29.01.2014.

Zabava na moru






Radničke sportske igre, Čanj, 2004. godina



Četrdesetak Novosađana, što iz Direkcije, što iz Filijale Novi Sad idu busom na igre. Bobi je sa njima...

A nas petnaestak, slagaću tačnu cifru ide vozom do Bara, pa će nas tamo neki bus sačekati i dovesti do Čanja. 

Bobi nam, kao deci,  kupio karte za spavaća kola, po nas šestoro u jednom, a bilo je 2 ili 3 kupea... 

Beograđani, mamicu vam vašu...




15.12.2013. godine









Dobro jutro, nedeljo...

Uh, ne volim nedelje, nikako!!

Iako se ova ne računa u loše i baksuzne jer sam od sutra do petka na godišnjem, pa je to olakšavajuća okolnost!

Znači samo fakultet, učenje, programiranje i vi...

Sve lepo i prijatno!

Narednih pet, odnosno čak sedam dana nema Zombija, ni jednog jedinog!! Čak i ako kiša bude padala il' vetar duvao, biće to divni dani!!

Jeste da mi je na stolu ostao hitan, a nezavršen posao " Izmene ISO-a koje se odnose na aplikativni softver u računovodstvu"!!

28.01.2014.

O Gogenu...


19.01.2014 god.













Domaći rad, na Fejsu, gde nas nekolicina, primitivizam pokušavamo da pobedimo i zauvek sa mreže oteramo!

Zadala ga Sanja Petrović :



"Ežen Anri Pol Gogen, rodjen u Parizu 1848. godine, u znaku blizanaca, što će se kasnije pokazati kao pogubno po njegov um, sklon depresiji i suicidu, a i po njegovu porodicu, ženu i petoro dece, koje je bez imalo griže savesti, ponet željom za samoćom i kreativnim stvaralaštvom, ostavio na milost i nemilost sudbini.

Kao i sebe samog...


Do 1891. godine, živeo je u Evropi, jedno vreme u Danskoj ali većinu vremena u Parizu koji je tada bio prestonica slikarstva, grad u kome je sve vrcalo od muzike, plesa, kan-kana, boja i prepunih kafana!!

Svako ko je tada imao bar malo "četkice" u rukama morao je da crta ili slika jer oko njega je sve bilo toliko živo da se tome nije moglo odupreti.

Danju je radio kao berzanski broker, skoro pa knjigovođa kao ja, ali to ga nije ispunjavalo niti moglo da nahrani njegovu potrebu za umetničkim izrazom, u njegovom slučaju, slikanjem!

To je rešavao tako što se noću smucao po kafanama na Monmartru u drušvu velikih vucibatina toga vremena: Sezanom i Pisarom, bar tako kažu knjige...

U mojoj mašti sam ubeđena da se često sretao i pio "Absint" sa Moneom, Maneom, Tuluz - Lotrekom i Dega Edgarom  koji je njima nedostižni novac imao i tako se razlikovao, ali je navraćao u te bircuze, ne mogavši s obzirom da je sjajno slikao, da se reši i otrese potrebe da noću gleda kurve, slikare i igračice, ne bi li tako sebe inspirisao.

Teško se u gospodskim salonima pravi život nalazi!!

Moj, ne mogu reći miljenik ali simpatija svakako, Pol, kada je Pariz video, živeo i osetio, shvatio je da impresionizam na njegovu paletu leći umiljato i podatno neće... 

Tome pomoglo ni doprinelo nije ni to što je cimer jedno vreme sa Van Gogom u Arlu bio!

Zamislite njih dvojicu pod istim krovom?!

Gogen vrele španske i peruanske krvi, potekao od babe koja je kažu prva feminizam smislila i propagirala, sav skockan!
Kažem vam, knjigovodja skoro! 

I Vinsenta, ćutljivog, izranjavanog, bolesnog, ojađenog i introvertnog, sudbini na milost uvek prepuštenog, umetnika...

Od cimera,bezuhog, je samo depresiju usvojio, a nikako one prelepe, kratke, blistave i sjajne poteze četkicom koji su, po meni, nešto najlepše što je slikarstvo ikada nama dalo.

Pol voli široko, bogato, uokvireno...

Privlače ga Japanske grafike, gejše na njima, daleki Istok, narodna umetnost...

I napokon 1891. reši da pobegne od svega, daleko od Evrope, gradova, civilizacije...

