30.04.2014.

Štrudla sa makom i 50 eura









11.01.2014 god. u 12.29




19.

Možda od ovog blesavog  broja koji je na redu jutros, ispadne nešto sasvim prijatno i udobno, bez obzira što je kršteno tim rogobatnim i nikakvim brojem. Opet jedan od onih što ničemu ne služi, osim da se radujete tom broju godina, jer su lepe i glupe!
Imam hiljadu stvari u glavi koje bih da vam kažem, pa se već bojim da će biti svega u mojim rečenicama, svakakvih znakova, reči i mog, starog, dobrog gubljenja fokusa i 
vijuganja po tekstu!

Već danima imam u glavi jedan komentar sa Fejsa, koji me stalno golica po razumu...
Radim na poslu, telefoniram, svadjam se i objašnjavam sa svetom koji ni srpski jezik ne govori, da ne pominjem stručnost i znanje o materiji kojom se bavimo.
Idem na faks, učim, pišem, pravim veliko spremanje i gibanice, a sve vreme mi samo u 
glavi te njene reči:

“Briši tu tužnu objavu! Nećemo ništa pod ovim našim Drvetom što nas stresira!

Čujem tačno njen glas, boju i frekvenciju dok to u tastaturu, sa osmehom, izgovara. I od tada do danas stalno mi u glavi, ponovo, slika mog oraha kod Bake u prvom dvorištu, jer imali smo ih tri... Slika moga Drveta pod čijom krošnjom je spokoj vladao.

U prvom je orah, bunar i višnja tek posadjena. U ćošku naslagana gomila starih cigli, formata i boje za kakvu bih sada sve pare dala, jer ih više nema?!  Tako terakot toplih i veličine idealne za gradjenje seljačke peći za hleb, koju ću kako znam i umem jednom imati i u njoj štrudlu sa makom ispeći. Istu kakvu sam samo jednom u životu napravila i shvatila da je sa mojim rukama sve u redu, da je moj hiljadu puta modifikovani recept za testo dobar, da sve ja to dobro radim, da je i brašno i mleko idealne temperature za Božansko testo...

Samo nemam peć kakvu ima ta starica u Knićaninu, kod koje sam u gostima, njoj za ljubav, napravila najbolju štrudlu u svom zivotu:
Mirisnu, sa ne previše tankom, ni predebelom korom, sa tačno jednako fila kolika je debljina testa, pa njen presek izgleda geometrijski savršeno, podsećajući na onaj krug koji vas hipnotiše vrteći se pred vašim očima!
Starica je rodjena Vranjanka, pa moj sin, tri ili četiri godine star, što crta kredom na trotoaru pred njenom kućom, zabavljen time, okupiran i zaigran, pita:

“Mama, a jel’ ona to rumunski govori?!” Jer svaku desetu joj i ja razumem?!

Doterana je tu, doseljena iz svoje grude u kojoj svi jezik njen znaju, ceo život u toj maloj kućici u Banatu...
*Geografija mi nije jača strana, ali mislim da je to već Banat.
... Sa teškim životom od koga se sva savila.  Grba joj na ledjima izašla od kuluka višegodišnjeg. Treba decu u grad poslati, ‘raniti i školovati da bi ljudi postali i ispravljenih ledja ceo zivot išli. Jezikom se sirota, nije bavila, a tek do Austro-ugarskih kolača i recepata joj bilo nije!

Njoj je za svaki svetac ili slavu samo jedan kolač koji ona ume. Zeljanik!
Od jutra kako smo stigli kod nje, ja se ceo dan samo za njom vučem... Po bašti, svinjcima, dvorištu, kuhinji... Gledam je tako suvu sa rukama na kojima su sve obradive površine koje imamo, crne, koščate sa nabreklim i od muke oteklim,  žilama. Ni blizu mojih krofnica i jastučića, koji čim malo više soli negde kanem, samo rastu i živce mi jedu!

