumom ne možete da ga savladate, probate neku sumanutu, sujevernu metodu, kao što je ova moja današnja. Koja me je ovde, pod Drvo, danas ipak dovela.

„Možda da sednem za pisaći sto u Maksimovu, bivšu „dečiju“ sobu?!  Za tim stolom sam zimus, kao i sada, slušala crkvena zvona kroz otvoren prozor i svoje prve priče, neumorno i bez daha, pisala. Za tim stolom sam sedela kada sam blog napravila. Možda je to mesto talično i pogodno za bajanje protiv uroka?! Ako se tamo ovog dana ne kurtališem, nigde neću!“

Oko tog stola su se mnogo puta koplja lomila. Ja hoću da se taj stari sto izbaci i da ga zameni novi, moderniji, praktičniji, lakši i manji. Fioke su na ovome raspadnute ili se zaglavljuju. Bravica na ormariću odavno ne radi. Izguljen je, izgreban i išaran.
„Ruglo u kući!“, grdim ja. Moj sin ni da čuje. On samo ovaj hoće i ni jedan drugi.

„Ne dolazi u obzir, ja drugi sto ne želim!“

Sada otkrijem zašto je lekovit. To nije sto moga sina, iako ga je on, vodjen svojim čulima, spasio od moga prinudnog iseljavanja. U pitanju je moj  pisaći sto, koji su mi roditelji kupili kada sam krenula u drugo polugodište prvog razreda. Niko srećniji od mene nije bio kada sam ga dobila! Uvek pun mirišljavih gumica, cvetno obojenih svesaka, spomenara i razglednica. Ovo je sto na kome sam sve svoje dnevnike, ljubavna pisma, domaće zadatke i stihove, napisala. Tragovi svih mojih olovaka su na njemu. Sva sam na njemu ispisana... Ima li boljeg mesta za borbu protiv uroka?






photo credit: www.bitno.net; www. purtici.myrealboard.com





13.09.2014.

Jutrošnje pismo




















Ja sam vam od onih što vazda nešto kukaju i prave drame ni oko čega! Da li su u pitanju traume iz detinjstva, /ne zbog škripanja kolica, jer ja ih nisam ni imala/, nego prosto i dečije - skretanje pažnje na sebe!

Što bi rekao psihijatar koga sam jednom, mnogo godina pre, posetila. Crn, namrgođen u belom, više mesarskom no doktorskom mantilu. Pita me šta je na stvari? "Apatična sam i nezadovoljna...", ja njemu. "Kako se to manifestuje?", opet će on.
Krenem od početka da mu pričam, a znate da sam ja neumorna kada je to u pitanju. Puši on cigaru, sve mu pepeo po onom, masnom mantilu, pada. Trom je i nepokretan, pa mu pepeljara daleka. Ćuti, skupio veđe i sluša me. 
Ja pričam li pričam! O majstorima što su mi praveći kuću, pune džakove cementa, pod pesak omaškom zatrpavali, a ja svaki dan kupujem nove! O tome kako pušim kao na normu i vičem na svoje pretpostavljene! Kako sam nesrećna u ljubavi a kocku nikada nisam ni probala! Uvek sam nadrkana i nervozna, na rođeno dete, bez potrebe, vičem i galamim! 
Imam "bolesnički", beli, frotirski, otrcani bade-mantil u kome sam u stanju vikend da provedem...


Kada je on dočekao momenat da ja u svom beskrajnom monologu ostanem bez daha, prekinu me! "Gospođo, vi niste slučaj za mene! Vi ste jedna potpuno normalna i zdrava žena, jer sami sebi dajete dijagnoze i terapije predlažete!"

Opet ćorak! Ne uspeh da se dočepam bilo kog papira sa F dijagnozom, koji bi me trajno zaštitio od svih osuda mojih asocijalnih izgreda i nedoličnog ponašanja! Bilo gde, a ponajviše na mom voljenom poslu u Fodu PIO. Ali, ne gubim nadu! Ipak ću ja docu za par godina opet posetiti, jer pisanje bloga može da iznedri ko zna kakve nove priloge za moju, konačnu,  anamnezu?!