Odlazi na Tahiti i tamo, uživajući u egzotičnom, Evropi neviđenom i nemogućem raju, otkriva ženska tela koja se daju široko i živim bojama crtati, sa mnogo Vinsentove žute i neke svoje, zelene...

A sve crnim uokvireno i razgraničeno...

Iako je naslikao ovog lepog, žutog Hrista stalno se sa katoličkom crkvom i popovima koji su te slobodne i srećne stanovnike sa ostrva uglavljivali u kalupe hrišćanstva, kačio i svađao jer je sa ostrvljanima svojim, zajedno patio!!


Ali je živeo i umro onako kako je on hteo...

 "Na ribi i voću", spojen sa divnim ljudima oko sebe i prelepom prirodom, gde novac, sva blaga berze i knjigovodstva, nikakvu važnost i značaj nemaju...

Sahranjen na ostrvu Hiva Oa, 1903. godine.

Verovatno srećan i zadovoljan..."

Fjodor




15.12.2013. godine

Čovek koji je ispričao i na svetlo dana izneo, neke od najjačih likova koje poznajem.

Ponekad se osećam kao neki od njih, kao da u mučnoj i nerazumljivoj mi knjizi, po ivicama stranica hodam.
Raskoljnikov, koji iz pobune i revolta protiv društva, tone sve dublje, povlačeći jedan za drugim pogrešne poteze, tako krojeći svoju užasnu sudbinu, vođen i vezan sopstvenom grižom savesti, etikom, poštovanjem...

Karamazov Mitja, Dimitrije! Kakav lik!? Mita bekrija, onaj što ga Vasilija milo peva, u pesmi koju uvek, teškim suzama i novcem plaćam!
Kao da je ceo život moj u te reči, tužne i ljubavne, stao...


Otac mu je slabić, preziremo oboje svako svoga, mrzeći taj gen koga se gadimo, a dobismo ga ni krivi ni dužni.

Tu "karamazovštinu" očevu što nam kroz vene kola, moja topla i mila majka, u korenu saseca i guši osmesima i mirisima svojim! Majku svoju, Mitja moj, duša moja mila namučena i nikad ljubavlju zadovoljna, nema, pa samo ta nečista krv njime vlada i na robiju ga tera...

Nekada, kada dođu teški, tromi i uspavani, moji crni i slabi dani.. Osetim da ta mračna plima iz dna stomaka mog počinje u dušu, gore, da navire i da mojim zdravim umom vlada, tada se Mitje moga setim...

Kao on bih u kafanu samo išla i sa Ciganima pare delila, ne bil' nekako oca svoga u sebi zatrla!


Knez Miškin, od epilepsije, Božijim prstom načinjene rane, bolestan! Dečija je  duša, otvoren i mio... Svima prašta i veruje ljudima isto kao bogovima!
Oni ga, zli, idiotom nazvaše i tako njemu a ne sebi, mesto u svetu ljudi, od krvi, mesa i reči sačinjenih, obezbediše!

I u moj ga, njime još bogatiji,  život dovedoše!



“Biram da budem čovek…
Da oprostim, da zaboravim loše a zapamtim lep gest.
Da priznam kada pogrešim i kažem onu najtežu reč “Izvini”. Osećam se bolje kao čovek, zbog ponekog dobrog dela i lepe reči, čak i ako mi suprotna strana ne uzvrati. Nema veze, lepše je ovako…
Divan je osećaj kada legneš noću u krevet i lako zaspiš, jer nema tamnih utvara da te progone zbog zlih dela. Čista savest je od neprocenjive vrednosti.”


F.M. Dostojevski


San koji se obistinio


http://www.youtube.com/watch?v=X9FyQNx8oyU&list=PL_ls-M7XF-8so-Gz1KLwI46nL4qTb5kZp&feature=share&index=13

14.12.2013. godine

Dobro veče svima,

S obzirom da mi ni subotom loše i uznemirujuće vesti ne daju mira, moram da se vratim na puter, taman kada pomislih da smo to rešili i elaborirali.

No, ne lezi vraže…
Odem ja posle rada na “crno” na kafu sa mojom koleginicom i još jednom čujem o tome zašto ja nisam podobna da se Sindikatom bavim…

Priča je, ubedljivo, najružnija od svih dosadašnjih i moram je podeliti sa vama…

Sve je počelo u noći između 4-og i 5-og decembra…

Oni koji su bili ovde *(Na Fejsu, u grupi istog imena kao ovaj blog) znaju da je to bila noć kada sam nazivu grupe "Hrast" dodala "Dobro Drvo", a sve vezano za mog prijatelja, slikara i performera Sašu Stojanovića, koji je žrtva borbe protiv Zombija, režima, mraka i slepila, mnogo više nego sama ja...