Pokušavam da savladam taj njen jezik, ne bih li tako i nju upoznala, jer osećam da ima divnih priča u sebi, priča koje ja volim da sakupljam i sabiram, čuvam.
Nekada ih se setim, pa završe ovako – ispričane! Teško mi ide, teško. Nema ona samo gomilu onih “gu”, “ga” nego i pregršt reči koje su meni potpuno strane i nikada ih čula nisam! I kao malom, neukom detetu, dok ja idem za njom i za njenim ledjima, pokazuje mi peć ozidanu od velikih, crvenih i žutih cigli i sriče mi kako se to na njenom jeziku govori.

Smeje mi se bezubo, prevodeći šta je šapurika od kukuruza kojom će sada tu peć naložiti i  kada se sve to dobru ugreje, lopatom usijani žar na stranu razgrnuti i tepsije sa gurmanlucima, pokrivene novinama, u tu praznu sredinu smestiti!
Prvo ona mene uči taj njen zeljanik praviti. Redovi tanko razvijenog beskvasnog testa, filovani izmedju sirom i zeljem u okruglu tepsiju polegani, jedan preko drugog.  Oklagiju ravnomerno kotrlja i valja, sve dok ga do željenog kruga ne dotera. Gledam ja nju, pratim svaki pokret...

I odjednom me ona, videći da se ja u testo dobro divanim, pita na mom jeziku:

“Znaš li ti ‘ćerko, možda štrudlu sa makom praviti?

Jela ju je samo jednom u životu, kod neke, davno pokojne Švabice, koja se tu u selu zadesila, živela u komšiluku gde je ostala uprkos svim teranjima i kolonizacijama. Neće ona nigde iz svoje kuće, pa makar sam Vojvoda, imenjak njenog pokrštenog sela, lično ust’o iz groba!! Tu se rodila, i tu će da mre! Kakva Nemačka?!

Volela bi starica da je ponovo proba i Bog će mi ruke pozlatiti ako joj to učinim! Sav materijal potreban je tu, ali je praviti ne ume?! A i epilepsiju u namučenim kostima ima. Ne štrudlu, svet bi joj napravila da od mene traži?!

Svako time obeležen je Božiji čovek, posebno Hristovo dete koga ta, loša pražnjenja struje koja našim telom upravlja i vodi nas kroz život ceo, odvajaju od drugog, običnog i zdravog sveta, jer njegovi osećaji su toliko prefinjeni i nežni, nama neuhvatljivi i strani...
Zato ga krv i meso ne mogu preneti do svake ćelije u umu njegovom i tako voljan pokret definisati! Stane ta fina emocija i želja na jednom mestu, zaustavi se i dalje ne može! Ne može da se nakači na onu drugu zičicu, ne može da je dohvati i dosegne, pa razum ne zna šta tačno dete hoće, zbuni se i počne nekontrolisano da kida i razdire celo telo, u bolnom, od koga vene pucaju, modrom grču koji na pakao sam liči i na muke kakve se samo na Krstu mogu imati. Stari Grci joj to ime “zgrabiti, ščepati iznenada, tako i dadoše.

Zdrava sam još uvek, srce me samo malo davi. Baka mi je vazda govorila:

“Sine, čuvaj svoje srce i telo svoje, ne daj da ti ga razvlače, dodiruju, skrnave!! Sve gde te u mladosti udare i ujedu, boli u starosti, kada već sve zaboraviš i misliš da prošlo je...
Reuma me kolje, ostavila nam je Baka svima, po ženskoj liniji. Moram na more ne bar desetak dana godišnje, jer samo morska voda i sunce daju dovoljno topline mojim zglobovima da kuckaju narednih 365 dana, do sledećeg mora i moje Crne Gore!

Ne, neću na more otići, ne nadajte se još tome. Priču o golišavom moru sam obećala, ali... Januar je, ipak!
Nikada me niko sekao ni operisao nije, svi su mi organi na mestu, krajnici na broju... Osim par zuba za kojima mi se srce cepa, sveću im u crkvi palim, ali ne pomaže da ih prežalim. Ožiljci od mladosti po kolenima, vakcine na ramenu, rane na srcu... I to je to!! Glava radi kao sat, sve žičice još šljakaju!

