18.02.2014.

Gnev



23.12.2013 u 7.13






Uz ovu priču su ovo, za slušanje, preporučili...











Sinoć legnem, pola do ponoći...

Ne mogu da spavam. Ni televizor koji svetli i govori  više ne pomaže...

Jedva nekako potonem...
Budim se u mrklom mraku, pre jutarnjeg zvona. Pogledam... 3 sata i 10 minuta!?

Bože, šta sada da radim?!”

Opet tv-e...
Prevrćem kanale. Nema ništa zanimljivo, odustajem!

Siđem dole u boravak... A tamo čarobno!

Svećice na jelki svetlucaju, lepo, toplo... Kao u bajci.

Skuvam kafu jer je lepše uživati u ovome, nego spavati dalje.

Spavam već jako i puno godina, snom depresivaca koji hoće uporno da pobegnu, da zaborave sve muke i tuge koje ih hvataju uvek kada je um budan, spavam danima, satima, godinama...

Već sam se naspavala, dosta mi je!! Hajde malo neki drugi film da ide!!


Sednem za komp. Fejs...


Cunjam po mom starom dobrom običaju, kada svi spavate, gledam slike po tuđim profilima, smejem se nekim dragim likovima, upoznajem ih misleći koju sutra muziku da im pustim, šta je to što oni vole i kako da nađem mesto na kome su golicljivi...

Naravno, magla je jutros u mojim Karlovcima, pa zvezde jedva probijaju svoj sjaj do mog dvorišta i naravno net opet puca!


Polako, ne žureći nigde jer vremena ima na pretek, malo proćaskam sa Njim.

Objasnim mu šta i kako imam u glavi, šta bih volela da mi se desi. 

Pitam da li sam to zaslužila?

On samo klima glavom, ne progovara.

Vozim do grada. Polako.

Volim te ranojutarnje vožnje kada je sve pusto, bez gužve. Samo tada uspevam da razgledam prirodu kroz koju svaki dan zahuktalo i užurbano prolazim, ne primećujući njenu lepotu.  

Svaki dan jurimo istim putevima, uvek u žurbi... I tako ostajemo uskraćeni za mnoge divne ljude koji bi primetili i uočili kada bi samo malo zastali. Sačekali, pogledali...


Vreme je kada možete pronaći parking u centru grada. Samo tada je to moguće!?

Prvo ste nas naivne u potrošačko društvo uveli, naterali nas da bez svega savremenog živeti i opstati ne možemo, da nam je sve to kao vazduh važno.

Onda ste to počeli da nam naplaćujete!?

Ako novca za to nemamo, to nam oduzimate!?  

Ko je, molim vas lepo, bio taj koji je nekom partijskom moćniku grada Novog  Sada dozvolio da, pod maskom javnog preduzeća, uzme deo naše zajedničke planete, našega grada, obeleži to kao svoje i nama ostalima, vazduh prodaje?!

Ko ste vi, plavi, žuti ili crveni, svejedno da sebi takve stvari za pravo dajete?!

Da, reći ćete... Pa ceo svet tako i na tom sistemu funkcioniše!!

Da, ali to je svet!

Srbija to nije!! Našu domovinu ste u strašni geto pretvorili!!

Jer sposobni ni za šta niste, osim da se preko tuđih leđa bogatite!! 

Ne znate kako fabrike nove da otvorite i kome bilo šta naše da prodate??!!

Ne umete od ove plodne crne zemlje na kojoj živimo ništa da uzgojite i tako ljudima hleb obezbedite?!  

Decu ste nam svu pametnu po belome svetu tuđem rasterali a nas koje smo ostali ne umete čak ni fino, u celofan upakovano kako to po svetu rade,  da omalovažite!!

Nego nas pljujete baš otvoreno, direktno u lice!!

Bezočno i sirovo nas, kako vam samo i priliči, ismevate!!

Znate da smo već umorni od svega što sa vama živimo. 

Da više snage ni za kakvu bitku nemamo. Iscrpljeni od godina koje smo sa vama proveli, godina kojima ste nas u ratove i krize uvlačili, ljude među sobom zavađali, od kriminalaca i ubica na naslovnim stranama, heroje pravili.

A obraza i dalje imate da pred nas stanete, da nas lažete i sramnu neistinu obećavate...

Klovnovi ste, tužni. 

Samo još tu scenu koju smo vam poklonili, imate.


Samo zahvaljujući umoru našem na njoj još igrate!




Ulazim u zgradu kojoj znam svaki pedalj, svaki i najskriveniji kutak...

5.45 na satu.

Nigde žive duše, ni portira nema, čuje se samo udaljeni glas iz restorana...

On i Srebra, kafe kuvarica.