Kuckala sa vama to veče, našla njegov sajt sa novim brojem telefona, čestitala mu rođendan...

Onda, dočekala ponoć i čestitala još jedan rodjus!
Sve lepo da ne može biti lepše.
Osim tužnog telefonskog razgovora sa bliskom osobom koja je u velikoj nevolji, a ja nikako ne mogu da pomognem, al' nikako...

Jer, zaposliti danas nekoga u ovoj državi je nemoguće, ako nije politički podoban ili Zombi. A čovek nije ni jedno ni drugo, običan radnik, željan posla i novca za svoju decu.

Oko sat iza ponoći, pružim se u krevet.

Odavno već ne sanjam... Od kasne mladosti!

Verovatno zato što budna uvek sanjarim, maštam, svodim račune, sabiram se, oduzimam...
Svako jutro uz kafu, u tišini to radim sat vremena, već godinama...

Moji jutarnji razgovori sa Bogom, kada se ja preispitujem, razmišljam o sebi, tumačim neke znakove koje nalazim na svom putu u bolji život, prevodim ih na svoj jezik i tako potvrđujem svoje odluke ili ih sama sebi opovrgavam.

Zato u Crkvu ne idem! Potrebe za tom vrstom veze sa Gospodom, nemam.
On i ja smo stari drugari, vec jutrima...

Pamtim od tada dva sna, samo... Oba tužna, jecajuća, potresna...

Ali kratka.

Prvi 1999. godine, u kome se sa vriskom budim iz sna u kome, uz pomoć njegove fotografije, ja vidovita i za razgovore sa mrtvima sposobna,   prizivam duh moga pokojnog muža Andreja! Hoću da ga ponovo vidim, da mu glas čujem, da ga ljubim... Držim papir sa likom njegovim na dlanu i želim da ga vratim!

Netremice u svoju šaku gledam i moći mojom papir se od moje kože odvaja, odiže, leteti skoro može... Samo što ga dozvala zapravo nisam!!

Budim se plačuci i tog trenutka,  krevet poda mnom i luster nada mnom, ljuljati se poče...
Zemljotres ja, a ne duhove prizivam?!
Pod kolenima trnce od straha osetim! A ne znate da l' ste još u snu ili je java nemilosrdno već stigla?!

Drugi, 2004. godine, jul mesec, Turska, Kušadasi...
Dremamo popodne u sobi, moj sin, prijateljica i ja...
Tursko sunce nemilice, prži  a vreo vetar kroz otvorena vrata terase u cveću, neobične glasove prolaznika sa ulice donosi!! Tvrdo i ćoškasto govore, pa se teško spavati može...

Zaspim...
Sanjam mog Andreja kako pakuje stvari, ređa u kofer...
Ostavlja me, na licu mu izraz neki nov, prvi put viđen. Prezire me!!

 "Nemoj Bato, ali ja tebe volim!"

Vučem ga za rukav, očajna, gušim se u suzama... Još uvek je jači, otima se i odlazi, bez da me pogledati iole hoće... Na kolenima sam, ne mogu za njim...

Vrištim na glas, moj sin me budi!!
 "Mama, mama!", drma me uplašeno...

Budim se, dolazim sebi, brišem suze...

Tog trenutka počinje zemljotres, ceo hotel je na nogama, frka, vika...
Ja ležim mirno, grlim mog sina.

"Ne boj se, nema potrebe nigde da se mrdamo, nama neće ništa loše da se desi, veruj mi..."

Prestalo. Posle par minuta još malo prodrmalo, i kraj...
Domaćinima našim, milim nam osvajačima koje danas mi Srbi, sa tugom i setom često sebi na vlast prizivamo, svakodnevna pojava to je, ne haju oni...

Ćoškasti žamor sa ulice nastavlja po kamenim i krivudavim ulicama što do mora vode, da teče i klizi prema dole... Mirno morsko popodne!


I ovaj između dve pomenute noći...

Počinjem da gledam film - komedija, Goldi, slatka,plava... I onaj dugokosi što glumi u Tango i Kesh, nebitno...
Stolar i vlasnica jahte. Gledala ga sto puta, ali je zabavan, taman reko' da opustim mozak...
A i prvi put gledam baš od početka, od prve scene.
Posle par minuta zaspim i počinje najstrašnija noćna mora koju sam u životu imala...