Ali epilepsija je “moja” bolest, tu je uz mene uvek, mnogi moji junaci je imaju, svi je boluju i tuguju:
Dostojevski je preneo svome Miškinu, mom dragom Knezu, koji samo dobro u ljudima vidi, veruje im i pušta da ga kidaju svakim sledećim napadom.
Hendl sa svojom divnom muzikom, žicama koje se prelepo okidaju, dočekujući Kraljicu od Sabe... Notama, kitnjastim i čipkanim sa lepezama u rukama!  Sav veseo i razdragan!

Petar Veliki, veliki kralj i mnogo dobra faca, koga sigurno svi znate – Lep,pametan, visok i garav ju je bolovao, a Boga mi, načuh, po kuloarima se priča, da je i onaj Raspućin, ženoljubitelj i grešnik, sa njom noći delio.
A tek Ruse što volim, pojma nemate! Ovo sa Englezima je samo bezazlena simpatija i koketovanje. Prava, duboka i teška ljubav moga srca je tamo, daleko preko Urala!
Ljubav prema njima, već izjavljena i obelodanjena davno pre, skoro će 22-e godine, priznata pred matičarem grada Novog Sada i overena njegovim potpisom! Zauvek i doživotno upisana u ime deteta moga, od oca Andreja!

Ne mogu vam ja bolesnom čoveku ništa odbiti! Zato se i drndam sa svim tim mojim slučajevima urgencija po Fondu, za tudje nege i invalidske penzije!
Pravim zdravstvene knjižice ljudima koje ne poznajem, niti ću ih ikada videti jer kancer u poodmakloj fazi imaju... Ma, tuga jedna.
Ja to moram, jače je od mene...

Moj pokojni komšija, jedini u mom dvorištu koga sam u kuću puštala i sa njime ponekad kafu pila, je Šanjika. Šandor, Madjarski Ciganin, koji srpski jezik, kao i moja starica iz Banata, jedva govori. Udovac je, sam živi od neke bedne penzijice što mu iza pokojne žene ostala, u dve male sobice koje ima zahvaljujući opet njoj! Crn, oniži ali jak i nabijen snagom. Zdravog  ga pamtim! Ima u gradu staru majku, koju ponekad obidje, braću i sestre po belome svetu rasute... On sam, bez igde ikoga svog!

Ponosim se sobom što sam rodila i vaspitala dete, koje mi ovako priča, onomad:

“Idem ti ja sa drugarima po gradu, bazamo i raspadamo se... U Masarikovoj, na samom početku, vidim ja našeg Šanjiku.  Kopa po kontejneru, vadi neke limove i kartone i slaže ih pored sebe. Digne glavu, pogleda me u oči i odmah je sagne prema onom djubretu, osramoćen i žigosan mojim prepoznavanjem! Ja volim čika-Šanjiku, dobar je ko lebac, uvek ti nešto pomogne kada treba, ponese, odnese... Pomagao ti, jedini, kada si sama krečila celu kuću pre useljenja u nju, a ti mu kupila onu viseću petuniju, prelepu, što do zemlje visi, koju je on ponosno okačio pored svog prozora, pustio suncu da je miluje, i svim komšijama se hvalio kako si mu je ti kupila! Zna on da oni od tebe jedva “Dobar dan!” dobiju, a njemu pregršt ljubičastih cvetova daruješ! Sve to u trenu meni kroz glavu prodje. Nasmejem se, pridjem mu, pružim ruku i pozdravim ga, na zaprepašćenje mojih saputnika!
- Dobar dan čika Šanjika, kako ste?! Otkud vi ovde? Baš mi je drago da smo se sreli!
I produžim dalje, sav ozaren i radostan što poznajem nekoga ko po djubretu prevrće da bi nekako preživeo, a moji drugari  tu čast nemaju i mogu samo da mi zavide!! 