Sve ja svoje boljke i mane znam, zato sam zimus i rešila da se preobrazim i postanem nova i drugačija žena. Ide mi, pu, pu... Da ne ureknem! Ali te manije preuveličavanja problema još se nisam rešila.

Tako je sada i sa ovim mojim diplomskim!? Kao da za Nobela treba da pišem?! Nedeljama već kukam kako trebam da se uozbiljim i sednem. Nedeljama mi je taj, tobožnji, naučni rad izgovor za sve ostale nemare. Lamentiram nad njim, lamentiram... Započet je on, ne mogu da kažem. Negde je već na polovini. Smislen je i po mom mišljenju, čak nije ni loš!

Ali, nikako da neki vetar u leđa osetim, nikako da me nešto pogura ka tom kraju, koji treba da bude kruna mog svečanog ulaska u svet inženjera, svet ljudi koji su, čak i sa doktorskim diplomama, u velikoj većini, ostali prirodni i normalni intelektualci. Još jedino inženjeri poštuju i podstiču znanje, rad i kreativnost. Kod svih ostalih, zavladala ljubomora i zavist - na kolege, na dobre đake, na sopstvene studente...

Eto! Ni činjenica da se radujem što ću se tom titulom okititi, ne bi dovoljna da me napred pogura?!
Samo kukam! "Kako ću ja sada to? Ah, ne mogu, izgubila sam nit! Danas je oblačno, sutra ću..."

Na mom trpezarijskom stolu danima stoji moj pasoš. U njemu su udenute avionske karte i potvrda o rezervaciji nekog belog, nevelikog hotela, čije su sve sobe okrenute prema dvorištu. Mračno-zelenom, sa crvenim tufnama nabacanim po njemu, satkanih od cvetova koji ponegde rastu i remete tu hladovinu. Na sredini te bašte je samo jedna suncem okupana površina - bazen optočen sitnim, teget i svetlo plavim, naizmenično u mozaik, lepljenim pločicama. Oko njega je po koja ležaljka..

Tu je i potvrda od lekara koje lekove uzimam, te ih mogu poneti u inostranstvo.
Svi dokazi da će se moje dugo željeno putovanje u drugi svet, u neku egzotičnu oktobarsku bajku, ostvariti, stoje mi tu, svakodnevno pod nosom. Pomerim ih ujutro kada pakujem tašnu za posao. Opet ih dirnem sa mesta kada sednem da jedem. Namerno ih držim na oku, sve čekajući da me jedan dan poteraju i motivišu da radim. Da na to svoje misionarsko putovanje, sa diplomom iza sebe, krenem! *O tome zašto je misionarsko jednom ću vam pričati.

Jutros ustanem odlučna u nameri da ga ovaj vikend završim. Sedim, pijem kafu i osetim je. Opet lenjost za vratom. Bacim pogled prema trpezarijskom stolu, na  bordo, plavo-belu gomilicu papira. 
Ništa mi!  Otvorim poštu na netu.

"Samo da pogledam, pa sedam da pišem!" Dobijem pismo koje vam u celosti, neizmenjeno, prosleđujem. Pročitam ga, ustanem da skuvam drugu kafu i pomislim: 

"Pa zar sama činjenica da imaš nekoga ko ti na ovaj način poželi dobro jutro, nije dovoljna da budeš motivisana za rad?! Glupačo, sram da te bude!"

"Dobro ti jutro draga moja sestrice!
Pretpostavljam da smo na istom poslu - pijuckamo kaficu i luftiramo glavu. U miru. U tišini.

Zar nije tragikomično saznanje koliko malo treba da budemo zadovoljni....

Setila sam se jedne ruske jevrejske narodne priče, jako, jako stare. O Jevrejinu i kozi (Nije čudo što su Staljinu onako puno bili na nišanu, previše su pametni, religija im je dominantna i ne padaju na jeftine popularne, od sistema proklamovane žvake).

Elem, davno jednom živeo je jedan Jevrejin u kolibici sa ženom i sedmoro dece. Dakle, njih devetoro u nekoliko olinjalih kvadrata, prekrivenih slamom koja prokišnjava, sa malim prozorima prekrivenih krpama (Staklo je bilo samo za bogate).