Ja, u stanu moje pokojne majke, spavam na njenom krevetu, vidim ekran njenog televizora na kome ide isti film koji igra i u mojoj spavaćoj sobi, na mom.
Osećam da nešto nije u redu, da sam na pogrešnom mestu, da su vremena pobrkana... Ugledam moju majku kako sedi u fotelji, gleda me...

Ustajem da je dodirnem,  sva radosna jer mi baš sada treba neka njena pametna, spasonosna...
Ona nestaje.
Odjednom je soba puna nepoznatih ljudi i gomile nekih fikusa, drveća, difenbahija...
Od grana i lišća ne mogu da pronađem prekidač za svetlo jer mobilni mi treba...
Moram zvati nekoga jer osećam da nešto nije dobro, da pucam...
Potreban mi je neko da me vodi u bolnicu!!
Svi ti ljudi viču u glas, drže me za ruke, ne daju mi da ustanem...

Borim se sa njima, trčim u susedni stan na kome su otvorena vrata!

I on je pun nepoznatih ljudi, svi viču u glas, bubnji mi u ušima...
Na krevetu sedi plava žena duge kose, znam je sa grupe PIO, ali zaboravih ime... Glasno zapomaže!

"Ljudi, pomozite joj! Već sat vremena govorim vam da žena plače, vrišti i moli da je neko vodi u bolnicu, a vi ništa!"

Ponovo sam u maminom stanu...
Sada je pun muškaraca koji me drže za ruke, stežu me jako, psuju...
Borim da se otmem i uspevam...

Ulica sa, opet puno ljudi...
Tu je i moja komšinica Violeta...
Molim za pomoć, ali niko ništa. Vazduh sam ja, svi kroz mene kao staklenu gledaju, a svako zrnce kvarca i peska u mom mozgu krvave, tanke tragove pravi...

Samo jedan čovek u radničkom odelu sa lopatom kaže da oni nemaju vremena za mene i moje probleme!

Agonija nema kraja, još!
Ponovo sam u sobi, nalazim mobilne, bele, crne... Drhtavim rukama im dirke koje ne postoje, tražim!

"Pa zar je moguće da sam potpuno sama, da nikoga na mojoj strani, ovoj staklenoj nema?!"

Ni jedan ne radi...

Ugledam Miljanu na vratima sobe!
"Napokon! Neko moj, neko čije lice znam! Ona će mi sigurno pomoći?!"

Hvatam je za ruku, osetim njenu bluzu pod noktom, njene kosti podlaktice koju grčevito od straha i nemoći stežem!!

Stisnem je i užasnuto vrisnem!!

" Jebo te, ovo je stvarno, ovo nije san, ti si stvarna!!" I ona nestaje...

Ponovo ljudi, nepoznatih mnogo...
Čupam im se iz ruku, otimam... Krvave štrafte na gornjoj strani dlana već imam!!

Na ekranu televizora iza leđa ovoga u crnom, što mi ustajali miris piva u lice besno i mahnito izdiše, scene iz filma se lagano i veselo smenjuju... Usporeni nemi film gledam!

Goldi trpa kokoš u šerpu u nekoj smešnoj haljini...
Radi domaći sa decom... Svi su nasmejani, njoj ludoj i zaboravnoj se smeju, a ona ih voli i ljude od njih pravi! A za sebe ne zna ni šta je ni ko je!!??

Film kao potpuno budna gledam, znam ga dobro i poznam:

"Pa ja u snu nisam, no na strašnoj javi!! Kako znam i umem buditi se iz ludila moram! Moram naučiti o ljudima sve, moram sve shvatiti, moram se njihovim prljavim oružjima protiv njih samih boriti!! Lagati, krasti, izdati, varati, podmuklo se smeškati, a svoje istine samo za svoju dušu, još uvek bez dubokih bora i bolnih tragova, sačuvati!!"


Nalazim atom svesti, snage, ljubavi u sebi...
Negde duboko iz malog mozga ga voljno vadim!

Uspevam da se probudim, tresem se, plačem, bodlje po koži celoj me nemilice peku!!

I opet sam samo, kao davno pre,  šibljika na vetru, mokra od straha i znoja, sama i bespomoćna... Vidim, moja je soba, moje knjige, naočare, kreme... Da, tu je i telefon!!

Na ekranu gledam slova koja na gore trče brzo i smenjuju se...
Kraj toplog i smešnog filma je, koga sam celog, u strašnom filmu od ljudi i sna izatkanom , provela!

Najpaklenija paklena pomorandža!