Ljubi majka, plemenitog i dobrodušnog, nalik Rusu, svoga sina!

Vidim ja, pre par godina Šanjika počeo da vene. Požutelo mu veselo cigansko lice, suši mu se telo, pa mu tetovaže iz mladosti i vojske gube i ono malo prepoznatljivosti što su do tada imale. Sidra i ženska imena pretvaraju se u Pikasove groteske. Pitam jel’ bio kod doktora? Knjižicu ima, uredno mu je overena, jer pazim na to. Kaže, sa brigom u glasu, bio je. I do Kamenice je stigao... Evo sad’ će on do mene, samo da te papire uzme, da ih ja pročitam i rastumačim, jer ni slova on ne zna! Ni jedno! Ni srpsko, ni madjarsko, ni cigansko. A doktor ništa nije hteo da mu kaže!

Nikada neću zaboraviti taj dan, nikada! Ulazim u kuću, spuštam tašnu na stolicu, zapalim cigaretu  i uzdahnem teško. Šta ću sada, jadna mi majka i žalosna?! Šta sada da mu kažem, jer znam ja već šta na tom papiru piše, pre nego ga vidim?!

“O, Bože, ima li te? Što baš  ja da mu to čitam, što nije bilo kome drugom doneo, bilo kome od ovih skotova što oko mene žive, bezdušnih i sebičnih?!

Koji bi mu to lakše, bez suza i muke, pročitali. Ali ne, mene to mora zapasti! Rekoh vam već: Čim Gospod vidi da velika ledja imate, on vam još malo natovari i nadoda. Nosite kad možete!
Latinski ne govorim, niti ga čitam i pišem. Ja sam od knjigovodja, koji sa time nikakve veze nemaju Mi samo brojeve, novce i te stvari razbiramo.

Ali, čitam ja papir. Šanjika tužnog lica, jer on nepismen bolje od mene zna šta tu piše, u mene, iščekujući gleda.To je život njegov što se u njemu gasi, neumitno i brzo. Svakim danom brže. Kraj,  gotovo. Metastaze na jetri, pankreasu. U limfu se već uselile, Hočkina najavljuju.

Kao...  Čitam to polako i pažljivo, a zapravo se Bogu sve vreme molim da me pouči šta mu reći a da ga spase i uteši, pre nego ovaj pomenuti  stigne. Tek po koje slovo vidim:

“Šanjika, bolesni jeste, ali ima spasa. Evo, doktor kaže da uput spremite i da na operaciju dodjete, to se može srediti i popraviti! Ne morate ni da se zakažete, samo dodjete!”

Da, rekao je to i njemu i koliko to košta, naveo! Zvao je brata u Nemačku, poslaće mu on nešto para, nešto on ima, uštedeo je a i mama mu dala neki dinar.  Blizu je da skupi sve! Prebiram se i prebrojavam, brže od bilo kog kalkulatora!!

“Imaš onih dvadeset eura...”  (ili evra, ne znam kako se to kaže još uvek, a i ne marim... Ne volem te novce!)  Meni je Europa lepše ime.
Onih što pod šustiklom na kredencu stoje i služe samo tome da bi se, po paganskom verovanju, kotili.

“Ako to daš njemu, u kući više nema žute banke?!

U sekundi ja to sve mislim, a već krećem prema mestu gde je sakriveno blago moje, vadim to bezlično parčence papira i dajem ga njemu u ruku! Guram mu u šaku, jer on neće da uzme, sramota ga je.

“Ma, uzmite Šanjika, nije to ništa veliko! Ja ću to i ovako na kafanu potrošiti, bolje da vi za doktora imate!

‘Oće on sebi da pomogne, još nade u njemu ima. Uzima ih, zahvaljuje se i ode.
Gledam za njim i mislim u sebi: ”Jebi ga Medena, šta sada?! Jebeš te novce, do’ će drugi!!