Kako je prelepa ova zgrada kada je tiha i mračna, neuprljana ljudima koji su od nje napravili nešto tužno a ne moju kuću koju volim, ljudima koji su joj ugasili sav sjaj koji je uvek imala u mojim očima.

Velika jelka blista tačno naspram ulaznih vrata, što doprinosi lepoti koju jutros mislim.


U julu mesecu 1984. godine, prvi put sam ušla u nju, došavši u posetu sestri Ljilji.


Tada, videvši te divne mermerne zidove, fasadu delimično rađenu od kamena, veliko stepenište, hol, sve te nasmejane ljude i kancelarije koje su mi tada izgledale kao “Ovalni kabineti”, poželeh da jednoga dana baš tu radim i na posao dolazim svakodnevno.

Baš tu, nigde drugde!!

Jer i došla sam kod sestre da joj kažem da ne mogu da ostanem u mom selu, da me guši ta sredina, da moram nekako doći u grad, živeti u njemu, prodisati, pisati svoja pravila i red, raditi kada, kako i šta ja hoću, da moram naći načina da se ovde nekako ukorenim!

I da jednoga dana, posle mnogo muka, peripetija, snalaženja manje ili više, mogu da kažem „E, ovo je moj grad!“





Izlazim iz lifta u crno, potpuno neosvetljeno grotlo trećeg sprata.

Koračam po mrklom mraku, bez straha jer znam gde nogom stati, isprogramirano do centimetra.

Iz prve nalazim prekidač za svetlo koje se razlije po mraku i obezbedi mi put do kancelarije.

Ulazim, pogledam šta je sa ljubičicom? 

Da li je procvetala dok mene nije bilo jer je ona jedini živi stvor koji ovde obitava već godinama, bez vikenda, godišnjeg, bolovanja, praznika...

Ne volim kancelarije sa puno cveća, koje su, protivno ISO standardima, pretvorene u botaničke bašte u kome službenice upražnjavaju hobi brige o biljkama, očito nemajući o kome drugome da se brinu, a ove im za uzvrat oduzimaju i ono malo kiseonika koji još kola po ovom preduzeću, već otežao od loše energije koju su mu ljudi udahnuli.


Menjala sam par kancelarija na ovom trećem ali ova mi je nekako najviše prirasla za srce jer sam u njoj dobila “286”-icu, prvi “Pentium”, osmislila prvi program za sebe, da posao olakšam i naterala Ljilju, mog prvog saradnika – programera  da ga napravi u starom, dobrom DOS-u koji je tada čudesno radio sve ono što sam ja zamislila i poželela.

Iz ove sam pisala one silne mejlove moje neobjavljene prve knjige, imala po zidovima nalepljene slike nekih junaka iz filma ili stripa koji su se vremenom menjali u skladu sa mojim odrastanjem, stihove raznih pesnika, fragmente koje najviše volim koji su opet bivali otrgnuti u trenucima kada sam počinjala da tonem i da spavam ne bih li nekako zaboravila sve.

Ono što je uvek tu, već 20 godina je velika fotografija moga deteta, sa njegovog prvog rođendana, jednog slatkog malog bebca, sa loknama, ogromnim plavim očima i okačenom cuclom oko vrata, vezanoj na crvenoj pantljici, protiv uroka?!

Uključim računar, pogledam e-poštu...

Opet izmena na portalu, opet neki standard o ponašanju radnika...
“ Nemam živaca, posle ću.”

Bolje da otvorim laptop i uz njega kafu, umućenu od mlake vode i praha nepoznatog porekla koji se zove “3 u 1”, što priznajete zvuči vrlo primamljivo, popijem!

A pošto žive duše nema nigde, mogu i da pušim uz nju, što je poseban kunst.

Pušiti u kancelariji, biti ponovo slobodan, biti Čovek!
Bar od 6 do 7 ujutro...

Sada je 7.02...

Tek sada se čuje zvuk nečijih koraka, prepoznajem ih.

Jelena, komšinica iz susedne kancelarije, otvara prozor, zaliva spatifil jer i ona samo njega ima. Nisam više sama.

Žao mi je jer bih dalje da pričam...

A sada će i ove moje devojke... 

Sešće u fotelje postavljene pored malog klub stola, koji smo teškom mukom sačuvali, da imamo kutak za leškarenje, nekada u toku dana... 

I terati me da im pričam šta ima novo, šta se desilo u predhodnih 9 dana mog godišnjeg odmora, od kako se nismo videle?!


Šta ja njima da kažem o tome? O pisanju, pisanju...

Kako da im sve ovo što se dogodilo u tom vremenu ispričam, dočaram, pojasnim, a da bude kratko koliko i kafa koju nose sa sobom od dole, da je na miru popiju u fotelji, opuštene i  prekrštenih nogu?


Mogu samo priče na čitanje da im ponudim.


Dobro jutro!