S obzirom da ja slabo šta krijem nego otvorenu, čitaocima podatnu knjigu živim, verovatno sam nekome sutradan na poslu pomenula taj san, kako je jeziv i težak bio! Da mi jasno nije značenje njegovo jer moji snovi samo slute na zemljotrese?!
Ovaj će, kanda, dobro uzdrmati moj mali život?'!!

I smejem mu se, slatko!

Eto, danas na kafi čujem kako je na sastanku sindikata ne znam kog, neko konstatovao da sam "Pukla sa živcima, ima noćne more, otišla do đavola!! Ma gde ona takva može biti predsednik?!!"

Drage kolege, ovo je zaista bilo krajnje degutantno i ružno od vas koji ste tom razgovoru prisustvovali a ni reči rekli niste  u moju odbranu!?
Ja bih vas uvek branila od takvih prostačkih i primitivnih optužbi. Ali, opet ste mi, nehotice, pomogli.
Jer sam danas shvatila da ste potpuno u pravu, da ja imala putera na glavi ili ne, bila luda, puknuta ili zdrava i normalna, nikako ne treba da budem nikakav vaš predsednik, niti bilo ko, ko bi za vas činio bilo šta dobro!!


Niste vredni moje ljubavi i mog srca!!







Udovice

14.12.2013. god.  9.30


Subota...
Napolju se ne vidi od magle i to one mrazne...Ulična svetla se razlivaju kroz nju, tek toliko slabašno da se da naslutiti koliko je hladno...

Oko onog putera od juče, ima još nešto...
Moja mlađa koleginica Miljana, koja je velikim delom organizovala to "anketiranje" zaposlenih vezano za mene kao nepodobnu personu za Sindikalnog Vođu, juče kaže:
 "Znaš, ja mislim da su oni ljubomorni na tebe, zbog svega u tvom načinu života, prosto...
Ljubomora!" 

22.01.2014.

Puter i seks








13.12.2013 god. u 20.15





http://youtu.be/F_cPs7aa1dE

Od prošlog petka do danas, celim Fondom Penzijskog su se širile glasine zašto i zbog čega ja ne treba da budem predsednik sindikata?

Sve su se zidovi tresli od silnih objava!

Naravno, na kraju sve te priče stignu i do mene! Kako?!
E to je zagonetno?!

Ja se ni sa kim sa posla ne družim, ne sedim čoporativno ujutro u restoranu uz kafu, ne učestvujem u zajedničkom doručkovanju većeg broja ljudi, opet u restoranu, ne pušim napolju iza zgrade sa gomilom sveta...

Zombi

"Facebook"

13.12.2013. god. u   8.15

Dobro jutro,

Hladno je napolju sa tendencijom doaljeg pada temperature i koeficijenta našeg intelekta, kojim se sigurno pretvaramo u Zombije!!
To je reč koje već danima pokušavam da se setim a nikako da mi "naiđe" na jezik. Jer upravo u Zombije su se pretvorili ljudi koje svakodnevno srećem, ljudi koji ne dolaze na "sastanke", ni moje al' ni novog Predsednika...

Jezivo i potresno...

O Maneu


Eduar Mane je, kažu, stvorio impresionizam, moj omiljeni pravac u slikarstvu!

Ali, samo iz nekog njemu znanog razloga, on sam to nikada nije hteo da prizna, uvek gunđao i negirao da ima bilo kakve veze sa svim tim ludacima koji su prkosili svim renomiranim i tada pitanim kritičarima iz čuvenog „Salona“, koji su uzde te lepe umetnosti u svojim rukama, despotski držali!
Jer, ovi pomenuti bundžije su im stalno na živce išli!

Drznuli se da se svakodnevicom običnoga sveta bave, a ne religijom i slikanjem oblika i lika samo onih koje crkva blagosilja ili mitologija obožava?! Umesto bajnih i čednih deva svih predhodnih slikarskih perioda, odjednom kurve, konobarice i igračice na platnima, kasnije i plakatima jadnog nam i nesrećnog Tuluz Lotreka, iznikoše i sa svim svojim nagomilanim grehovima i bludom, osvanuše!

Drska i revolucionarna družina koja rešila da se sa puritancima četkama i bojama, obračunava!