Skuvam sebi kafu, pijem je i plačem. Dočekam Maksima da ožalimo Šanjiku zajedno, odmah sada, tog popodneva. Jer ko zna da li ćemo ga ikada više videti?!
Tako i bi...
Otišao na tu operaciju  i više se nikada nije vratio.  Tek posle deset dana pitam za njega nekoga od ovih što ostaše... Rekoše mi da je umro i sahranjen u gradu, na Almaškom groblju.

“E, neka je baš!", pomislim! "Zainat onima što o tim grobnim mestima maštaju i krvavim ih novcem plaćaju, ne bi li sebi gospodstvo obezbedili bar posle smrti! A moj Šanjika ga još od babe i prababe nasledio!  E, neka im je pokazao kome je tamo mesto!”

Veče palo, suze vec presušile... Sto muka svojih imam i već Šanjiku zaboravljam.

Telefon zvoni. Moja prijateljica i koleginica, sa kojom često nešto, na crno, radim!  Revizorka Vlasta, koja o tim našim knjigama mnogo više od mene zna i vazda je kinjim i zivkam po pitanju propisa, izmena i svih tih smornih stvari!

“Mala, jel’ možes da sedneš u auto i odmah da dodješ do grada?! Tu sam ja, na Rumenačkom putu, u jednoj firmi... Imaju program za knjigovodstvo koji ćeš ti odmah skontati i provaliti! Meni ne ide od ruke. Ne znam ni gde da ga načnem, treba mi tvoja pomoć!

Naravno, krećem odmah! Kud neću mojoj Vlasti biti pri ruci kad god treba?

Da nije nje bilo, da me nije naterala da savladam “privredu”, kako mi zovemo tu drugu vrstu knjigovodstva, koja veze sa ovim “budžetskim” nema, nikada tu pravu i jedinu nauku kojom se sve dobro i jasno, po pitanju love vidi, ne bih naučila?! Ova prva, “budžetska” laže i vara, jer pare duplo negde pokazuje, pa ispada da više očekujete nego što ćete zaista dobiti! Ili laže kada kaže da je ono što ćete dobiti, vaš prihod. Jer nije, ne! To su sve tudji novci, koji se samo tu šetkaju sa klase na klasu, nikakvog tu prihoda nema?!

Odradimo nas dve posao. Boga mi, ponoć već davno prošla!
A nas dve kada radimo, milina nas gledati: Ja odmah dokučim šta je ovaj što ga programirao hteo sa njime da uradi, odmah znam gde šta da tražim i gde da gledam, a ona drži bilans pred sobom, sav crven od njene hemijske, jer su knjige zapuštene, pa su je zato i zvali.  Da se to jednom sredi, opegla, dotera i zategne!!
Ona samo čita šta gde ne valja, ja već knjižim gde šta treba, storniram, oduzimam, dodajem! Započne rečenicu, ja je završim!!  Sati prodju brzo ko minuti. Zato uvek kukam za njom jer i nju su iz Fonda oterali?!
Ekonomistu kakvog da sada imamo, možda nam ne bi finansijski direktor juče na televiziji bio i brlje po našim, penzijsko-budžetskim knjigama, pravdao!
Nas dve šibamo. Ponekad sa osmehom prekinemo, kafu srknemo. Pa nastavljamo sve dok odštampan, novi bilans nije kao oko: Samo crno-beo!

Izlazimo, sedamo u auto. Sažvakana sam i umorna, kako ću do Karlovaca još voziti?! Ona seda pored mene, na svetlu parkinga vadi nešto iz tašne i gura mi u ruku!! Isto kao desetak sati pre toga, ja mome Šanjiki. Pogledam, pedesetica, poznam je po boji: “Jebi ga Vlasto, nisam ti zato došla!”

"Neka te, neka. Meni su ovo već unapred platili, ne brini! A pomogla si mi puno, jer bez tebe ne bi ovo išlo, dane bih izgubila!"

A kažu da nije tačna ona,  slabo ko oće da je se drži: “Ko je dav’o i Bog mu je dao!”




photo credit: www.blic.rs