Noć je, žena se premorena onesvestila i tiho hrče pored njega, deca su nekako zaspala, uspeo je da ih ubedi, verovatno i ponekom ćuškom kako nema veze što su glasni, sutra je novi dan (Skarlet), ali on ne može da spava.
 Brine.
 Šta će sutra jesti, čime će zapaliti ono malo vatrice što je sebi mogu dozvoliti, gde naći dronjke da im ne bude hladno....
 I onda se moli.

"O Ti, Ti koji nemaš imena, znam da je greh da Te bez velike potrebe spominjem, sve znam, ali vidiš i sam kako nam je teško. Molim Te, tako Te jako i iz duše molim da mi pomogneš da nađem izlaz iz ovoga!"

I, zamisli, dopru njegove reči na pravo mesto, ta začu glas, niotkuda, začu glas onoga, koji nema imena:

"Kupi kozu!"

Onako iznenađen što mu je molitva imala  odziva, jeretički pomisli kako možda i nije dobro razumeo, jer, pored njih devetoro u to malo prostora još i koza, ali autor naredbe je onaj, čije se naredbe ne preispituju.

Naređeno, učinjeno. Stiže i koza u mali jevrejski raj.

Tek onda muke, te nevolje.....Hajde, ženu kada gunđa, još i može da ućutka. Zalepi joj jednu preko ušiju, zapreti joj da će joj napraviti još koje dete i ona začepi. Decu rešava lako, dohvati prvu motku, kada preteraju i da vidiš kako više niko nema primedaba. Ali koza.... Ne razume i ne sluša, stalno mekeće, piški i brabonja po celoj kolibi, ne možeš ni misli svoje čuti od njene buke i njenog vonja.

Izdrži on tako neko vreme, ali, sve je kraćih živaca. I opet se jedne noći usudi na molitvu:

"Oh, Ti koji si svet stvorio, Ti čije se ime ne izgovara, hvala ti na velikoj milosti što si se uopšte setio nekog tako beznačajnog kao što sam ja. Ali, ja te opet moram moliti za savet, pogledaj kako nam je sada teško, ovo se zaista više ne može izdržati!"

I, zamisli, desi se opet čudo, kroz noćnu tminu i mali prozorčić, prekriven prljavom ponjavom dopre gromki glas:

"PRODAJ KOZU!!!"

Posluša. Niko ne mekeće, kućerak čistiji, i dalje nema hrane ni ogreva, ali je bar tiše i niko ne vonja, bar ne tako jako....
Kroz par dana, pre nego što će utonuti u gladni san, začu glas Onog koji imena nema:

"Kako ti je sada...."

On ustade, pade na kolena i okrenu se prema nevidljivom nebu, pa prozbori:

"Nikad bolje! Doživotni sam Ti dužnik!"

Dakle, dočeka ti kraj priče. Nema potrebe da elaboriram o naravoučeniju.

Valjda je u tome mudrost stečenog mira - kupiti i prodati kozu.

Ljubi te sestra!"



Naravno, rešim da ovo podelim sa vama! Da vam poželim lepo prepodne!

Ja odoh da pišem, kako reče moj mladi kolega sa fakulteta: "Snežana to vam je, kada ga prevedete na engleski, odličan CV, koji vam može pomoći da nađete bolji posao! To što vi znate, negde ume da bude vrlo dobro plaćeno!"


Malo li je motiva za jedan dan?!



photo credit: www.zdravasrbija.com



12.09.2014.

SEO i ja





















Podelih danas onaj moj stari post o meni i ISO standardima, sa kojima se i ovih dana do krvi, rvem, ne bi li im doakala i nekako ih na moj razum prevela? Ja šumom, oni drumom!

Situacija sa time je, iz dana u dan, sve gora i gora! Bolje da vam niti pričam, nit' o tome govorim.

Nemam ja jezik Domanovića ili Nušića. Ili Sterije Popovića. Svaki od njih bi, od moga radnog dana mogao jedan satirični komad načiniti! Dramu, komediju, parodiju...
Kako god je zvali?! Ali bi se narednih pedeset ili sto godina, isto toliko puta izvodila i premijere imala,  koliko i "Sumnjivo lice" ili "Gospodja ministarka", od svog nastanka do danas.