Mane je krenuo prvi...
Iako rođen 1832. godine u udobnoj, gospodskoj kući svoga oca, visokog službenika vlade, u kojoj sve udobnosti ima, prava studiriti nikako nije hteo! Nego je sramno, od kuće na more, daleko utekao!!
I prvi počeo ljudima sa ulice, do tada samo bezličnim i neprimetnim senkama izvučenim iz blata mračnog Srednjeg veka, lica deliti, bojiti i u pravi život ih vraćati!!
Mornari, mangupi i prelepe, bledunjavih obraza, u plavo obučene konobarice - oživeše na platnima! Usamljeni  pijanci u zadnjem stadijumu "Apsinta" ili krvavi toreadori, što bikove pred svojim nogama, na mučnoj samrti imaju.
Svi su se u njegovim bojama, bojama Novog veka i moderne umetnosti pronašli.

Trideset i jednu je imao kada se, na novostvorenom “Salonu odbačenih”, gde su svi prognani od društva, slikari – otpadnici, mogli svoja platna slobodno na očigled davati i obnažena pokazati, Eduar rešio da se i on golišav, po svaku cenu skine i “Na travi doručkuje”!

On sam i duša njegova, umetnosti bojama pakovana, smešteni u golišavo, centralnoga mesta na slici, razbludno a ipak suzdržano i napeto, brinetino telo...

Pokušajte danas, u 21-om veku, mnogo godina posle te premijerne, obično-smrtne, a gole žene, da sebe zamislite kako baš tako, sa time na sebi i oko sebe, uz dva obučena muškarca sedite?!

Potpuno ste gole?! Ni, renesansno poželjnog  vela ni od korova nemate!

Haljine, podsuknje, korsete i podvezice... Sve ste na gomilu desno od sebe, zavodljivo, kao lenjo bacile... A njih dvojica ni pet para ne daju, nego o politici ili Buržoaskoj revoluciji diskutuju i zaneseni vatrom samodokazivanja, nju potpuno zanemaruju!

Iza njih, gore...

Još jedna zavodljiva kupačica nagnutim ih grudima, mami... Ni nju oni ne vide, niti ih žensko telo na bilo koji način fascinira?!

Mane, kada je već sebe u fokus svega dešavanja stavio, vide da negde sa udovima svojim nagim mora, pa ih u centralne trouglove i rombove pretvorio.

Kako god u sliku pogledate, sa koje god strane da joj priđete, vi samo prvo to golo telo vidite!

On to slikom i hoće! Hoće da gospoda koja ih sa prestižnog Salona oteraše, kud' god da krenu ili da se denu, od besramno golog, siromašnog, pijanog i srozanog impresionizma, ništa drugo oči njihove, ne mogu da vide!




19.01.2014.

Čekajući pahulje...

Imam jedno važno pitanje.

Da li postoji neko pravilo il' Zapis o tome koliko dugo kuća može, posle prvog dana Nove Godine, da ostane okićena?!

Da li je zabranjeno da nam svaki novi dan bez visokog pritiska, vrtoglavice i mučnine, dan pun ljubavi i osmeha, dan kada vas niko nije ružno pogledao ili za srce gricnuo, bude praznik kome se radujemo?!

Postoji li negde neki propis o tome, da ne moram baš svake godine da budem tužna zato što se odmah, po tradiciji,  posle Pravoslavne Nove godine, kuća mora "raskititi"!?

Ja bih ove godine ako može i ako je nekim, prigodnim nam, Zakonom o zabrani radovanja, ljubavi i smejanja, dozvoljeno, ostavila sve ove ukrase bar do Dana zaljubljenih, koji i nije neki bitan dan, osim što je Sveti Trifun, ali ovaj američki, bar u našem prevodu ima mnogo, Trifuni izvinjavam se, lepše ime!!


Najvažnije od svega je što ja Pahulje čekam već ima mesec dana!!

I nikako ne sme da se dogodi da one, kojim slučajem, dođu, iznenada se pojave, a kuća onako...

K'o svaki dan, obična, ništa nigde ne svetluca i blješteći veseli se, dugo iščekivanom gostu...








13.01.2014.

Dobošar









Prva priča za moj blog...









Ne... Ovo, u stvari nije Prva priča!

Nije Prva ni ona „prva“, što sam je napisala na Fejsu, pre nepunih dva meseca, negde par dana pre Dana Republike, onog lepog i ponosnog praznika koji smo mi Jugosloveni slavili, u nekoj fb grupi isto tako ponosnog imena „I love PIO“, što u prevodu na naš, srpski jezik znači „Ja volim Penzijsko-Invalidsko osiguranje."

Prvi, jos neuk...

Hrast, Dobro Drvo koje zagrlite ako vam treba ljubavi.